Dva vrana gavrana

U subotu je dvojac Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović objavio otvoreno pismo predsedniku i premijeru Republike Srbije povodom očekivanog izglasavanja propisa koji definišu autonomiju Vojvodine. Pismo će „drugosrbijanci” dočekati na nož, baš kao što i ove perjanice „prvosrbijanske” misli na nož dočekuju, svakom prilikom, pa kad je prilika i beznačajna, protivnički tabor.

Čovek može da se upita kakve svrhe ima to otvoreno pismo kada je vladajuća garnitura obezbedila komotnu većinu za usvajanje statuta Vojvodine i zakona o prenosu nadležnosti?

Kad združena opozicija nije uspela da ospori rešenja iz tih akata, šta mogu da učine dvojica univerzitetskih radnika? Ništa, rekao bih, osim da ohrabre istomišljenike.

Koliko je njih? Mislim na istomišljenike. To je teško utvrditi, ali ovde i nije reč o tome da se meri realna snaga tandema, koji je nekima dosadio pa ih ne čitaju, neke nervira pa ih pogrešno čitaju, a neki im pišu „uvaženi profesori.” Radi se o tome da je to pismo jedna vrsta moralnog i političkog gesta koji, i kad se ne slažete ili se samo delimično slažete s autorima, u Srbiji danas, sklonijoj zaboravu nego promišljanju, predstavlja retkost. Evo nekih citata iz tog pisma:

„Današnja Srbija je isuviše mala zemlja za ‘region’ kakva je Vojvodina. Srbija (bez Kosova) ima 7,5 miliona stanovnika. To znači da njeni regioni treba da imaju najviše 800.000 stanovnika. Utemeljenjem državolikog entiteta od dva miliona stanovnika severno od Save i Dunava unutar Srbije se stvara jedan paradržavni organizam i - slično Ustavu iz 1974. - u same temelje države postavlja neka vrsta tempirane institucionalne bombe sa odloženim dejstvom. Ova glomazna etatizovana struktura, u svakom slučaju, nije i ne može biti ona toliko potrebna demokratska decentralizacija, a još manje funkcionalna regionalizacija zemlje za koju se izdaje.

Imajući u vidu iskustvo sa sličnim tvorevinama iz naše bliže prošlosti, kao i separatističke tendencije koje već uveliko postoje kod jednog dela političke klase u Vojvodini, sa pravom se možemo plašiti da će se, pogotovo u slučaju (ne)povoljnih međunarodnih okolnosti, ovo novostvoreno birokratsko čudovište sutra veoma lako izmetnuti u nekakvu pseudonaciju i pseudodržavu. I u politički organizam koji će, slično procesu koji smo prethodnih decenija već videli na delu u Crnoj Gori, umesto srpskog (odnosno crnogorskog), imati vojvođanski predznak.

Stoga apelujemo na vas, kao trenutno najodgovornije političke ličnosti za sudbinu zemlje, da uskratite podršku ovakvoj pogubnoj koncepciji ‘decentralizacije’ Srbije. Pokrajina Vojvodina u ovom trenutku treba da dobije samo one nadležnosti koje su jasno definisane u čl. 183 Ustava i nijednu nadležnost preko toga. Sva ostala ovlašćenja koja se ovim statutom i zakonom nepromišljeno prenose na birokratiju u Novom Sadu treba zadržati i u pogodnom trenutku, a u okviru pomenute promišljene decentralizacije i regionalizacije, preneti na manje i funkcionalnije regione - poput Srema, Banata ili Bačke - koje treba što pre formirati.

Samo tako Srbija može sačuvati toliko neophodno državno jedinstvo. Samo tako se Srbija može sačuvati od političke nestabilnosti, novih rascepa i novih konflikata. Za to ste - imenom i prezimenom - najodgovorniji vi koji u ovom trenutku upravljate Srbijom. Od te odgovornosti pred istorijom, pred precima i potomcima ništa vas neće moći amnestirati. Tim pre što ne možete reći da niste znali i da niste na vreme upozoreni.”

Mislim da je to gest vredan političke i društvene pažnje. Siguran sam da će na dvojac da se ospe drvlje i kamenje. Ali pre nego što bacite kamen, razmislite da li bi nam svima bilo bolje kada bi se razumno javno dopisivali. Još kad bi dopisivanje bilo blagovremeno...