Dečko koji obećava

(Blic, 12.10.2009)

Lice iz naslova ovog teksta nije neko od naših, već Barak Obama, predsednik SAD i dobitnik Nobelove nagrade za mir u 2009. godini.

U svetu politike mogućno je, recimo, dobiti izbore na osnovu obećanja, ali ne i ovu vrstu nagrade za lepe reči i proklamovane namere. Kako već primećuju komentatori širom sveta, Obama je nagradu dobio - avansno!

Ima li to novo svetsko čudo ikakve veze s nama. Mi smo od tog Nobela, posebno ovog za mir, definitivno digli ruke lane, kada je tu nagradu dobio Marti Ahtisari, za ovaj kosovski krpež oko koga ćemo tek da se parničimo pred međunarodnim sudom.

Pre njega, nagradu je dobio Al Gor, potpredsednik onog što nas je bombardovao, ali ne za bombardovanje već za promociju pokreta protiv globalnog zagrevanja, a još pre njega... Međutim, bez konsultovanja neke ozbiljne dokumentacije teško je setiti se bilo koga unazad, sve do Vilija Branta (1971).

Ne bih, ipak, potcenio nauk koji se iz „slučaja Obama“ može izvući kad je reč o nama i našoj politici. Taj nauk kojeg se naši slabo drže glasi: nagrađuju se ona obećanja iza kojih stoji realna sila sposobna da obećanja sprovede.

S nama je sve obrnuto: stalno se nešto obećava a malo šta se sprovodi. Na domaćem terenu imamo inflaciju obećanja i ozbiljnu recesiju ostvarenja, ali ovi naši uporno ponavljaju mantre o boljem, mirnijem i bezbednijem životu, dok u stvarnom životu sve nekako biva naopako.

Ozbiljni analitičari politike Bele kuće ukazuju, međutim, da je ova prevremena nagrada neka vrsta „kamena oko vrata“ Baraku Obami. Dodatno ga obavezuje da ispuni obećanja s kojima je došao do Ovalne sobe, što će, možda, njegovu spoljnu politiku učiniti jednoznačnijom nego što bi, u nekom trenutku, nalagali interesi vodeće svetske sile.

Ove naše malo šta obavezuje da ispunjavaju obećanja, njima su „ruke odvezane“, a kamen su nama okačili oko vrata. Tu formalne nagrade nema, ali ima, i te kako, novčanog udela koji za, recimo, četiri godine mandata, u lukrativnom delu narodnih poslova, može biti i ekvivalentan onome što Obami sleduje s Nobelom.

Nije nikakvo čudo što ljudi ovde, većinski, s nipodaštavanjem gledaju na moralne norme, posebno kada se one verbalizuju u sferi politike. Nekako je opšte uverenje da političari ne drže do svojih reči i obećanja. Što bi Obama bio izuzetak? Teško je ljude okriviti zbog toga, jer domaća praksa potvrđuje njihove predrasude da se u politici uvek dobije nešto za ništa.

Možda će se, u doglednoj budućnosti, i Obama uklopiti u ovaj kliše, stereotipni kroki svakog političara, iz vizure srpskog posmatrača političke scene. To će biti neka druga priča. Činjenica je da Srbija vapi za političarima koji će da ostvaruju obećanja, što je kamen temeljac moralnosti u politici i narodnog poverenja u izabrane vođe.