Имам осећај да Вучић неће превише оклевати кад Србија буде требала признати Косово

Загреб - У Србији, и у вези са Србијом, протеклих су се дана догодиле двије врло важне ствари, које ће сасвим сигурно резултирати посљедицама и на шире односе у регији.

Прво, Србија је (21. сијечња, у Bruxellesu) и формално започела приступне преговоре о чланству у Еуропској унији. Очекује се, буде ли све ишло по плану (у што, наравно, нитко не може унапријед бити сигуран), да ти преговори буду приведени крају око 2018, тако да би Србија могла постати пуноправном чланицом ЕУ око 2020.

И друго, најмоћнији човјек у Србији - Александар Вучић, актуални први потпредсједник Владе Србије и предсједник Српске напредне странке, увјерљиво најјаче политичке странке у тој земљи - напокон је преломио и донио одлуку о расписивању изванредних парламентарних избора, који ће се одржати истога дана (16. ожујка) кад и избори за београдски парламент (тј. за Скупштину града Београда). Парламентарни и локални београдски избори (иако је ријеч „локалан“ за велеград и метрополу попут Београда умногоме непримјерена) битни су из најмање три разлога.

Прво, након тих избора реално најјачи политичар у Србији требао би, напокон, постати и премијером (умјесто досадашњег премијера Ивице Дачића). Тиме би се његова стварна, ефективна моћ изједначила с његовом формалном позицијом у владајућој номенклатури у Србији. Требало би се догодити право чудо па да Вучић након избора не постане премијером. Задње анкете о испитивању јавног мијења дају његовој, Српској напредној странци рејтинг од 45 посто, далеко испред најозбиљнијих и најопаснијих конкурената напредњака - Ђиласове Демократске странке (13 посто) и Дачићеве Социјалистичке партије Србије (11 посто).

Иако је Србија, међу осталим, и на гласу као „земља чуда“, тешко је вјеровати да би се такво чудо доиста могло догодити, успркос томе што сам Вучић ових дана упозорава (вјеројатно у намјери да се чланство и симпатизери његове странке превише не „уљуљкају“) како су предвиђања да ће његова странка на изборима освојити 45 посто гласова ипак претјерана.

Друго, одмах након избора доћи ће до суштинских преслагивања унутар србијанске Владе, у којима ће на стратешки најзначајнија министарска мјеста доћи они људи који су апсолутно лојални Александру Вучићу и тиму његових најблискијих сурадника. Једно је од њих и функција министра привреде (односно - министра економије илити господарства). Након што се у реконструкцији Владе обављеној у јесен 2013. Вучић елегантно ријешио дотадашњег министра економије Млађана Динкића, за новог је министра, на приједлог неких својих сурадника, поставио Сашу Радуловића (експлицитног неолиберала који је дуже времена живио и радио у иноземству), што се међутим, особито у задњих неколико тједана, показало лошим рјешењем.

Направио сам, ових дана, мини-анкету у Београду и дошао до закључка да је Радуловића Вучићу препоручио актуални секретар Привременог органа Београда (назив за тијело које привремено управља Београдом, након смјене бившег градоначелника Београда Драгана Ђиласа) Горан Весић.

Постоји више разлога због којих сурадња између Вучића и Радуловића није „шљакала“ како треба, а један је од најважнијих, или апсолутно најважнији, јесте тај што је Радуловић превише солирао, што није имао смисла за колективни рад, што је био непредвидљив и, особито, што није знао (или није хтио) сурађивати с човјеком који је по својој тежини стварни „министар“ привреде у Србији, а заправо обнаша функцију савјетника потпредсједника Владе Александра Вучића за финанције и привреду. Ријеч је о Синиши Малом (рођ. 1972. у Београду, који се дијелом образовао и у САД-у, гдје је неко вријеме живио и радио, а у Србију се вратио, након пада Милошевића, на позив покојнога премијера Зорана Ђинђића).

Круцијална су ствар у Србији у овоме тренутку велике привредне и инфраструктурне инвестиције, од којих је највећа и најзначајнија „Београд на води“, тј. претварање тзв. Савског амфитеатра, тренутачно најружнијег мјеста у граду у стамбено-пословно-забавни рај практички у строгом средишту главнога града Србије, а на обали ријеке Саве.

