Evropa je zatočenik atlantizma

(Večernje novosti, 6. 9. 2011)

U organizaciji Hajnrih Bel Štiftunga za Hrvatsku i ove godine je od 21. do 26. augusta na Visu održana Zelena akademija. Na njoj su učesnici, uglavnom iz nevladinih organizacija, ali i sa univerziteta, kao i nezavisni pojedinci iz Hrvatske i sa celog prostora Jugoslavije, razgovarali na temu krize političke imaginacije. Jedan od uglednih gostiju bio je i Tarik Ali, britanski teoretičar, pisac i aktivista pakistanskog porekla. Dugo godina vezan uz časopis "New Left Review", setio se u ovom okruženju i veza sa redakcijom prijateljskog časopisa "Praksis", koji je svoju letnju školu održavao na obližnjoj Korčuli.

U svom prvom obraćanju govorio je o pobunama u arapskom svetu, njihovim rezultatima, perspektivama i poukama. Isti dan uveče nastupio je u Hrvatskom domu u Visu u diskusiji sa Srećkom Horvatom na temu pobuna u Britaniji, a pod naslovom "Zašto ovde i zašto sad?" Ovaj razgovor vodili smo između ta dva događaja.

Tvrdite da je sadašnja situacija u arapskim zemljama, uz sve razlike od jedne do druge, uporediva sa evropskim prolećem naroda, koje su odigralo uglavnom u 19. veku?

- Situacija jeste uporediva. Arapski svet poseduje sećanje na svoju političku prošlost. Ustvari, radi se o dve uspomene. Jedna se odnosi na vreme kada je to bio jedan jedinstveni svet pod Otomanskim Carstvom. Bio je to svet gradova. Mogli ste ići u školu u Amanu, pa na univerzitet u Kairo, Jerusalim ili Damask. To nije bio problem.

Nešto poput latinskog srednjovekovlja u Evropi?

- Otprilike tako. A onda je došao Prvi svetski rat i imperijalistička podela arapskog sveta na male zemlje. Ono što Nemci zovu Kleinstadt politikom, a Amerikanci sada posvuda provode. Taj svet promenio je stanje stvari za Arape. Bili su okupirani, počeli su da se pojavljuju nacionalistički pokreti koji su želeli da isteraju strane sile. Mnogo je nada polagano u te pokrete i u ideju da će oni ponovno ujediniti arapski svet. Egipćani su pokušavali, ali nisu uspevali. Još krajem 50-ih godina govorilo se o tri uzastopna središta arapskog sveta: Kairu, Bagdadu i Damasku. Ali nikakvo spektakularno ujedinjenje nije se dogodilo. Ostalo je sećanje na te borbe, narod je zapamtio da je jednom već bio skoro slobodan. Mlade generacije nasledile su ta sećanja od starijih. Kao ni u 19. veku, nije bilo organizovanih političkih stranaka. Postojali su intelektualci, otpor prema Imperiju, ljudi nisu želeli da služe stranim silama i da budu od njih kontrolisani. Sve su to sličnosti. Ali najveća sličnost je u brzini kojom su se stvari odvijale. To me najviše podseća na 1848. Od jedne zemlje do druge, celo područje zahvaćeno je olujom. Naravno, znamo kako je proleće naroda završilo u Evropi. Bilo je slomljeno. U arapskom svetu sada su na delu analogni pokušaji. Sve su to sličnosti, ali postoje i granice analogije. Mi, naravno, živimo u drugom vremenu.

Može li se u pobunama razlikovati građanska ili čak buržoaska revoluciju od socijalne ili čak socijalističke?

