Gej prava posle „parade ponosa”

 (Politika 18. 10. 2010)

Prva održana „Parada ponosa” u Srbiji, koja je 10. oktobra ove godine okupila oko hiljadu LGBT osoba i građana koji se zalažu za promociju ljudskih prava, protekla je u znaku žestokih nemira na ulicama Beograda. Ni nedelju dana posle ovog skupa ne stišavaju se polemike da li je, imajući u vidu bezbednosni rizik i preovlađujući mentalitet po tom pitanju, trebalo organizovati ovu manifestaciju.

Sagovornici „Politike” su dr Jovan Marić, neuropsihijatar i potpredsednik Nove Srbije, partije koja se protivila održavanju parade, i Predrag Azdejković, predsednik Gej-lezbijskog info-centra (GLIC).

Politika: Da li je danas položaj LGBT populacije bolji ili lošiji u odnosu na period pre „Parade ponosa”?

Azdejković: Ono što je dobro jeste činjenica da se država po prvi put stavila na stranu učesnika parade i na stranu vladavine ljudskih prava. Ja razdvajam dešavanja na paradi od onoga što se dešavalo u drugim delovima grada, jer organizatori parade nisu organizovali ono što se dešavalo na beogradskim ulicama. Lično sam bio iznenađen što je paradi prisustvovao toliki broj ljudi – preko hiljadu njih, ali moram da kažem da se dosta ljudi iz straha vratilo kući. Ipak, treba reći da je na „Paradi ponosa” bilo više heteroseksualnih ljudi. Ja sam video i dosta starijih ljudi, pa i jedan strejt par sa detetom, koji je došao da podrži ideju slobode. Dakle, nije bilo hiljadu, već od 300 do 400 LGBT osoba, ali za prvu „paradu ponosa” to je fantastična cifra, s obzirom na to da je u okolnim zemljama znatno manji broj ljudi prvi put prisustvovao ovakvoj manifestaciji.

Međutim, mene ne ohrabruje cifra od 6.000 policajaca koja je čuvala učesnike „Parade ponosa”. To nije sloboda, na tome mora da se radi.

Marić: Mislim da je situacija lošija posle povorke, koju ja zovem povorkom homoseksualno orijentisanih osoba, a ne „paradom ponosa”. Mi, stranka Nova Srbija, smatramo da je to bila parodija ponosa. Povorka nije prošla centrom Beograda, već kroz pust grad koji je praktično bio opasan policajcima. Mislim da je na toj paradi bilo mnogo više osoba koje nisu homoseksualne orijentacije, već su tu došli da bi se dodvorili EU svojom podrškom LGBT populaciji. Iako je policija maestralno odradila svoj posao i obezbedila sve učesnike parade, mislim da ova manifestacija nije postigla svoj cilj. Zašto to mislim? Zato što je u opštoj populaciji između tri i pet procenata ljudi homoseksualno orijentisano, a to znači da u Beogradu i okolini živi između 60.000 i 100.000 LGBT osoba. Nisam siguran da su organizatori zadovoljni što je na ulicu izašlo samo 300 njih.

Azdejković: Ono što je bitno jeste da ja, posle održane „Parade ponosa”, više nemam osećanje lične slobode. Svaki put kada sam izašao iz kuće posle nedelje, ja u svakom muškarcu gledam potencijalnog ubicu i plašim se da iza svakog ćoška može da izađe neki huligan sa motkom.

Politika: Da li to osećanje straha dele i ostali pripadnici „Parade ponosa”?

Azdejković: Ne, zanimljivo je da su učesnici „Parade ponosa” veoma ponosni što su prisustvovali ovoj manifestaciji, jer smatraju da je to istorijski događaj koji se prvi put desio u Srbiji i tvrde da nemaju taj strah. Ali, taj strah imaju oni gej aktivisti koji su stalno u medijima.

Politika: Pred odlazak na paradu ste napisali testament, da li ste zaista verovali da postoji mogućnost da tog dana izgubite život ili ste hteli da skrenete pažnju na ugrožena prava gej populacije?

