Centralizam i posle Miloševića

(Politika, 09.11.2009)

Nemoguće je precizno utvrditi tačne gubitke koje je Vojvodina pretrpela tokom prethodne dve decenije zbog beogradizacije Srbije. Eksperti koji su godinama govorili o ovom problemu procenjivali su da je reč o desetinama milijardi evra.

Od 1974. do 1988. godine, kada je Vojvodina imala punu autonomiju, izgrađeno je i rekonstruisano 250 fabrika u pokrajini. Izuzetno je ulagano u saobraćajnu infrastrukturu, a samo preko Dunava u tom periodu je izgrađeno šest novih mostova: kod Bezdana, Bogojeva, Bačke Palanke, Beške, Novog Sada i Kovina.

Do kraja 1989. godine, dok je pokrajina imala nadležnost nad putevima u Vojvodini, svih 465 naselja bilo je povezano savremenim asfaltnim putem, izgrađen je put Novi Sad – Zrenjanin, kreditom je izgrađena druga traka od Beške do Batajnice, a rekonstruisani su brojni putevi, mostovi i obilaznice. Vojvodina je svojim novcem izgradila jednu traku od Beograda do Horgoša na Koridoru 10 i pun profil autoputa (,,Bratstvo i jedinstvo”) od hrvatske granice do Beograda. Imali smo najrazvijeniji telefonski saobraćaj, a ulagano je i razvijani su ,,Naftagas”, pošta, železnica i elektroprivreda.

A onda je Miloševićevim pučem autonomija ukinuta, a zakonima je Vojvodini oduzeto i pravo na upravljanje tim preduzećima, pa je ,,Naftagas” preimenovan u NIS, tako što je činio 95 odsto imovine novog preduzeća.

Beogradski centralizam je nastavljen i posle Miloševića. Prema poslednjim zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku (za drugi kvartal ove godine), od petnaest najbogatijih opština u Srbiji osam je iz Beograda. Četiri su iz uže Srbije, a tri iz Vojvodine. Pri tom, najbolje plasirana vojvođanska opština – Vršac nalazi se tek na dvanaestom mestu. Razlika u prosečnoj plati u Vršcu i najbogatijoj opštini u Srbiji – Novom Beogradu iznosi čitavih deset hiljada dinara.

Uprkos svemu tome, i dalje se prepričava legenda o bogatoj Vojvodini i debalansu u odnosu na jug Srbije. Da li iko spominje život u južnom Banatu?

Istovremeno, i poslovne banke počinju da izmeštaju svoje centrale iz Novog Sada, i iz drugih gradova u državi, i odlaze u Beograd gde se prema nekim procenama nalazi dve trećine novca iz čitave Srbije. Postoje neke najave da će njih pratiti i velike kompanije koje se trenutno nalaze u drugim krajevima Srbije. To praktično znači da će sav porez od poslovanja tih kompanija ostajati u Beogradu.

Ovakva situacija sigurno umanjuje interesovanje potencijalnih investitora za ulaganja u recimo, Šumadiju, južnu Srbiju ili Vojvodinu, jer niko ne želi da posluje 200 ili 300 kilometara od Beograda ako zna da za svaki potez mora da ode po odobrenje u glavni grad Srbije. Ukoliko se nastavi, takav odnos ka regionima će na kraju dovesti do potpunog siromašenja manjih mesta u Srbiji.

Ništa manje nije važna ni politička dimenzija beogradizacije. Centrale najjačih političkih partija takođe su u Beogradu, a njihove ispostave u Vojvodini i drugim krajevima Srbije rade šta im se kaže.

Zato smo i došli u situaciju da je statut kasnio godinu dana jer se oteže u Beogradu, a pokrajinskoj administraciji, sa Bojanom Pajtićem na čelu, nedostajalo je odlučnosti da interes Vojvodine stavi na prvo mesto.

LSV godinu dana na svakoj sednici skupštine AP Vojvodine traži da se poslanici izjasne o poklanjanju najvrednije vojvođanske imovine – ,,Naftagas”. I godinu dana parlament to odbija. Zato je LSV bio i usamljen u borbi za interese Vojvodine. Jer su ostalima centrale u Beogradu, a odatle je pogled drugačiji.

Među amandmanima na nacrt zakona o nadležnostima, koje je premijer Cvetković pre nekoliko dana prihvatio u razgovoru sa predstavnicima LSV-a, pored toga što je definisana Vojvođanska akademija nauka i umetnosti, što je Novi Sad glavni grad Vojvodine i što njene stečene nadležnosti neće moći da budu menjane, veoma važan je i onaj da će Vojvodina biti vlasnik javnih preduzeća čiji je osnivač. Da nam ne bi i ona nekom „greškom” postala republička/beogradska svojina. Ko se jednom opeče, a Vojvodina se pekla i pekla, i šibice se boji.

Decentralizacija nije neka izmišljotina zemalja Evropske unije koju žele i nama da nametnu. Ona je zapravo i kamen-temeljac njihovog razvoja koji je i doveo do životnog standarda u kojem sada žive.

Srbija na tom putu tek treba da prohoda, a čeka nas dug, iscrpljujući maraton.

Autor je zamenik predsednika LSV-a