Čamac na Dunavu

Nije bilo lako biti srpski, ali ni hrvatski predsednik prekjuče u Vukovaru

Boris Tadić kao general Daglas Makartur prilikom povratka na Filipine krajem Drugog svetskog rata. Prizor skoro isti, sličan feribot-desantni čamac, istina onaj Makarturov na Pacifiku bio je sivkaste boje, a ovaj na Dunavu plavo-beli sa imenom „Golubica“. Protokol je očito o svemu vodio računa, pa i o toj simbolici mira.

Dakle, nije bilo lako biti srpski, ali ni hrvatski predsednik prekjuče u Vukovaru. Odmeriti težinu reči, ton i boju glasa, pokrete glave i očiju. I sve to pred nemilosrdnim objektivima kamera i javnosti. Dvojica predsednika preuzela su na sebe istorijski zadatak srpsko-hrvatskog pomirenja, ali sam uveren da je upravo na tom mestu bilo prostora i za još neke bivše, a još žive lidere iz nekadašnje nam zajedničke države. U redu je da se predsednik Srbije izvini za zločin počinjen na Ovčari, ali taj su zločin učinili u najvećem broju pripadnici Teritorijalne odbrane Vukovara, odnosno Srbi građani Hrvatske nad svojim komšijama Hrvatima.

Tragedija na Ovčari počela je tragedijom grada Vukovara u kojem su do početka rata živeli predstavnici najmanje desetak raznih nacija i nacionalnosti, naravno, najviše je bilo ipak Hrvata i Srba. Hrvatski novinar Drago Hedl u „Transitions Online“, Prag, od 8. decembra 2005. piše o „miniranju prodavnica, kafića i kuća vukovarskih Srba u proleće i rano leto 1991.”, kao i o tome „kako su pripadnici Zbora narodne garde, prethodnice hrvatske vojske pod komandom Tomislava Merčepa u Vukovaru, odvodili i ubijali tamošnje Srbe“. To nisu otkrića beogradskih medija, već hrvatskog novinara Drage Hedla, koji je zbog tih i takvih tekstova prošao svojevrsnu golgotu. Jer, u vreme Tuđmana zvaničan je stav u Hrvatskoj bio „da Hrvati nisu mogli da počine ratne zločine, jer su vodili odbrambeni rat“. Tvorac te teorije bio je niko drugi nego gospodin Milan Vuković, tadašnji predsednik Vrhovnog suda.

Dakle, po pisanju hrvatskog novinara, u Vukovaru je u proleće i rano leto 1991. bilo zločina prema vukovarskim Srbima. U Vukovaru je od 1948. postojao i garnizon JNA, 14. pontonjerski bataljon JNA. Kasarna JNA bila je u gradu. Od avgusta 1991. kasarna je pod blokadom, bez struje i vode, pod vatrom hrvatskih tada paravojnih snaga. U to vreme između Zagreba i Beograda traje maratonski telefonski proces dogovaranja između Franje Tuđmana i saveznog sekretara za narodnu odbranu generala armije Veljka Kadijevića o primirjima, kako da se izbegne veliki rat. Vukovar je teritorijalno Beogradu i najbliži garnizon JNA u Hrvatskoj. Garnizon koji se pod opsadom još jedva drži. Petnaestog septembra 1991. Zbor narodne garde Hrvatske kreće u otvoren i masovni napad na skoro sve garnizone JNA u Hrvatskoj. Izuzetak je bio grad Karlovac, gde je rat kasnio sedam dana, po priznanju i kasnijem pravdanju gradonačelnika – Zbor narodne garde nije tada još imao prikupljene adekvatne snage za rat. Izuzetak gde nije bilo rata bili su i gradovi u Istri, Pula, Umag, Pazin, gde su bili garnizoni JNA koji nisu napadani, i garnizoni JNA na Visu, Lošinju i na Lastovu, koji takođe nisu napadnuti, pa se iz tih garnizona JNA mirno povukla bez opaljenog metka.

Vukovar je bio relativno blizu Beograda i Generalštab JNA je naredio deblokadu kasarne JNA u tom gradu. Gardijske oklopnomehanizovane jedinice JNA krenule su u Vukovar da izvuku pripadnike 14. pontonjerskog bataljona, ali se to odmah pretvorilo u bitku za grad, u bitku za vojni prestiž. Nisu, dakle, tenkovi krenuli od Novog Beograda na Vukovar pod cvećem da osvajaju taj grad, već da izvuku svoje opkoljene drugove. Da, to se posle pretvorilo u osvajanje grada, tako je to na kraju ispalo i to samo potvrđuje staro pravilo da nijedan ratni plan ne preživi sudar sa stvarnošću. Ali, da nije bilo opkoljene kasarne ne bi bilo ni bitke za Vukovar. Kao što je nije bilo ni u Puli, ni na Visu. Ne diraj me, ne diram te.

Zašto je na feribotu „Golubica“ bilo mesta i za još neke bivše jugoslovenske lidere? Zato što je zločin na Ovčari pre svega zločin jednih hrvatskih državljana prema drugim hrvatskim državljanima, a sama bitka za grad Vukovar bitka je između tada legalne oružane sile JNA sa tada paravojskom – Zborom narodne garde. Jer, Vukovar nije samo srpsko-hrvatska priča. Ne zaboravimo, Hrvatska je samostalnost proglasila 8. oktobra 1991, a međunarodno je priznata 15. januara 1992. Tada, u jesen 1991. u sastavu JNA u Vukovaru bili su predstavnici svih naroda i narodnosti SFRJ, osim Slovenaca koje je Predsedništvo SFRJ otpustilo iz JNA odlukom od 18. jula 1991. Dakle, JNA su u Vukovaru činili i Srbi i Hrvati i Makedonci i Crnogorci i Bošnjaci i Albanci i Mađari.

Za njihove duše u Vukovaru sveće ne pale. JNA i oni su očito kolateralna šteta novih država...