Azdejković: Mesec dana pre parade odlučio sam da ću prisustvovati, iako mi se baš i ne dopada. Mnogo obaveza je na meni, pa sam sva uputstva ostavio najbližima u slučaju da mi se nešto dogodi. Jedan moj kolega je davno rekao da svako ko se bavi gej aktivnostima mora biti spreman i na to da se može desiti da bude ubijen.

Politika: U kom pravcu mislite da će se menjati mišljenje i osećanje javnog mnjenja posle povorke?

Azdejković: Povorka ponosa kao aktivistički izraz nije najsrećnije rešenje za promociju prava LGBT osoba u Srbiji. Ja sam prošle godine bio protiv održavanja „Parade ponosa”, ali moramo naterati državu da nešto uradi kada je u pitanju LGBT populacija. Mene nervira činjenica da država počinje da reaguje tek na inicijativu EU. Državu treba naterati da počne da radi na edukaciji mladih, jer su vinovnici ovih nereda bili i klinci od 15, 16 godina… Ja se sećam svog profesora iz srednje škole koji nas je „učio” kako su homoseksualci zle čike koje iskaču iz žbunja i siluju decu u parku. Učesnici povorke su pokazali da to baš nije tako i demantovali priče da će povorka biti povod za javni seks na ulicama. Videćemo šta će pokazati rezultati Cesidovog istraživanja koje se radi svake druge godine. Ove godine zabeležen je porast homofobije u odnosu na 2008. godinu.

Marić: Dobili ste geto, bili ste opkoljeni policijom i nosili ste žute trake oko ruke. Ako analizirate pobunu mladih na ulicama, ja duboko verujem da je proradio srpski inat. Mladi su verovatno čitali da je 80-90 odsto građana Srbije bilo protiv parade i imali su doživljaj da zastupaju tih 90 odsto stanovništva ako se bune protiv parade. Zašto je napadnuto sedište DS i SPS, zašto je demoliran mamograf? To je zajednički bunt protiv institucija sistema i svega što je spolja nametnuto. Da rezimiram, mislim da će posle ovih događaja biti manje simpatije prema LGBT populaciji, ali isto tako smatram da dugotrajan proces edukacije mora da počne. Činjenica je da vas u jednom srećnom društvu, u kome svi rade i imaju višak para, neće nervirati nečija parada, ali ako vi živite u društvu u kome nemate mleko za dete, u kome mladi uče a ne mogu da se zaposle, morate znati da je vrednosni sistem potpuno poremećen i to iritira mlade.

Azdejković: Ja sebi ne bih dozvolio taj luksuz da se stavljam na stranu nasilnika.

Marić: Ja sam protiv nasilja. Pravite razlike između objašnjenja i opravdanja. Da li su oni svi sadisti i manijaci?

Azdejković: Jesu.

Marić: Pa, ja mislim da nisu. Ne možete mladića od 16 godina tako posmatrati. Morate ga posmatrati u širem kontekstu, gledati u kakvom društvu se razvija, kakav mu je sistem vrednosti… 

Politika: NS načelno nema ništa protiv evropskih standarda, ali ima protiv gej parade koja je na neki način evropski standard. Da li je to kontradiktorno?

Marić: Ja sam objasnio zašto sam protiv takve manifestacije. Prava se svakako moraju poštovati, ali mora se pronaći način koji nije iritantan, s obzirom na naš mentalitet. Očigledan primer su događaji u Đenovi, koje tumačim kao inat na najavu zabrane ekstremnih navijačkih grupa.

Azdejković: Ali, država mora biti jača od toga.

Marić: Država i jeste jača, to je i pokazala, ali mora se krenuti od vrednosnog sistema, što je veoma ozbiljna tema. Moraju se afirmisati nematerijalne vrednosti, kao što su prijateljstvo, obrazovanje, ljubav… To je dugotrajan proces, ali vlast na tome mora da radi, umesto svakodnevnog razmetanja jahtama, skupocenim satovima i slično.

