Fudbal tone kao Titanik, a u biznis klasi se pleše i pije šampanjac

Onima koji su zaslepljeni punim stadionima u Ligi šampiona, Premijer ligi, Bundesligi, Seriji A, španskoj i francuskoj Ligi, kao i mundijalima i evropskim prvenstvima, promiče da su svi ostali stadioni, na kojima igra više od 90 odsto klubova i fudbalera i na kojima stasavaju nove generacije igrača - prazni. Na njima sem roditelja, članova uže familije i ponekog skauta, nema nikoga. Fudbalski čelnici nalaze se pred raskrsnicom: ako žele da prežive, biće primorani da promene pravila i prilagode ih novom vremenu.

Svi imamo sliku u glavi, bilo da smo čitali hronike, romane ili gledali film o Titaniku, kako u biznis klasi putnici plešu i piju šampanjac dok brod uveliko tone, a nesrećnici koji se nalaze duboko u utrobi prekoatlantske grdosije bore se za život daveći se u vodi koja kulja sa svih strana.

Titanik je prilično verodostojna metafora današnjeg fudbala. Napumpana novcem koji je stigao iz celog sveta - posebno iz Persijskog zaliva, od basnoslovnih ugovora od televizijskih prava, globalnog merčendajzinga i u poslednje vreme i iz sveta kripto valuta - fudbalska elita, sabijena u par šampionata na Starom kontinentu sa ispostavama za veterane i zvezde u gašenju u Sjedinjenim Američkim Državama, Turskoj, arapskim petromonarhijama i donedavno u Kini (sve do odluke predsednika Si Đinpinga da povede zemlju u novi socijalizam), živi van realnog sveta. Zaslepljena apsurdnim bogatstvom ona ne vidi da fudbalski brod tone. Kada bude postala svesna realnosti biće kasno da se bilo šta promeni.

U vremenu kada par hiljada fudbalera zarađuje po nekoliko miliona ili čak desetina miliona evra godišnje, na hiljade malih klubova se gasi jer ne mogu da plate zakup za teren i svlačionice

U vremenu kada par hiljada fudbalera zarađuje po nekoliko miliona ili čak desetina miliona evra godišnje, na hiljade malih klubova se gasi jer ne mogu da plate zakup za teren i svlačionice dok su veliki klubovi, koji plaćaju faraonske plate svojim igračima, u dugovima do guše. Da su kojim slučajem „obično" privatno lice, veoma mali broj klubova bi izbegao bankrot a njihovi čelnici sudske procese, što se trenutno događa Juventusu u Italiji.

Zamislite šta će biti s klubovima čiji su vlasnici iz arapskog sveta kada im jednog dana dosadi fudbal, ili kada američki fondovi i mešetari pronađu novu zabavu ili način da okreću novac? 

Prazne tribine

Fudbal gubi svoju supstancu i budućnost. Polovinu adolescenata i mladih ljudi od 16 do 23 godina fudbal ne zanima mnogo, ili ga ne smatraju dovoljno interesantnim, pokazuju poslednja istraživanja. Štaviše, njih 27 odsto fudbal uopšte ne zanima, a 13 odsto ga čak mrzi. Novi klinci, za razliku od prethodnih generacija, čak ni oni koji nisu bogzna kako uspešni u školi, ne vide u fudbalu, niti u sportu uopšte, zanimanje svojih snova ili način da postanu slavni i bogati.

Od onih koji fudbal prate samo 49 odsto to radi jer navijaju za jedan ili više klubova, dok je trećina kao motiv navela vezanost za jednog igrača, a da gleda samo velike utakmice dok ostale prati površno, gledajući eventualno golove

Dubinsko ispitivanje renomiranih agencija Makinsi/Nilsen (McKinsey/Nielsen) otkrilo je i da od onih koji fudbal prate samo 49 odsto to radi jer navijaju za jedan ili više klubova, dok je trećina kao motiv navela vezanost za jednog igrača, a da gleda samo velike utakmice dok ostale prati površno, gledajući eventualno golove. 

