Ima li kraja uslovima EU?

(Blic, 5.11.2010)

Ne kaže se bez razloga da nikada jedna nevolja ne dolazi sama. To se najbolje vidi na primeru tragične sudbine Srbije u poslednje dve decenije. Sve je, naime, počelo sa krvavim nacionalnim, verskim i građanskim ratovima koji su doveli do raspada države „bratstva i jedinstva“.

A zatim je skoro zakonito usledilo: uvođenje dugotrajnih međunarodnih sankcija i ekonomske blokade; suđenja u Hagu za ratne zločine maltene celom državnom i vojnom vrhu Srbije; protivpravno „humanitarno“ NATO bombardovanje Srbije koje je dovelo do faktičkog gubitka Kosova i Metohije; priznanje od strane vodećih sila Zapada, sa SAD na čelu, kao i 22 od 27 članica EU (a posredno i od strane Međunarodnog suda pravde) protivpravno proglašene nezavisnosti Kosova; cvetanje organizovanog kriminala i korupcije, kao i „tajkunizacija“ Srbije na osnovu raznih ratnoprofiterskih, špekulativnih i monopolskih poslova u sprezi sa vladajućim „elitama“; propast privrede i ekonomska beda većine građana itd.

U takvim, krajnje nepovoljnim unutrašnjim i međunarodnim okolnostima i uslovima, koji, nažalost, pretežnim delom traju do današnjih dana, odvija se mukotrpni proces evrointegracija Srbije. Na tom putu i danas se nalaze u osnovi iste ključne prepreke i uslovi kao i neposredno posle petooktobarskih promena (Hag, Kosovo, reforme, korupcija i sl.), uz povremeno „dopisivanje“ novih. Doduše, u poslednjih nekoliko godina učinjeni su veoma ohrabrujući koraci ka EU (potpisivanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, deblokada prelaznog trgovinskog sporazuma, ukidanje viza za zemlje šengenske zone, a naročito nedavna odluka Saveta ministara EU da prosledi srpsku kandidaturu Evropskoj komisiji). Prosleđivanje kandidature Srbije Evropskoj komisiji i verovatnoća njenog prihvatanja do kraja iduće godine, politički su uslovljeni i „skupo plaćeni“ pristajanjem na zajedničku rezoluciju EU i Srbije u Generalnoj skupštini OUN povodom mišljenja Međunarodnog suda pravde. Na osnovu te rezolucije predstoji dugotrajni i težak dijalog Beograda i Prištine u organizaciji EU, pre svega o rešavanju pitanja od najvećeg značaja za položaj i život Srba na Kosovu. Rezolucija, nažalost, ne ostavlja prostor za nastavak pregovora o statusu Kosova i Metohije, što pregovarački položaj Srbije i Srba na Kosovu čini vrlo teškim. Ali, realno gledano, to je izraz rasporeda snaga i interesa velikih sila koje su uvek, pretežno silom, krojile i prekrajale granice na Balkanu. U tom smislu je dobro što je srpski državni vrh, uz odbijanje da prizna nezavisnost Kosova, shvatio tu realnost i time otvorio put Srbije ka EU i njenom bržem ekonomskom i svakom drugom oporavku i napretku.

Činjenica je, takođe, da je prosleđivanje Evropskoj komisiji srpske kandidature uslovljeno saglasnošću svih članica EU o svakoj sledećoj odluci u procesu evrointegracija Srbije, što znači i o sticanju statusa kandidata za članstvo u EU. To se, pre svega, odnosi na potpunu saradnju sa Haškim tribunalom, što znači (bar kad je reč o Holandiji) izručenje dvojice haških optuženika, pre svega generala Mladića.

Osim potpunog ispunjenja kosovskog i haškog uslova, kao najtežih, postoje i drugi brojni i veoma teški uslovi za sticanje statusa kandidata, odnosno ulazak u EU. Pre svih to je restitucija, to jest vraćanje građanima nacionalizovane imovine, za šta Srbija, osim dobre volje za donošenje zakona, u dogledno vreme neće imati finansijskih sredstava. Tu je, zatim, vrlo težak „popravni ispit“, i to pod nadzorom EU, iz reforme pravosuđa koja je, zbog neustavnih i nezakonitih procedura i netransparentnosti u izboru i reizboru sudija i tužilaca, veoma kompromitovana, o čemu izričito govori i izveštaj Evropske komisije. Državna vlast Srbije, takođe, mora učiniti suštinski napredak u podršci, odnosno stvaranju uslova za afirmaciju i efikasan rad novoformiranih regulatornih i kontrolnih organa, kao i za daleko uspešniju borbu protiv ogromne, pre svega tzv. sistemske korupcije u javnom sektoru, gde smo na začelju evropske liste. Tu je i zahtev za uvođenje transparentnog sistema finansiranja političkih stranaka i ukidanje blanko poslaničkih ostavki, sprečavanje monopola na tržištu, nastavak ekonomskih i pravnih reformi itd.

Jedan od novih, sasvim neočekivanih uslova jeste „rešavanje problema u Sandžaku“. Za njegovo uvršćivanje u spisak zahteva EU najveću „zaslugu“ ima muftija Zukorlić, odnosno njegovo sistematsko ekstremističko političko delovanje koje je zasnovano na političkoj zloupotrebi verske funkcije, a programski na ideologiji neoosmanizma. Njegove ideje i programi maskiraju se tvrdnjama o političkoj obespravljenosti muslimana u Sandžaku. A da bi se ti navodni problemi uspešno rešili, traži se ništa manje nego vraćanje Sandžaka u nekadašnji osmanlijski status. Reč je o zahtevu da se od svih opština iz Srbije i Crne Gore koje su nekada činile turski Sandžak, formira autonomija i jedinstveni region! Takvi politički zahtevi u javnom delovanju muftije Zukorlića i njegovih brojnih pristalica, realno su usmereni protiv državnog integriteta i suvereniteta Srbije i Crne Gore. Njima bi, svakako, trebalo da se pozabave nadležni državni organi Srbije.

Sličnog su karaktera i najnovije izjave opštinskih čelnika Preševa i Bujanovca u Tirani kojima su podržali predlog „da se objedine delovi teritorija Makedonije, Grčke, Kosova, Crne Gore i Srbije na kojima Albanci čine većinsko stanovništvo“. Njihovo javno zalaganje za stvaranje tzv. velike Albanije na račun teritorija Srbije ne samo da zahteva energičnu akciju državnih organa Srbije, pre svega tužilaštva, već i organa EU. Tim pre što se to, kao i Zukorliićevi neoosmanski planovi, dešava pred početak dijaloga Beograda i Prištine, sa ciljem da se oteža pregovarački status i međunarodni položaj Srbije.