- Svaka zemlja je drugačija, ali borba za slobodu, ako to tako nazovemo, za demokratske slobode, svuda je na delu. Radi se o nezavršenim revolucijama, koje nemaju priliku da se završe jer nacionalisti ne žele da idu do kraja. Mislim da ortodoksna staljinistička levica snosi mnogo odgovornosti za sadašnje stanje. Često zamišljam šta bi se dogodilo da se u Sovjetskom Savezu posle revolucije izgradila demokratskija struktura vlasti, da su bile dozvoljene stranke koje prihvataju sovjetski sistem, ali ne i svaki potez boljševika. Da li bi se stvari odvijale drugačije, pa kada bi se Nemci nametali kao spasioci, bi li postojao model za trećesvetske zemlje, istovremeno socijalan i demokratski? Ali to se nikad nije dogodilo. Postojale su jednopartijske države, često i radikalne, jer su one takve kad si revolucionaran.

Problem Trećeg sveta u prošlosti bili su i režimi koji su bili karikatura socijalističke ideje?

- Karikatura već postojeće karikature. Zato je borba za demokratske slobode vrlo važna za taj svet. Neki od dominantnih slogana u Egiptu i Tunisu - to su bili zahtevi za radom, nezavisnošću od državne samovolje i za relativno pravednom nadnicom od koje se može živeti. To sadrži elemente socijalnog programa. Ali ne u obliku solidarnog klasnog pokreta koji će organizovano nastupati sve do ispunjenja svojih zahteva. To se nije dogodilo.

Stalno naglašavamo kako je svaka zemlja posebna. Uzmimo primere Egipta i Tunisa.

- Tunis je relativno malena, a Egipat velika zemlja u arapskom svijetu, značajna po svojoj snazi, idstoji i geostrateškom položaju. Levica je u Egiptu mala, ali sa dugom tradicijom delovanja i vrlo aktivna, pa ima priliku, uspe li se organizovati odozdo, kao stranka novog pokreta. Moj osećaj je da će, ako se budu održali regularni izbori, u Egiptu na vlast doći nekakva kombinacija Muslimanske braće i vojne vlasti, sve blagosloveno iz Vašingtona. Kad se to dogodi, postojaće prilika za opoziciju. Jer se neće bitno promeniti struktura društva, njegova ekonomija itd. A to će onda, pre ili kasnije, proizvesti novi pokret. U tom sam smislu optimističan što se tiče Egipta, mislim da će se otvarati nove mogućnosti.

Narod vidi kako su zapadni vođe nekoherentni u svojoj politici, menjajući u trenu kvalifikacije pojedinih režima. Ko je prijatelj Zapada, a ko diktator postaju taktičke odluke u službi novih nepravednih strategija. Posebno strši nereflektovanje današnjeg stanja Pokreta nesvrstanih. Ne radi se samo o činjenici da je Jugoslavija bila jedan od inicijatora tog pokreta već i o vezama nastalih zemalja s njime. A tema Zelene akademije je "kriza političke imaginacije"...

- Te imaginacije nema nigde u Evropi. Nesvrstani pokret je u ćorsokaku. Zemlje koje su stvarno nesvrstane sada su one u Južnoj Americi. Biti nesvrstan danas znači ne pristati na ono što govore Amerikanci. Naravno, u nekim stvarima možeš se i slagati s njima. Ali, kad se ne slažeš, onda to i kažeš. U tome je sad velika razlika između Južne Amerike i Evrope. Čavez se uporno protivi američkim odlukama u Savetu bezbednosti UN, savetuje američkim građanima da čitaju Noama Čomskog. A toga ovde nema!

Ne, mi se evroatlantski "integrišemo".

- Taj problem stoji i u centru krize evropskih integracija. Setimo se da su na njihovom početku, u doba De Gola, postojali planovi za Evropu kao "nesvrstanu", nezavisnu silu između dve supersile. Ali, posle propasti SSSR, sav taj svet se urušio. Sada nezavisnost Evrope može značiti samo nezavisnost od SAD. Toga su se uplašili i u Evropi i u SAD. Između ostalog, zato je i odlučeno da se EU proširi do tolikog obima da ostane samo ekonomska zajednica. Sve drugo postaje besmisleno.

