Ima li ko u državi da ukaže Nemcima na dvostruke standarde?!

(Svedok)

„Svuda pođi kući dođi“. Ovako glasi jedna od mnogobrojnih starih srpskih izreka. Istini za volju, sličnu izreku imaju i drugi narodi. Međutim, ako je suditi po broju onih sa srpskim pasošem koji, najčešće bezuspešno, pokušavaju da se domognu Zapada i da tamo ostanu, u nekom novom srpskom pojmovniku izreka za 21. vek, mogla bi da se nađe modifikovana varijanta: „svuda pođi, a pre svega u Nemačku, samo nikako svojoj kući nemoj doći“. Pod uslovom da u Srbiji imaš kuću, naravno...

U Srbiju svake nedelje stižu autobusi i avioni puni lažnih azilanata koji se ovde deportuju iz zemalja EU. Za njihove motive i sudbine slabo znamo, a još manje se interesujemo jer često imamo utisak da nas i u rođenoj zemlji institucije tretiraju kao lažne azilante i jedva čekaju da nas se reše.

Ipak, za EU očito nije toliko bitan položaj svih stanovnika u Srbiji (osim pojedinih etničkih grupa), već im je bitnije da oni sebi ne navuku bedu na vrat pa je vraćaju ovde, nama, i još nam prete skidanjem sa takozvane bele šengenske liste koja omogućava da građani Srbije bez viza putuju u zemlje Šengen zone koja, izuzev Irske i Britanije, obuhvata sve ostale države Unije uključujući i Švajcarsku, Norvešku i Island.

 

Nemački mediji mesecima pišu o tome kako azilanti sa Balkana, a pre svega iz Srbije i Makedonije (obe zemlje su decembra 2009. dospele na belu šengensku listu) opsedaju azilantske centre u Minhenu i drugim delovima Nemačke, neretko noseći sa sobom i probleme iz sredina iz kojih su došli.

 

Tanja Fajon, izvestilac EP za viznu liberalizaciju, upozorila je da bi veliki broj azilanata mogao da ugrozi sporazum EU i Srbije o putovanju bez viza. Najglasniji zahtevi za preispitivanje bezviznog režima sa Srbijom stižu iz Nemačke u koju odlazi najveći broj azilanata. Pošto je Nemcima očito prekipelo, jer već plaćaju dugove za Grke, pa ne bi da imaju i neke tamo azilante iz Srbije na grbači, nemački političari počeli su da se bune.

Nedavno je Boris Rajn, ministar unutrašnjih poslova nemačke pokrajine Hesen, zatražio od savezne vlade da odmah ukine bezvizni režim za državljane Srbije, ali i Makedonije. Pre Rajna reagovao je Volfgang Bozbah, predsedavajući Odbora Bundestaga za unutrašnju politiku, koji je tražio preispitivanje bezviznog režima za Srbiju napominjući da je „99 odsto zahteva za azil neosnovano“. Nemački ministar unutrašnjih poslova Hans Piter Fridrih takođe je upozorio na zloupotrebu azila i tražio da Evropski parlament ispita sporazum sa Srbijom i Makedonijom.

Nemački mediji mesecima pišu o tome kako azilanti sa Balkana, a pre svega iz Srbije i Makedonije (obe zemlje su decembra 2009. dospele na belu šengensku listu) opsedaju azilantske centre u Minhenu i drugim delovima Nemačke, neretko noseći sa sobom i probleme iz sredina iz kojih su došli.

Šta Srbija može da uradi? Da uzima pasoše Romima, Albancima i drugima za koje neki službenik na granici ili u policiji proceni da idu u EU kako bi dobili azil? Ne bi li to bio idealan primer za domaće i strane nevladine organizacije kako Srbija krši ljudska prava pa da, onda, umesto problema lažnih azilanata imamo nove optužbe na račun srpske države kako krši ljudska prava?!

Pritom, niko ne postavlja pitanje Evropskoj uniji koliko je moralno da se zbog nekoliko stotina ili par hiljada ljudi koji zloupotrebljavaju srpski pasoš ugrozi pravo na slobodno kretanje sedam i po miliona stanovnika Srbije (bez Kosova i Metohije)?!

Međutim, dok se ovdašnji i evropski zvaničnici utrkuju u međusobnim objašnjenjima oko pitanja azilanata, izgleda da Evropljani, a pre svega Nemci, previđaju neka (moralna) pitanja koja osporavaju njihove kritike na račun, konkretno – Srbije.

Prvo, ekonomska snaga i uspon Nemačke u dobroj meri su zasnovani na ljudima iz drugih siromašnijih zemalja. Posle Drugog svetskog rata, tadašnja Savezna republika Nemačka (Zapadna Nemačka) od 1955. do 1973. sprovodila je program obnove koji je podrazumevao i dovođenje preko miliona „gostujućih radnika“ (gastarbajtera), mahom iz Turske, Italije, Španije i, naravno, bivše Jugoslavije. Tako se broj Jugoslovena na privremenom radu u Nemačkoj, u periodu od 1968. do 1973. popeo sa 99.000 na 471.000 radnika! Prema popisu iz 2003. Srba u Nemačkoj ima 568.240, a od toga je svega petina (112.507) rođeno u Nemačkoj.