Azdejković: Gej populacija je deo ovog društva i deli sve njegove probleme. I nas, kao i druge brine siromaštvo i nezaposlenost. Ja jesam besan, ali nikada ne bih uzeo palicu i krenuo da bijem nekoga zbog toga. Zbog toga ne mogu da opravdam ovakve postupke, jer onda frazom „iziritirana deca” možemo opravdati svako nasilje, što je nedopustivo. Mene brine što je u celoj priči oko gej parade najmanje bilo reči o gej pravima. Političke partije su pronašle svoj interes povezan sa EU, navijačke grupe i desničarske organizacije su želele da se profilišu na javnoj sceni kao njeni protivnici, policija je želela da pokaže kako je profesionalna i može da se izbori sa tim, a sva odgovornost svaljuje se na gej populaciju koja je navodno izazivala. Ti ljudi koji su u nedelju izašli na ulice, želeli su da se osećaju jačim time što će tući nekog drugog, sve se držeći za „srpski nacionalni identitet”.

Politika: Da li je „Parada ponosa” najbolja ideja u borbi za prava LGBT osoba?

Azdejković: Po mom mišljenju u paradu je uloženo suviše energije, a malo je pozitivnih rezultata. Mislim da postoji mnogo boljih načina da se shvati da gejevi i lezbijke žive u ovoj državi. Recimo, ukoliko bi oni lično obilazili škole, deca bi mogla da vide da nisu čudovišta.

Marić: Nisam siguran da je dobra ideja da se edukacija sprovodi da takav način, jer su mladi u tom periodu veoma osetljivi.

Politika: NS je tražila da se tužilaštvo pozabavi vašom rečenicom objavljenom na Internetu koja glasi „Šetali smo – crknite!”?

Azdejković: Ono što mene nervira jeste to što su mnogobrojne grupe na „Fejsbuku” širile mržnju, a tužilaštvo nije uradilo ništa. Mi smo tražili hapšenje Mladena Obradovića iz „Obraza” još prošle godine, ali on je uhapšen tek na dan parade. Na samoj paradi se moglo čuti da je država odgovorna za sve što se dogodilo, jer je politika koja preovlađuje to napravila i slažem se sa tim. Vrednosti koje su negovane dovele su do toga da klinci izađu na ulice i razbijaju grad i to mora da se menja.

Politika: Da li je rečenica, prepucavanje na Internetu, razlog zbog koga bi trebalo da reaguje tužilaštvo? O tome je na RTS-u govorila Dubravka Filipovski.

Marić: Nisam upoznat sa tom izjavom. Ne verujem da je ovo društvo u kome ćete moći da se držite za ruke i ljubite sa svojim dečkom na ulici. Ja nisam za to ni da se heteroseksualni parovi ljube nasred ulice. Ipak su to intimne stvari. Slažem sa gradonačelnikom Beograda Draganom Đilasom koji je rekao da treba razmisliti da li u budućnosti treba organizovati skupove tako velikog bezbednosnog rizika. Na svemu tome se mora dugotrajno raditi – sa jedne strane društvo mora postati tolerantnije, ali i gej populacija mora da smanji tu potrebu za egzibicionizmom.

Azdejković: Ne slažem se sa izjavom gradonačelnika Dragana Đilasa, mislim da se radi o zameni teza. Ta izjava je skandalozna.

Politika: Ako javno mnjenje bude na istim pozicijama sledeće godine, da li mislite da bi trebalo organizovati paradu?

Azdejković: Mislim da organizatori treba da prate situaciju i da razmisle da li se to uopšte isplati. Plašim se da država ne zauzme stav da je parada održana, da je to dovoljno i da se na tome završi. Parada treba da bude početak rada na tome da jednog dana sve to postane dosadan događaj koji nikoga ne uznemirava.

Politika: Da je NS na vlasti, da li bi zabranila paradu?

Marić: To su odluke koje donosi predsedništvo stranke, a moje lično mišljenje je da to nije dobar način borbe, iako smatram da diskriminacija ne sme da postoji. Dodatni problem stvara i to što se te vrednosti nameću spolja, a nisu sve vrednosti primenjive na ovdašnji mentalitet. Treba usvajati pozitivne vrednosti koje je moguće implementirati, a prepoznati one koje će biti prihvatljive za deset godina i na njima raditi.

(razgovor vodile: Katarina Đorđević i Branka Mališ)