Na jednoj konferenciji na koju su me pozvali, organizovanoj od Zapaterove vlade u Španiji, izneo sam svoje mišljenje o tome. Rekao sam da, ako žele da organizuju primerenu socijalnu Evropu, moraju ponovo da počnu ispočetka. A to znači kreirati nove institucije i prakse koje ne bi bile neoliberalne, već barem socijaldemokratske. Onda bi narode trebalo pitati da li se slažu s tim. E da, i iz svega bi trebalo isključiti Veliku Britaniju jer ona je vazalska država. To je izazvalo smeh, ali ja se nisam šalio. Još je De Gol vidovito rekao da, ako pripustite Britaniju, to je kraj ideje Evrope.

Što onda savetujete jugoslovenskim zemljama?

- Moj vam je savet: pogledajte šta se događa u Grčkoj. Ona je, kao i vi, deo Balkana. Ako želite da napredujete, uprkos traumama poslednjih građanskih ratova, ja bih vam savetovao da se potrudite oko stvaranja balkanske federacije. Zajedno sa Grčkom i drugim balkanskim državama. Ne kao ponavljanje grešaka Jugoslavije, već kao nešto novo i bolje. A za to je potrebno raditi na stvaranju potrebnih struktura. Slični problemi nastaće i u drugim delovima svijeta, ali i Evrope. Jer ja ne vidim kako bi ovakvo stanje u EU moglo da potraje. Ključna zemlja EU sad je Nemačka. Koliko dugo će ona još pristajati na to da ne bude istorijska nacija? Pre ili kasnije - a bolje bi bilo da to izvedu inteligentni i razumni ljudi - Nemci će shvatiti da ne moraju da budu atlantski orijentisani. Zašto ne bi bili u jednako dobrim odnosima sa SAD, ali i Kinom i Rusijom? Zašto bi bili zatočeni u atlantizmu? Veliki problem, luckastost ustvari, jeste da su socijaldemokrate i zeleni u Nemačkoj najveći atlantisti.

Svi su oni sada, prije svega, neoliberali.

- Po mom mišljenju, Joška Fišer je primer takvog neverojatno reakcionarnog zelenog političara. Potpuno u sferi američkog uticaja. A to je glupo i sa stanovišta nemačkog i sa stanovišta američkog interesa. Zar ne bi i Amerikancima bilo bolje da u Evropi postoji zemlja koja bi im rekla: ovo vam ne valja, bolje bi bilo ovako?

Kad smo već u velikoj geopolitici, treba primetiti koliko energije EU troši da bi Tursku pokazala podobnom ili nepodobnom za evropske integracije, dok istovremeno uopšte nema diskusije o Rusiji kao evropskoj zemlji?

- To je naprosto ludo. Kao što je ludo bilo dozvoliti da se raspadne SSSR. Sve je to povezano: da se nije raspao SSSR, mislim da se ni Jugoslavija ne bi raspala. No, još gore je što su se ti raspadi dogodili na tako ružan način. Sad Putin kaže da želi stvoriti Evroazijsku uniju, pa možda Turskoj ponudi učešće u njoj. Njihovi međusobni odnosi trenutno uopšte nisu loši.

Kad govorimo o nedavnim nemirima u Londonu, otvara se ogromni problem raskoraka između refleksivne, intelektualne i političke levice na Zapadu. Stvari se događaju više-manje spontano, izvan bilo kako organizovanih političkih pokreta, koji su sposobni samo da naknadno reaguju?