Još jedan podatak je veoma uznemirujući za budućnost fudbala: čak dve trećine mladih prati fudbal jer se boje da ne propuste nešto što drugi smatraju važnim, a ne zato što ih zaista interesuje. U prevodu, kada današnja generacija četrdesetogodišnjaka i pedesetogodišnjaka bude otišla s pozornice, fudbal neće imati ko da gleda, a biće malo i onih koji će ga i dalje smatrati najvažnijom sporednom stvari na svetu.

Globalizacija je pokidala glavnu žilu kucavicu fudbala - a to je vezivanje za jedan klub. Nekada se govorilo da se sve može promeniti osim majke i kluba za koji se navija. Danas, nove generacije navijaju za fudbalske zvezde i navijaju za klubove u kojima igraju njihovi idoli. Drugim rečima, velike zvezde su postale značajne ako ne i značajnije od klubova i pomeraju sa sobom velike mase fudbalskih poklonika.

Čak trećina populacije u uzrastu od 16 do 24 godine navija za jednog igrača a ne za klub, i posledično u fokus njihovog interesovanja ulazi klub za koji igra njihov ljubimac. 

Činjenica da je još pre pet godina registrovana tendencija pada gledanosti u kategoriji stanovništva između 12 i 34 godine za čak 40 odsto sama je po sebi bila dramatična. 

Najsporednija sporedna stvar

Doskorašnji predsednik Juventusa Andrea Anjeli bio je jedan od retkih fudbalskih rukovodilaca koji je javno upozoravao na trend koji vodi „najvažniju sporednu stvar" ka svom kraju.

Svima promiče da su svi ostali stadioni, na kojima igra više od 90 odsto klubova i fudbalera i na kojima stasavaju nove generacije igrača - prazni

Zaslepljenima punim stadionima u Ligi šampiona, Premijer ligi, Bundesligi, Seriji A, španskoj i francuskoj Ligi, kao i mundijalima i evropskim prvenstvima, svima promiče da su svi ostali stadioni, na kojima igra više od 90 odsto klubova i fudbalera i na kojima stasavaju nove generacije igrača - prazni. Na njima sem roditelja, članova uže familije i ponekog skauta nema nikoga.

Drugi veliki problem fudbala je „dosada". Nove generacije, odrasle uz pametne telefone, tablete, kompjutere, i ova najnovija koja stasava na društvenim mrežama, nije u stanju da gleda koncentrisano bilo šta što traje duže od par, najviše deset-petnaest minuta.

Fudbal je od „događaja", „najvažnije sporedne stvari na svetu", postao pozadina ili prateći sadržaj dok se na pametnim telefonima gledaju kratki video zapisi, prate društvene mreže, surfuje internetom, radi hiljadu drugih stvari.

Već tzv. milenijalci (oni koji danas imaju između 25 i 40 godina), a da ne govorimo o generaciji Z (rođeni između 1997. i 2012. godine) ne gledaju klasičnu televiziju i ne pretplaćuju se na kablovske ili satelitske televizije. Mladi su sve manje zainteresovani da gledaju ne samo fudbal već i bilo koji drugi sport na televiziji, imajući u vidu trajanja događaja: dva sata fudbalske utakmice ili tri i po sata američkog fudbala stvar je prošlog veka. Nije problem u milenijalcima ili generaciji Z, problem je što je sport, a posebno fudbal, postao televizijski proizvod, a televizija počinje da gubi utakmicu s novim vidovima zabave i informisanja koje preferiraju generacije koji dolaze. 

Druga dva velika problema fudbala su striming i video-igrice. Velika većina mališana ne odrasta igrajući svakodnevno fudbal kao prethodne generacije, između ostalog i zato što treba platiti fudbalske škole, a i stil života se promenio. Takođe, sve je manje očeva koji vode svoju decu na utakmice, eventualno to urade jednom i to je to. 

Nove generacije oblikuju internet i digitalna zabava koja je, manje-više, svima nadohvat ruke. Video-igrice vrte pet puta više novca od fudbala, 250 milijardi prema 50 milijardi dolara.