Dakle, kada Nemačkoj smetaju azilanti i drugi imigranti jer urušavaju socijalni i ekonomski sistem, možda bi Nemci trebalo da se sete da su izgradnji tog sistema upravo doprineli radnici iz siromašnijih zemalja, a dobrim delom su to bili i državljani iz Srbije!

Drugo, ako Nemačkoj i drugim zemljama EU već smeta veliki broj zahteva za azil iz Srbije, kako to da ne pogledaju malo detaljnije koje je poreklo tih azilanata?!

 

Kada Nemačkoj smetaju azilanti i drugi imigranti jer urušavaju socijalni i ekonomski sistem, možda bi Nemci trebalo da se sete da su izgradnji tog sistema upravo doprineli radnici iz siromašnijih zemalja, a dobrim delom su to bili i državljani iz Srbije.

 

Pored lažnih azilanata iz Srbije, veliki broj dolazi i iz Makedonije. I jedni i drugi nose pasoše zemalja iz kojih dolaze i nesumnjivo jesu pitanje za te zemlje odnosno za Srbiju i Makedoniju. Međutim, ako i Srbija i Makedonija imaju nešto zajedničko što ih odvaja od ostalih balkanskih zemalja, to je velika albanska manjina. Svi podaci pokazuju da najveći broj lažnih azilanata dolazi sa juga centralne Srbije, iz opština Bujanovac, Medveđa i Preševo, kao i iz zapadnih delova Makedonije. Uz to, u javnosti je više puta pominjano kako Albanci sa Kosova i Metohije dolaze u Niš i okolna mesta, tu prijavlju mesto boravišta ili prebivališta i vade srpske biometrijske pasoše. Prijavljivanjem boravišta ili prebivališta u centralnoj Srbiji omogućuje se dobijanje biometrijskog pasoša sa kojim se jedino može u EU bez vize, jer, zbog nerešenog statusa Kosova, utvrđeno je da se za osobe koje mesto prebivališta ili boravišta imaju u pokrajini ne mogu izdavati biometrijski pasoši.

Ukoliko se pogleda spisak imena osoba koje traže azil ili koje su vraćene u Srbiju ili Makedoniju, najveći broj čine Albanci, a tek u poslednje vreme Romi imaju veći udeo.

Kao što je 1999. Nemačka i veliki broj zemalja EU tvrdio da su Albanci sa Kosova (dakle – reč je o državljanima tadašnje SRJ) međunarodni problem, a ne unutrašnji (kako su tadašnje jugoslovenske i srpske vlasti tvrdile) zašto se i sada pitanje kosovskih Albanaca koji zloupotrebljavaju srpske pasoše ne internacionalizuje i napravi neka nova Kontakt grupa koja će zajedno sa Srbijom da radi na sprečavanju ove zloupotrebe? Razlog za tako nešto je utoliko veći pošto ovde nije reč samo o zloupotrebi pasoša Srbije, već je na delu i zloupotreba pravnih sistema drugih zemalja.

Sada se neminovno nameću dva pitanja: Kako to da kada je reč o KiM, dobar deo EU a prvenstveno Nemačka, tretiraju to kao nezasivnu državu, a kada je reč o lažnim azilantima koji su mahom poreklom sa Kosova, onda je to deo Srbije i srpski problem?

Da li su u EU svesni da je najveći broj azilanata sa KiM ili, namerno to previđaju da bi imali dodatni pritisak na Srbiju?

Svi podaci pokazuju da najveći broj lažnih azilanata dolazi sa juga centralne Srbije, iz opština Bujanovac, Medveđa i Preševo, kao i iz zapadnih delova Makedonije. Uz to, u javnosti je više puta pominjano kako Albanci sa Kosova i Metohije dolaze u Niš i okolna mesta, tu prijavlju mesto boravišta ili prebivališta i vade srpske biometrijske pasoše.

Ili u pozadini svega leži cilj da se i na ovaj način Srbija natera da odustane od suvereniteta nad teritorijom koju još uvek smatra svojom, tako što bi ljudima odatle prestala da izdaje pasoše?

Ova pitanja uputili smo kabinetu potpredsednika vlade za EU integracije Suzani Grubješić, gde nam je rečeno da se ona ne bavi pitanjem azilanata. Pitanja smo uputili i Ministarstvu unutrašnjih poslova, ali do zaključivanja ovog broja nismo dobili odgovor. Pitanje smo postavili i ambasadoru Danske Mete Kjuel Nilsen koja je dala kraći intervju za ovaj broj „Svedoka“ ali konkretan odgovor nismo dobili.

Možda odgovor na ova pitanja nije ni potreban jer je sasvim očit. Ali, ima li koga u našoj državi ko će javno da postavi ovo pitanje? Možda je i u ovom slučaju odgovor sasvim očit...