- Potpuno ste u pravu. Erupcija koja se dogodila u Britaniji, u mnogo gradova, a ne samo u Londonu, bila je revolt nepodobnih. Instinktivna pobuna. Ona nije imala razrađen skup motiva. Nije bila politički organizovana. Većina sudionika bili su mladi ljudi u dobi od 18 do 20 godina. Oni gledaju šta se događa u ovoj zemlji. A događa se to da je društvena nejednakost u Britaniji postala nepodnošljivija pod Blerom i Braunom nego što je bila pod Tačerovom. Potpuno razaranje socijalne države kroz privatizacije i pretvaranje Londona u prestolnicu finansijskog kapitala. Bankari koji sebi isplaćuju plate i bonuse koji su potpuno opsceni. Parlamentarni zastupnici koji varaju ne bi li dobili veći povrat troškova. Narod sve to vidi! Ljudi, pa i siromašna deca sve to gledaju na televiziji. Oni nisu glupi da ne bi mogli povezati šta se događa. U siromašnom delu Londona policija je ubila crnog dečaka. Bilo je to planirano ubistvo. Događaji podsećaju na one u Francuskoj od pre nekoliko godina. Pobuna je bilo i pre u Londonu. To nije veliko iznenađenje. Ali sada su razmere nejednakosti puno gore od onih u 80-im, kada su se dogodile poslednje pobune. Društvo celo vreme odašilje poruke: mi smo potrošačko društvo, kupujte, kupujte, kupujte! Deca sebi to ne mogu da priuštie, pa uzimaju stvari iz prodavnica. Provaljuju i odnose stvari. Najviše su stradale prodavnice sa mobilnim telefonima i patikama. I to je sve. Nisu pljačkane zlatare. Pa ipak bes britanskog establišmenta bio je veliki.

A gde su bile sve te leve stranke, velike i marginalne, nebrojene nevladine organizacije, da barem ukažu na probleme?

- Znate, kako je rekao Kolin Pauel dok je bio državni sekretar o nevladinim organizacijama? Rekao je da su one svugde u svetu "naša" peta kolona. Ti ljudi su plaćeni da odustaju od politike.

Produžena ruka neoliberalne države, kaže slovenački sociolog Rastko Močnik.

- Tako je. Kupiš neke ljude, institucionalizuješ društvo ogromnih nejednakosti nadajući se da oni na dnu neće progovoriti. Većina struktura samo zato i postoji. Mladi u Tunisu viču - kad dobiju priliku da ih čuju u medijima - da su bez posla, bez mogućnosti da rade. Oni vide nezaposlenost kao veliki problem. Mladi u Londonu na neki su način rezigniraniji: nemamo posla niti ćemo ga ikad imati. Živimo od državne pomoći. Da li je ovakav život vredan življenja? Ubijate nas, mi nasilno reagujemo. Možda je to pogrešno, ali mi se tako osećamo, mi vas kažnjavamo za ono što nam činite.

Šta će biti sa projektom socijalizma za 21. vek ako ćemo samo uvek iznova konstaovati krizu svih organizacionih oblika na levici?

- Osim u Južnoj Americi. To je interesantan model. On se ne može doslovno preslikati na arapski svet ili na Evropu, ali se neki elementi mogu preuzeti.

Da li bi trebalo graditi jaku stranku levice i ulaziti u parlamentarne borbe, kako to radi Die Linke u Nemačkoj?

- To je dobar primer. Ali i ta stranka je suviše tradicionalno strukturirana. A mladi ljudi danas ne žele masovno da ulaze u strogo hijerarhizovane organizacije. I to se mora akceptovati. Naročito ako vidimo da ih osećaj često ne vara. Da su ih strukturirane stranke nebrojeno puta izdale. Kad pokušavate da mobilišete ljude u nevelike organizacije, male grupe, oni su nepoverljivi: vi ćete nas izdati! To je cinizam vremena sa kojim je teško izaći na kraj i dati jasan jednoznačan odgovor na probleme organizacije. U svom predavanju navodim primer: da Aleksandrija pripadne svojim građanima bar na nedelju dana, oni bi pokazali kako se to radi, kako se ljudi organizuju i kolektivno rade u svakom od gradskih kvartova. Bilo bi to predivno iskustvo. Ali za njega je potrebno 60 socijalista, možda ne više, na vlasti.

(Novosti)