Kontroler umesto kopačke

Klinci se formiraju uz platforme „On-demand" i video-igrice, rečju - u virtuelnom svetu. Kada fokusiramo pažnju na fudbal, više je onih koji su igrali PES ili FUT (obe su doživele promene: „eFootball" je nasledio PES, a „EA Sports" i FIFA su posle trideset godina raskinuli ugovor za FUT), nego onih što su šutirali loptu s drugarima na lokalnom igralištu, da ne govorimo o treninzima i utakmicama.

Stigli smo i do apsurda: nekada su video-igrice (mislimo na fubalske) služile kao surogat za proživaljavanje stvarnih emocija koje poklanja fudbalska igra, danas je sve više onih koji igraju svoje virtualne partije, a tek jednim okom prate šta se događa na realnoj utakmici voljenog tima na televizoru ili nekom drugom uređaju.

Zahvaljujući strimingu i mogućnosti da se gleda šta i kada se želi u sadejstvu s društvenim mrežama i internetom koji omogućava brzu i direktnu informaciju o svemu i svačemu, nije neophodno „gubiti" sate i sate gledajući utakmice

Procenjuje se da na planeti imamo blizu pola milijarde poklonika „eSports", od kojih oko 200 miliona regularno igra, svaki dan, ili gleda druge u akciji. Reč je uglavnom o populaciji od 16 do 35 godina (milenijalci i generacija Z) koja ispred kompjutera provodi u proseku čak sedam sati dnevno. Stigli smo do toga da se pojedina takmičenja prenose, a broj specijalizovanih televizijskih i internet kanala eksponencijalno raste zajedno s gledanošću, koja dostiže čak i 20 miliona gledalaca za najvažnije turnire.

Zahvaljujući strimingu i mogućnosti da se gleda šta i kada se želi u sadejstvu s društvenim mrežama i internetom koji omogućava brzu i direktnu informaciju o svemu i svačemu, nije neophodno „gubiti" sate i sate gledajući utakmice. Primera radi, gledanost tzv. hajlajtsa je u kontratendenciji sa „šerom" koji beleže fudbalske utakmice (ne računajući velike mečeve i završnice velikih takmičenja).

Nova pravila pred vratima

Danas klinci znaju sve o fudbalerima, košarkašima ili teniserima, ali ne zato što gledaju satima utakmice ili mečeve već zato što preko video-igrica dobijaju sve detaljne podatke o sportistima, od statistika do opisa njihovih karakteristika. Štaviše, zahvaljujući mogućnosti da se u igricama „angažuju" igrači iz prošlosti, nove generacije upoznaju Pelea, Maradonu, Platinija, Al DŽabara, Medžika DŽonsona ili Majkla DŽordana. 

Fudbalski čelnici, ali i oni koji vode druge sportova, nalaze se pred raskrsnicom: ako žele da prežive, biće primorani da promene pravila i prilagode ih novom vremenu, ili će morati da pronađu formulu za drugačije prezentovanje širokoj publici

Fudbalski čelnici, ali i oni koji vode druge sportova, nalaze se pred raskrsnicom: ako žele da prežive, biće primorani da promene pravila i prilagode ih novom vremenu, ili će morati da pronađu formulu za drugačije prezentovanje širokoj publici. U odbojci je odavno promenjeno pravilo promene servisa; u tenisu, sem na četiri najveća turnira, igra se na dva a ne na tri dobijena seta, u Formuli 1 je promenjen način kvalifikacija.

U fudbalu se vaga da li da se pređe na efektivno vreme i da se uvedu isključenja na određeno vreme, kao i mogućnost da se u igru vrate igrači koji su zamenjeni. Razmišlja se i kako da fudbal, kao proizvod, postane primamljiviji, počev od pozicioniranja televizijskih kamera koje bi približile igru na terenu onoj koja se vidi na video-igricama, odnosno učiniti je interaktivnom i zanimljivijom za gledaoce. 

Kada se podvuče crta, nismo daleko od vremena kada će klubovima prioritet biti da se bore za gledaoce i navijače, a ne za bodove i trofeje, jer će to biti jedini način da prežive. Pobede neće biti dovoljne.

(RTS)