Оно што, нажалост, није успјело Загребу - амбициозна замисао да Загреб у пуном смислу ријечи постане „град на Сави“ - то ће, изгледа, успјети Београду, захваљујући напорима и иницијативама Вучића, који је своје особно познанство с каризматичним шеиком из УАЕ Mohammedom bin Zayedom искористио за покретање читавог низа грандиозних пословних пројеката како у Београду тако и у цијелој Србији, који би се требали оживотворити уз помоћ арапских милијуна или милијарди долара, а чију (иначе врло комплексну) реализацију будно назире његов особни савјетник за финанције и привреду Синиша Мали. Вриједност инвестиције пројекта „Београд на Сави“ процјењује се на око 3 милијарде долара (сав тај новац уложили би Арапи, док би Београд и Србија уступили земљиште о којем је ријеч), а у плану су и неки други мегапројекти, међу којима се посебно издваја изградња велике творнице микрочипова у Београду (што би такођер био заједнички подухват Србије и Емирата).

Колико је Синиша Мали битан Вучићев човјек за град Београд и државу Србију, довољно говори податак да га је Вучић именовао и за члана Координацијског тијела у Влади Србије које координира све активности и води све преговоре око свих пројеката између Србије и Владе УАЕ а након смјене Драгана Ђиласа поставио га је, такођер, и за, de facto, в.д. градоначелника Београда. Будући да се Радуловић никако није могао носити с тим невјеројатно вјештим и способним пословним човјеком (али и због неких других разлога), морао је отићи (сам је поднио оставку, и то управо онога дана, у суботу 25. рујна, кад је Вучић, на 3. скупштини СНС-а одржаној у Сава-центру, најавио парламентарне изборе за 16. ожујка), и сада је један од кандидата за новог министра привреде управо - Синиша Мали. Мали је, међутим, исто тако и изгледни кандидат за новог градоначелника Београда, иако се мени особно чини (то ми је, уосталом, имплицитно сугерирао и сам Вучић) да ће, највјеројатније, остати оно исто што је и сада - главни Вучићев оперативац за преговоре са страним инвеститорима.

Кад бих овога тренутка типовао на особу коју ће Вучићев СНС предложити као свог кандидата за изборе у граду Београду, одлучио бих се за актуалну министрицу енергетике и потпредсједницу СНС-а Зорану Михајловић (особу од специјалног Вучићева повјерења). Она тренутачно најбоље котира у неким пробним анкетама што се већ спроводе уочи тих избора.

Александар Вучић је, колико разумијем ствари, чврсто одлучио да остане упамћен као један од највећих реформатора у повијести Србије, он се толико више и не обазире на нападе и прозивке својих политичких опонената (само се загонетно смије кад га нападају, примјерице на телевизији), а имам шпуријус (иако он засад о томе не жели говорити) да у критичном тренутку неће превише оклијевати када Србија буде требала признати нову државу Косово - нарочито ако то буде један од увјета Еуропске уније у преговорима што слиједе. То су ми, имплицитно, дали до знања и неки моји пријатељи блиски врху Српске напредне странке.

Након мог четверодневног боравка у Београду и помног праћења политичке ситуације, састао сам се Александром Вучићем у његову уреду у Влади Србије, на доручку у понедјељак у 8.30 ујутро. Пола службеника Владе још није ни ушло у зграду у Немањиној, а он је већ сједио у својој канцеларији, телефонирао и гледао јутарње вијести на појединим београдским ТВ- каналима. Прије самог доручка разговарали смо точно три четврт сата.

Како се у овоме тренутку осјећате? Сретан, усамљен, забринут, или нешто четврто?

- Кад ме већ питате, све помало. И једно и друго и треће. Могу вам то и објаснити. Прво, сретан сам зато јер радим оно што волим, и чиним оно што мислим да је добро. Усамљен сам зато јер што год урадио, и како год урадио, сви или добар дио јавности бит ће против тебе. А забринутост је, мислим, нешто што треба постојати код сваког нормалног и разумног човека, који зна у каквој се ситуацији налазимо, што је све пред нама и колико имамо проблема, колико препрека... Напосљетку, потпуно сам увјерен да само забринути људи могу донијети било какав прогрес. А они који нису забринути и који с лагодношћу и лакоћом гледају на будуће дане, објективно се и не могу суочити с тешким изазовима који су пред нама.

У Београду сам већ неколико дана. Видио сам да је у Србији постојала једна особито велика напетост уочи ваше одлуке о расписивању парламентарних избора. А то је - „фактор Руси“. Запад се, очито, није противио изборима, међутим било је напето око Руса. Три ноћи узастопце, водили сте с њима тешке разговоре...

- Не знам да ли три ноћи, али више дана сам разговарао с различитим представницима Руске Федерације.

С којима конкретно?

