Da li je bilo zavere

Blic, 13. oktobar 2008.

Nama svet oko nas ne može izgledati pravednim. Taman je Srbija posle „dvadeset godina samoće“ pobedila u nečemu i to glasanjem, a udar na blagougodni osećaj pobede stigao je i sa južnog i sa severnog fronta. 

Ne čudi otud da običan svet u tome vidi zaveru, mada je teško verovati da je u nekom svetskom štabu zavere protiv srpskih interesa koordinirana akcija da samo 24 časa nakon onog glasanja u Ujedinjenim nacijama, vlade Crne Gore i Makedonije priznaju Kosovo a da sa severne strane stigne vest da je Marti Ahtisari dobio Nobelovu nagradu za mir. 

Oko ovog prvog, Crne Gore i Makedonije, neki nalog jedne sile je postojao i strah me je da znamo i više nego što je dobro da znamo, jer kad se ovi naši premisle padaju im na pamet razne ideje, ponekad tako radikalne da liče na pucanje u sopstvenu nogu. 

Oko ovog drugog, nagrade za Ahtisarija, zna se tek malo, a najmanje da ozbiljan svet posvećen izučavanju i tumačenju testamenta Alfreda Nobela odavno tvrdi da je ta nagrada za mir izgubila svaki smisao i da je obično rezultanta nekih političkih interesa zainteresovanih strana. 
Ne bih išao daleko. Prošle godine nagradu je dobio Al Gor, bivši potpredsednik SAD, za napore oko sprečavanja negativnih klimatskih promena, dakle čovek koji je vršio visoku administrativnu dužnost u vreme predsednikovanja Bila Klintona, kada je Amerika uporno odbijala da pristupi sporazumu iz Kjota koji visokoindustrijski razvijene države limitira u emisiji štetnih gasova u atmosferu. 

Trideset pet godina pre toga nagradu je dobio Henri Kisindžer, jastreb ratovanja u Vijetnamu koji se 1973. godine pretvorio u mirovnjaka kada su Amerikanci već izgubili rat. Uostalom, TFF, švedski institut za mirovne studije, ocenio je da Ahtisari ne ispunjava nijedan od kriterijuma koji se nalaze u Nobelovom zavetu: doprinos prijateljstvu u svetu, smanjenje vojski i stvaranje mirovnih konferencija. 

Ahtisari je čak okarakterisan kao tvorac mira za „zapadne političke elite“, a u slučaju Kosova „pomogao je mir koji je postignut oružjem i kršenjem međunarodnog prava“, a tu mirovnu tvorevinu priznala je tek četvrtina država sveta. 

Može se, na kraju, ispostaviti da je nagrađivanje bivšeg finskog predsednika, uradilo za našu stvar, oko Kosova, više nego što mi sami ponekad umemo da uradimo. Nobelova nagrada za mir već dugi niz godina je predmet suočavanja mislećeg sveta oko vrednosti određenih politika, kulturnih i civilizacijskih modela, pa se može ispostaviti da će u analizi lika i dela ovogodišnjeg dobitnika biti o Kosovu rečeno i ono što srpske vlasti govore, aman se slabo čulo. 
Ispostaviće se, u toj raspravi koja traje i koje ovakve odluke izazivaju, da će dodeljivanje nagrade tvorcu plana oko nezavisnog Kosova raditi za našu stvar, tim pre što, kako je glasanjem u Generalnoj skupštini UN potvrđeno, većina država sveta ima osnovanu sumnju u pravni osnov kosovske secesije. 

Usudio bih se čak da kažem da je ovo s Ahtisarijem čist dobitak za našu diplomatiju u svetu koji je dobrano zgađen jednačenjem mira s interesima „zapadne političke elite“.