Ćutim i čekam da sve prođe!

Ćutim i čekam da sve prođe.

Probudite me kad umrem…

Kakav ću govor da održim sebi, prepričavaće ga mrtvi na svojim sahranama, ali zaludu im…

Niko nije znao tako da ćuti i čeka da sve prođe!

Kakav sam samo stasit i naočit rob bio- lanci su mi se divili, bre!

Tamničarima sam išao u položajnike, kumio se s mučiteljima, bratimio s lupežima…

Kako sam samo znao da savijem kičmu, divili su mi se koliko sam progno čoveka iz sebe…

Šta će mi bitanga?! Da nešto progovori, da se uspravi pa da me vide i čuju, i šta onda..?

Da se borim?!

Za šta kad ništa ne valja, a uvek može gore!

Jurišao bih, kunem se, al ako može nešto kasnije, predveče, i ne daleko.

Dosta sam ja po kafanama izginuo u bitkama, neka drugih sad, nema flaše u koju nisam glasno rekao: “Dosta, bre, sad ćete da vidite ko sam i od kakvih!”

Nikada nisam požalio glavu, tuđu.

Šta sam samo puta podviknuo: “Za mnom, zabrinuće se tamničari što me još nema…”

Nikad u lance nisam zakasnio, dao sam im reč…

Dao sam im reč, obraz, ponos, dostojanstvo, al na guzicu nisam dao, vala!

Po čemu da me sutra poznaju i pomenu?!

Neka sam i živeo ko pseto, uvek može gore!

I kad ne može- može, jer ne može fukara da me porobi koliko ja mogu da robujem!

Ne može njima da bude dobro koliko može meni loše, eto im ga na, pa da vidimo ko će duže da izdrži?!

Ustao bih, kunem se, al zauzeće mi neko mesto i šta onda? Da stojim pa da me vide, da negde poznam sebe, da počnem ko manit da se otimam lancima…

A, jok, more!

Ćutim i čekam da sve prođe, a proći će…

Da nije tako ne biste vi danas stajali ovde i slušali kakvog junaka ispraćate pod zemlju.

Taj je guzicu sačuvao da potomci ponosno skroje obraze od nje!

Koliki će to obrazi biti, eeeeeej!

Kakav je samo to rob bio, evo tamničara u crnini.

Kako je taj znao da pripreti životu: “Kuš od mene, bitango, nemoj ko da nas vidi zajedno”!

Kad taj savije kičmu mogao si preko nje kola i volove da preteraš!

Koliko je samo pobedama prkosio da ne izda poraze.

Nije bilo tišine koja se mogla takmičiti s njim!

Poniženja nisu znala šta da mu učine što on već sebi učinio nije!

Znao je da uvek može gore pa je mudro ćutao.

Život je proveo u toj mudrosti, nije uludu srljao u čoveka…

Ne može fukari da bude dobro koliko nama može loše, pa da vidimo ko je uporniji…

Ćutiš i čekaš da sve prođe jer uvek može gore, a sve zaista prođe.

Život najpre, al nema veze, dok god ostane dovoljno guzice da se skroje obrazi.

Nema veze, drugi će u naše bitke, previše nas je u jurišima za šank palo.

Kafane su naši Gazimestani!

Konobar, daj flašu ovamo, jednom se živi!

Sipaj, da izginemo, pa moram da žurim- zabrinuće se tamničar što me još nema…

(Dva u jedan)