- Не бих говорио о томе. Једноставно не би било fair, јер да су то били јавни разговори, онда бисте те дужноснике и видјели. Разговарали смо о изборима, али разговарало се и о њиховим улагањима у Србији, о инвестицијама; у потпуности разумијем ту потребу да нетко заштити свој капитал и своју имовину. Једнако као што одлучно разумијем и потребу Србије да и пред Западом и пред Русима, пред свима, на јасан начин каже да ми одлучујемо о нашим унутарњим питањима.

Јесу ли Руси доиста били против тога да у овоме тренутку распишете парламентарне изборе?

- Не бих се о томе изјашњавао. Зато што сам у ситуацији до понајприје водим рачуна о интересима своје земље а не о наклади ваших или било чијих новина.

Нешто сам ипак дознао од ваших најблискијих сурадника. Приопћили су ми да су представници Руске Федерације од вас тражили двије крупне ствари, односно да су вам понудили двије опције. Прва је била да се избори, ако је икако могуће, не одрже. А друга - ако већ да, да у том случају Дачићева Социјалистичка партија Србије буде заступљена и у новој, будућој Влади Србије, а да њезин потпредсједник Душан Бајатовић остане генерални директор Србијагаса, који је у директном пословном односу с руским Газпромом, а у вези са стратешким енергетским пројектом „Јужни ток Србија“...

- Не могу вам то у потпуности потврдити, али сасвим је сигурно да ће било какав избор нове Владе зависити понајприје од резултата самих избора.

Је ли Дачић био присутан на свим тим разговорима с Русима?

- Не. Само су на једноме састанку били заједно.

А гдје су ти разговори вођени?

- На различитим мјестима. И у Влади, и изван Владе.

Што сте ви Русима заправо одговорили?

- Објаснио сам им које су потребе Србије, зашто сматрам да је у овом тренутку потребно ићи на изборе, зашто мислим да је то добро... А сад, ми смо ти који суверено одлучујемо о својим потребама, о својој будућности, о томе камо и којим путем желимо ићи; поштујући, разумије се, тако велику земљу и тако велику силу као што је Русија.

Је ли точно да код Руса постоји страх да бисте ви, као водећи политичар и државник у Србији, једнога дана могли Србију увести у НАТО?

- Не мислим да је то данас тема. У Србији имамо много важнијих тема, као што су, нпр., незапосленост међу младима, скраћивање процедура за улагање у Србији итд.

Еуропски дипломати, колико дознајем, процјењују да ћете ви као политичар, а ускоро, претпостављам, и премијер Србије, трајати добрих 7-8 година...

- То никада не можете знати. Можете трајати и 3 мјесеца, али и 20 година. То увијек зависи од људи и од народа. Кажите ми, тко је 1989. могао помислити да ће Мило Ђукановић и до 2014. бити суверени владар Црне Горе?

Ваши су ми сурадници рекли како сте ви на вријеме схватили да ЕУ у овоме тренутку нема много новца и да улагаче треба тражити на другом крају свијета...

- Тако је. Ја мислим да ЕУ има новца, али га нитко нема на бацање. И гдје год можете пронаћи новац и инвеститора, то је добро за вашу земљу.

Ваш савјетник за привреду и финанције Синиша Мали пуно ми је причао о инвеститорима из УАЕ. Која је тајна „кемије“ успостављене између вас и шеика Mohammeda bin Zayeda?

- Он је велики човјек, у сваком смислу. Испричат ћу вам нешто што ће људима у Хрватској бити занимљиво...

ПРИЈАТЕЉСТВО СА ШЕИКОМ

То вас питам јер би и многи Хрвати хтјели имати тако близак однос с неким од арапских шеика, као ви с bin Zayedom - али им то баш не полази за руком. Како сте ви успјели?

- Напросто, срели смо се. Е сад видите, кад људи сретну шеика Mohammeda, обично му причају о бизнису. Хајде да направимо једно, хајде да направимо друго... А ја му нисам говорио о томе, ја сам с њим разговарао о повијести, географији, чак и о филозофији - и онда је он почео мене гледати на другачији начин и другачијим очима. И тако се негдје родило пријатељство између нас двојице, а ово све остало након тога био је нормалан слијед догађаја. Али желим вам испричати једну причу која је можда значајна и занимљива и за хрватску јавност.

Изволите.

- Отац шеика Mohammeda, bin Zayed старији, је 1973. - а тада су створени Уједињени Арапски Емирати - отишао у Либију. И састао се тада с великим лидером арапског свијета, у најмоћнијој арапској земљи у том тренутку, Либији - у земљи која има највише нафте, и притом најквалитетнију нафту, код Muammara Gaddafija. Либија је тада изгледала као право арапско чудо. При повратку у Емирате, bin Zayed је пољубио арапску земљу и рекао: „Надам се да ће моја земља за 40 година бити овако напредна и овако успјешна као што је данас Либија!“ Молим вас, погледајте гдје су данас Емирати, а гдје је данас Либија! И погледајте како изгледа Abu Dhabi и како изгледа Дубаи.

