Преносимо | |||
Церић у Санџаку, РС у Србији? |
![]() |
![]() |
![]() |
уторак, 24. август 2010. | |
(БХ Дани, Сарајево, 20.8.2010)
А у Санџаку се хисторија не понавља као фарса, него као још већа трагедија. Припремама за нову, пријетећу, свједочимо посљедњих седмица откад медији све чешће извјештавају о поновним пријетњама отцјепљења Санџака и то не више од једне државе, него и од Србије и од Црне Горе. Заједничка нит свих бомбастичних изјава је да оне више не долазе од Сулејмана Угљанина, сада већ министра без икаквих овласти и задужења у Влади Србије, већ од блиских сурадника санџачког муфтије Муамера Зукорлића. Након што је успјешно спријечио недавни Угљанинов покушај да се као политички лидер устоличи и као вјерски арбитар, Зукорлић је с позиције вјерског ауторитета кренуо у освајање и трона политичког лидерства међу санџачким муслиманима. Ако некоме заиста није јасно какву злоупотребу вјере представљају политичке амбиције вјерских првака, треба обратити пажњу на оно што ради муфтија Зукорлић: на недавним изборима за савјете националних мањина у Србији, поред листи које су имале подршку Угљанинове и странке Расима Љајића, појавила се и Зукорлићева листа. Током кампање уочи избора Зукорлић је понављао да су сви који не гласају за његову листу отпадници од ислама: ако и даље стоји иза својих ријечи, његов потенцијални џемат у Санџаку смањио се за 51 посто, то јест број оних који нису гласали за њега. У Зукорлићеву предизборну кампању активно се укључио и реис Мустафа Церић, чије су снимљене видеопоруке подршке муфтији и гласачких инструкција санџачким Бошњацима емитиране на скуповима Зукорлићеве листе. Церићев ангажман може чудити само неупућене: Зукорлићев поход на обједињавање вјерске и политичке власти представља неоствариву визију његове Босне и Херцеговине и себе у њој. Позив Зукорлићу да буде у његовој делегацији на различитим конференцијама организација исламских земаља, на којима се тражи интернационализација положаја муслимана у Санџаку уз залагање за признавање независности Косова од арапских земаља, у Србији производи очекиване реакције. Додуше, још увијек не у оној мјери у којој ће их власти искористити када им буде потребно отварање кризног жаришта у Санџаку, али је већ сада извјесно да цијену неће платити Зукорлић са свом ергелом својих скупоцјених БМW-а, него санџачки Бошњаци. Разлика између Зукорлића и Угљанина је у томе што је први пуно образованији, лукавији и виспренији. Својим и екстремизмом својих сурадника провоцира националистичке реакције Београда. Оне му иду у прилог, јер куд ћеш бољег доказа да је он прави бошњачки лидер од тога да га "Београд напада", а реис Церић га безрезервно подржава. Тврдње да ће се Санџак отцијепити од Србије само ако се Република Српска отцијепи од Босне и Херцеговине свједоче не само о политичком идиотизму круга из којег потјечу, све кад би и једно и друго и било могуће. Несретници, не знају да, осим реиса Церића који више не би морао да кука што "једино Бошњаци немају своју националну државу", нема превише оних који би компензацију прихватили, а још мање оних који би јој се обрадовали. Политика је, као што знамо, и превише озбиљна ствар да би била препуштена само политичарима. Горе од те могућности је препуштање политике имамима. Ако је Алија Изетбеговић и у чему имао право, онда је то било у ставу да Исламску заједницу треба препустити само улеми. Важи и за Босну и Херцеговину, а поготово за Санџак. |