Buka i bes u Srbiji

Kada je u sredu, pre nego što se otvaraju beogradske pekare, na veliki haški put krenuo lider bosanskih Srba Radovan Karadžić, zvanična Srbija je mogla da odahne – iza sebe je imala prilično neuspešne demonstracije grogirane opozicije, srču po Beogradu, slike nervoznih momaka koji kamenuju policajce i osećaj da se radikali i ostali dugo neće usuditi da organizuju protest ili demonstracije. Vlast ima iza sebe i veoma uspešnu akciju hapšenja za koju se doduše još ne zna ko je obavio i velike reči ohrabrenja koje stižu iz svih značajnih prestonica zapadne hemisfere. Kolekcionari besmislenih fraza će već mudro oceniti kako je hapšenjem doktora Dabića i izručenjem njegovog blizanca iz bivšeg života, zatvoreno veliko poglavlje u novijoj srpskoj istoriji. Od oktobarskih promena, Srbija je zatvorila desetine važnih poglavlja, od izručenja čitavog bivšeg rukovodstva u poznatu hašku berzu pravde i katarze do mirnog i dostojanstvenog suočavanja sa nezavisnim Kosovom, ali se nikako ne primećuje da je Srbija zaista ušla u veliku evropsku porodicu. Nekako više deluje kao siromašni rođak iz provincije, kojem se, posle dugog puta, stalno na vratima saopštava da mu rođaci još nisu stigli ili su već otišli. A dok ne dođu ili se ne vrate, može malo da okopava baštu.

Hapšenje i izručenje Karadžića će ostati upamćeno i po tome što gotovo niko ozbiljan u Srbiji nije izjavio da bi proces u Hagu pomogao pomirenju na Balkanu, utvrđivanju nečega što se izgleda zvalo pravda ili istina. Instituciji koja je posle niza sramnih presuda i kompromitujućih knjiga i svedočanstava Karle del Ponte, DŽefrija Najsa i ostalih bila u stečajnom postupku, Radovan Karadžić će doći kao nekakav čudesan eliksir mladosti, ali još nije jasno šta će proces srpskom lideru, haškom optuženiku, pesniku, psihijatru, doneti Srbiji.
Krajem prošle godine novinari su od ministara bivše vlade koji se nalaze i u ovom kabinetu mogli da čuju kako bi hapšenje Ratka Mladića mnogo pomoglo u sprečavanju nezavisnosti Kosova. Gotovo svakodnevno se čuju lamenti nad evropskom budućnošću Srbije, koja nas čeka iza prvog haškog ćoška, ali to podmuklo sabotiraju haški mangupi u našim redovima. Srbija je, međutim, nedavno dobila vladu koja, bar tako izgleda, ima čist prostor pred sobom: u tom prostoru se ni mikroskopom ne mogu naći saboteri, kočničari, ali se zato buldožerima nabacuju tone evropskog entuzijazma, medijske i intelektualne poslušnosti u ime višeg cilja. Ako Karadžić u Hagu otvori bar jedna evropska vrata Srbiji, onda će ova vlada i Boris Tadić kao ključna politička ličnost u Srbiji, imati još dugo blagoslov svojih birača da nastave evropsku misiju, a sada ošamućena opozicija će biti primorana da redizajnira svoju politiku ili da prihvati sudbinu laganog odumiranja. Ali Karadžić u Hagu izgleda Srbiji nije doneo ništa – bilo je tu mnogo pozdravljanja, dirljivih reči, velikih pohvala, vlada je bila i hrabra i odlučna i vizionarska, ali je na kraju Srbija ostala zakovana na leđima Miloševićeve politike. Niko još u Briselu nije rekao da bi negde krajem godine mogli da očekujemo status kandidata, niti da bi vrlo brzo mogli da odmrznemo Sporazum o asocijaciji i stabilizaciji, koji smo burno proslavili, pokušavajući da zaboravimo kako je zamrznut čim je potpisan. Bez obzira na to što će, verovatno, i u narednom periodu trpeti šamare koji dolaze od zapadnih prijatelja (kao što su završetak haške saradnje i diskretno, tiho priznavanje nezavisnog Kosova), vlast bi mogla da bude relaksirana jer je opozicija u pregovorima o vladi pokazala fascinantni amaterizam, a u organizovanju mitinga dramatičnu neodgovornost. Ali priča o evropskom putu, koju ovih dana, nedelja i meseci, slušamo kao što su rudari u Kaknju slušali Titove govore za Dan mladosti, morala bi da ima i rezervnu varijantu – šta ako Srbija, nekim čudom, neverovatnim sticajem okolnosti, ipak ostane pred vratima Evropske unije? Šta ako ne dobijemo ništa i ne napravimo nijedan korak posle Mladića, Hadžića, nervoznog košarkaša iz Kule kojeg ovih dana Amerikanci traže više od svih haških optuženika zajedno? Može li Srbija da bude evropska, a da ostane van Evropske unije? Dok se ne završi haško i kosovsko poglavlje, Srbija će naizmenično slušati priče o velikoj svetloj budućnosti, ali i buku i bes koji dolaze od poraženih, dezorijentisanih delova Srbije, čija će snaga direktno zavisiti od uspeha ili poniženja evropske Srbije. Šanse da se te dve priče negde i nekada sretnu kao da nestaju.

NIN, 29.07.08.