Šta su to azilanti

Prema objašnjenju UNHCR-a, azilant je osoba koja tvrdi da je izbeglica, ali čija tvrdnja tek mora da se proceni.

Azilanti su osobe koje tvrde da nemaju svoj dom i da su izbegli iz neke zemlje. Za takve tvrdnje moraju da podnesu kvalifikovane dokaze čiju ispravnost procenjuju komisije zemalja u kojima se traži azil.

Azil je prvenstveno previđen za one koji su iz političkih ili drugih razloga prognani ili izbegli iz svoje zemlje.

Zloupotreba zahteva za azil navela je mnoge zemlje Evrope da pooštre i ubrzaju proceduru dodele azila. Tako u Novreškoj postoji „uredba 48 sati“ po kojoj tražilac azila ima 48 sati da dokaže razloge zbog kojih ga traži.

Tri razloga zbog kojih azilanti idu najviše u Nemačku

Postoji više razloga zašto azilanti u pokušaju najviše ciljaju na Nemačku. Prvo, u Nemačkoj su davanja za azilante izjednačena sa socijalnim davanjima i iznose 800 evra mesečno, uz plaćen stan i troškove. Drugo, procedura kojom se ispituje da li određena osoba zaslužuje azil ili ne dosta je vremenski duža u odnosu na druge države - u Nemačkoj ona traje oko tri meseca, dok u Austriji, Belgiji i Holandiji ne traje više od 14 dana. Budući da je Nemačka socijalna država osobe koje traže socijalnu pomoć ili azil imaju mogućnost da dosta produže tu proceduru, pa ona neretko traje i više od godinu dana. Sve vreme dok traje procedura, osobe koje traže azil em dobijaju pomoć države (700 evra plus troškovi, plus plaćena povratna karta u zemlju porekla), em rade „na crno“ i to im omogućava znatno veću zaradu, pa makar ih na kraju i vratili, što je najčešće slučaj. Treći razlog leži u činjenici da u Nemačkoj od ranije postoji velika ekonomska emigracija sa naših prostora, pa postoje razne rođačke i kumovske „veze“.

Prema podacima nemačkih vlasti u sptembru je 1395 srpskih državljana i 1040 makedonskih tražilo azil u Nemačkoj. U 2011. Nemačka je odobrila nešto manje od 45.800 zahteva za azil. Za prvih devet meseci 2012. u Nemačkoj je odobreno 40.200 zahteva za azil.

Od januara preko 7000 zahteva za azil

Prema podacima UN broj azilanata se u 2011. povećao za 20 odsto u odnosu na 2010. godinu. Srbija je na listi zemalja odakle dolaze azilanti 2010. godine bila prva, a 2011. četvrta u svetu i peta na listi EU. Prošle godine je oko 14.000 građana Srbije tražilo azil u nekoj od zemalja Unije. Najviše azilanata u EU sa područja Evrope dolazi iz Rusije, a potom iz Srbije.

Kao što je 1999. Nemačka i veliki broj zemalja EU tvrdio da su Albanci sa Kosova (dakle – reč je o državljanima tadašnje SRJ) međunarodni problem, a ne unutrašnji (kako su tadašnje jugoslovenske i srpske vlasti tvrdile) zašto se i sada pitanje kosovskih Albanaca koji zloupotrebljavaju srpske pasoše ne internacionalizuje i napravi neka nova Kontakt grupa koja će zajedno sa Srbijom da radi na sprečavanju ove zloupotrebe? Razlog za tako nešto je utoliko veći pošto ovde nije reč samo o zloupotrebi pasoša Srbije, već je na delu i zloupotreba pravnih sistema drugih zemalja.

Kako piše dnevnik „Velt“ u Nemačkoj je u 2010. u odnosu na 2009. zabeležen je skok od 750 odsto u broju zahteva za azil iz Srbije i Makedonije. Taj trend postepeno opada do danas. Kako izveštava nemačka državna agencija DAPD, od januara ove godine oko 7000 državljana Srbije i Makedonije tražilo je azil.

Kosovari za dve godine na beloj šengen listi

Iako je međunarodno nepriznata tvorevina, Evropska unija i sa Kosovom sprovodi pregovore o viznoj liberalizaciji.

Kako je nedavno izjavila Tanja Fajon, izvestilac EP za viznu liberalizaciju, Evropska komisija sa Prištinom pregovara o uslovima koje Kosovo mora da ispuni kako bi došlo na belu šengensku listu. Ona je izrazila verovanje da bi najdalje za dve godine EU mogla da ukine vize Kosovu.

Zasad se sa pasošima Kosova može u 81 zemlju koja je priznala kosovsku nezavisnost, ali ne bez viza.

Ministri policije EU 25. oktobra raspravljaju o azilantima

Na sastanku ministara policije i pravde zemalja EU, koji će 25. oktobra biti održan u Briselu, Evropska komisija predstaviće izveštaj o efektima vizne liberalizacije.

Pored Nemačke, i Švedska, Francuska i Belgija prijavile su povećan broj zahteva za azil od osoba poreklom sa Balkana.