Зашто сам ово рекао? Нетко ће рећи: па Емирати имају нафту. Ја ћу вам рећи да имају много мање нафте него што има Либија, а и та је нафта мање квалитетна од либијске. Али погледајте колико су успјешнији. А успјешнији су зато што су имали руководство које се знало суочити с бројним препрекама. Кад су уводили стране школе, кад су уводили боље образовање, читава бедуинска племена су се бунила против тога, нитко није хтио учити на страном језику, али они су све то издржали, на силу су то спровели и погледајте сада - међу 8 милијуна становника имају 7 и пол милијуна странаца, а никакве ксенофобије тамо нема, сви тамо желе живјети и радити. Емирати су једна од најуспјешнијих земаља на свијету.

Поука је у сљедећем: снага и визија руководства је увијек најважнија. Ако дођете у канцеларију и у њој сједите цијели дан, а да ништа притом не радите, нитко вас неће мрзити. А ту има и Shakespearova изрека која каже: да када некога много мрзе, обично се ради о добром човјеку. И ја увијек бирам то да нешто радите и да нешто направите, а не да сједите и да губите вријеме, да трошите народне паре, а да никада ништа не подузмете и направите. Зато је важно постављати велике циљеве, високо подизати љествице, па и кад не испуните све - нешто сте ипак направили.

Чуо сам да сте на шеика Mohammeda bin Zayeda оставили особито јак дојам кад сте га позвали к себи дома, сасвим приватно, што није баш уобичајено на оваквим разинама...

- Па јесам, то је за њих велика част, али то је и за мене била велика част.

Планирате ли скори посјет Загребу?

- Као што сам и пригодом првог посјета Загребу, у травњу 2013., био посве отворен, бит ћу и сада. Мислим да су ти разговори били добри. Ми у Србији смо подузели неке ствари које сам обећао у Загребу, посебице када је ријеч о испоручивању тражених ортофото снимки. Мислим да смо највећи дио тога испоручили, и очекујемо да то сада завршимо. То је била молба с хрватске стране. Нећете се наљутити што ћу то рећи, али дјеломице управо због хрватских унутарњих разлога није постигнут договор око обостраног повлачења тужби за геноцид. Србија је била спремна да истовремено повучемо тужбе - иако бисмо, наравно, ми увијек сматрали да је Хрватска више крива, док бисте ви сматрали да је нетко други крив. Овако, плашим се да ће тај процес, око тих тужби, изазвати поновно подизање тензија. У сваком случају, желим рећи да је српска страна због разумних људи, због људи који се не хране мржњом, била спремна да без икаквог увјетовања заједнички повучемо тужбе - и ми и Хрватска.

Сјећам се, то сте ми најавили на нашем лањском приватном излету у Мало Црниће - у липњу 2013...

- То је била наша позиција.

А гдје је запело?

- Онда је дошао захтјев с хрватске стране: „Нађите још негдје неке нестале особе.“ Па наравно да их тражимо и наравно да чим било што нађемо, да ћемо то и показати. То се подразумијева. То је наш посао. Нити смо што крили нити што кријемо.

Рекоше нам: „Па то има у војним архивима.“ Ево, ја сам погледао све што има у војним архивима, и разговарао сам са свим нашим службама, али до тих података нисам могао доћи. Оно што смо нашли у војним архивима, као што су споменуте ортофото снимке, то смо бесплатно испоручили Хрватској.

Понављам, мислим да је то додатно тражење с хрватске стране - односно, одбијање нечега што би било боље за будућност наших народа и наших земаља - понајприје било увјетовано унутарњим политичким приликама у Хрватској. А можда је и мени и нама нешто лакше овдје, у Србији. Ја немам ту врсту проблема, једноставно настојим направити оно што ми се чини да је најбоље за нашу земљу, али и за цијелу регију.

НЕ ХРАНИМО СЕ МРЖЊОМ

Како гледате на садашње односе између Хрватске и Србије?

- Мислим да ту и даље још постоји пуно лоших емоција. Али исто тако сам увјерен и да је наш посао да ствари рјешавамо на рационалан и разуман начин. Врло сам сам захвалан Весни Пусић на говору што га је прије три-четири дана одржала на Међувладиној конференцији у Bruxellesu. Показала је велику коректност према нама.

Она је била један од 6 министара који су дошли на ту Конференцију (од укупно 28 земаља из ЕУ). Дошли су, иначе, министри из оних најзначајнијих земаља (из Њемачке, Француске, Аустрије), али дошла је и Весна Пусић, и ми тај став Хрватске веома цијенимо. Не улазим у унутарње политичке прилике у Хрватској, али Весна Пусић је на врло шармантан начин поздравила српско отварање преговора с ЕУ, указала је додуше и на оно што нас чека и што јесу стварни проблеми - но ми смо то доживјели као поруку Хрватске да не само да неће ометати Србију на њезину еуропском путу, него да ће нам бити од велике помоћи и подршке.

И господина Мимицу сам такођер видио у Bruxellesu, и он је дошао на наш пријем.

Све то говори да се ту може нешто направити. Ако не можемо промијенити емоције, у року од годину или двије дана, хајде да то онда оставимо по страни, хајде да рационално рјешавамо ствари. Кад су постојали проблеми с уџбеницима, било је проблема и овдје код нас, у Србији. Због три хрватске школе, двије основне и једне средње, нетко није хтио штампати уџбенике на хрватском језику. Ја сам се томе успротивио. Рекао сам да не разумијем зашто је толико важно хоће ли у уџбеницима бити написана ријеч „господарство“ или ријеч „економија“.

И то је онда ријешено?

- Да. На крају смо то ипак успјели ријешити. То је био проблем на нижим разинама, на нивоу нижих службеника, не на разини Владе. Мислите ли да је нетко у Србији сретан због онога што се данас збива у Вуковару, са ћириличним натписима? Нитко због тога није сретан. Али ако сте примијетили, нема код нас кампање која би говорила нешто обрнуто. У Србији је немогуће замислити да нетко руши плоче с латиничким писмом - зато што бисмо ми такве похапсили исте секунде! Мене то није срамота рећи: Иди и руши нешто у својој кући. Ако хоћеш рушити, руши код себе дома, а оно што је државно - зар ћеш то рушити? Е за то има да идеш у затвор! Као што видите, ја то јавно кажем и немам никакав проблем око тога. Ја мислим да се тако понаша озбиљна држава.

Али ми нисмо истодобно долијевали уље на ватру ни на који начин. Ми чекамо и увјерени смо да ће хрватска Влада, и ова и нека будућа, то знати ријешити - и у складу с Уставом РХ, и у складу с међународнојавноправним нормама. Ми то очекујемо од Хрватске. И ни на који начин се у то не мијешамо. Мислим да се понашамо на врло, врло коректан начин, без икаквих задњих мисли, без ичега што би ишло испод жита, тајних састанака или нечег сличног. Мислим да тај рационалан и коректан однос свакако требамо задржати.

ПРЕПРЕКЕ И ПОМОЋ

Хоће ли будућа Влада Србије (с вама као претпостављеним премијером) тражити помоћ Хрватске у предстојећим преговорима с Еуропском унијом? Планирате ли да, пригодом једног од вашег будућег посјета Загребу, поразговарате с премијером Милановићем о хрватским искуствима?

- Увијек сам спреман за то. Овиси, наравно, о изборној вољи грађана. Али ако будем дио нове Владе, не само да сам на то спреман, већ ће то бити моја обвеза. Да научимо што је могуће више, да евентуалне грешке избјегнемо, а искористимо ваша одлична искуства.

Значи ли до да би Хрватска могла бити својеврстан ментор Србији тијеком њезиних преговора с ЕУ?

- Не знам што то значи, да буде ментор, али да би Хрватска могла помоћи Србији, у то не сумњам.

Чуо сам да би једна од сметњи у таквој врсти сурадње могло бити то што би Хрватска као својеврсну препреку могла испоставити регулирање питања хрватско-српске границе, гдје је нарочито спорна граница на Дунаву. Ту, колико видим, постоје двије концепције: Хрватска се залаже за катастарски приступ (по којему би Хрватској припали дијелови територија у Бачкој), а Србија за то да граница буде на средини воде...

- Ја мислим да кад озбиљни људи желе ријешити проблем, да се тај проблем може ријешити. Кад сам, у травњу 2013., разговарао с предсједником Јосиповићем, он је рекао да има око тога један компромисан приједлог. И ми смо спремни да и то питање отворимо. Само, не можете у различитим ситуацијама имати различите критерије при одређивању својих граница према сусједима - као што ми се чини да их Хрватска каткад има. Кад вам одговара, онда идете на катастарски приступ, а кад вам то не одговара, онда идете на неки други принцип. А у неком пак трећем случају, нпр. с Босном и Херцеговином, искористит ћемо и ту трећу варијанту... У складу с међународнојавноправним нормама, увјерен сам да се можемо договорити и о том питању...

(Данас)