Bolje klimava vlada nego haos

(NIN, 24.09.2009)

„Šizofrena zemlja čini i naše pozicije takvim. Tako sam ja istovremeno i peder i narkoman i ustaša i Šiptar i lopov. Ni to im nije dovoljno, pa mi oduzimaju unapred priliku da se branim, iako i ne pokušavam da odgovorim na te lude optužbe. Moj jedini odgovor je borba za promene koje će svima otvoriti šansu. I po meni ta borba suviše često iritira društvo, ali ne mogu da budem konformista, otac troje dece koji bira srednji put, jer bi to značilo da sam čovek koji uvek prvo misli na sebe. Ne pristajem na pravilo srpske politike po kome svako može sa svakim, uz uslov da se ništa ne menja“, ovako Čedomir Jovanović, predsednik LDP, objašnjava svoju i poziciju svoje partije, odnosno, razliku u odnosu na druge političare u Srbiji. Za NIN je govorio baš u vreme kada je ulicama Beograda trebalo da paradira Povorka ponosa, koju je LDP politički prigrlila jače nego bilo koja druga partija.

Da li biste bili spremni da, kao što ste 1996. vodili studentski protest, sada u ovakvim okolnostima stanete na čelo Parade ponosa?

- Ne. Bio bi to korak nazad za sam događaj koji bi dobio onaj politički kontekst koji LDP želi da izbegne. Ideje koje simbolizuje Povorka ponosa su veće i šire od bilo koje stranke, pa i od stranačke ideje koju nosi LDP. Moja obaveza da budem tamo je prvo građanska i ljudska, a tek onda politička, iako vrednosti na kojima želimo da gradimo modernu Srbiju ne mogu da budu ostvarene bez vrlo jasnog odnosa stranaka prema pitanjima koja su još samo ovde tabu.

Da li smatrate da je otkazivanje skupa, u ovakvoj situaciji, ipak, najpametniji mogući potez?

- Neprihvatljivo je svođenje svega na policijski problem i testiranje spremnosti žandarma da se biju na ulicama s onima koji su odrasli paleći džamije i uzvikujući „Nož, žica, Srebrenica“, a sada, u nedostatku svega drugog, patriotizam i muškost dokazuju prebijanjem ljudi. To sam rekao i ministru Dačiću. Ali, još je neprihvatljivija nemoć ljudi na vlasti da nam kažu istinu: da naša država ne postoji. Ono što se desilo je samo jedan od dokaza da smo kao građani prepušteni sami sebi. To je signal da smo generacija koja tek treba da stvori državu, ali ne metodima „državotvornih“ stranaka koji su nas doveli do dna po kojem se povlačimo.

Ponovo ističete nemoć ljudi na vlasti a bar dva puta ste svojim glasovima spasavali vladajuću većinu.

- Ne mislim da spasavamo vlast. Samo nemam prava da lažem bilo koga predlažući mu surogat života u lepom LDP u nesrećnoj Srbiji koja se raspada. Ne zadovoljava nas nego obavezuje opasnost da, umesto klimave vlade, dobijemo neograničeni haos. To plaši svakog građanina, izuzev lešinara koji u haosu grčevito traže priliku da se vrate na vlast.

Što onda ne preuzmete odgovornost i uđete u vlast?

- Spremni smo da prihvatimo sve poslove koji prate ambiciju Srbije da postane moderna evropska zemlja. Jasno je da ne možemo biti deo vladajuće koalicije, iako nije sporno da bi se za LDP našlo još neko ministarsko mesto u najvećoj evropskoj vladi. Ali, unutar te koalicije, pored želje za našim glasovima, ne postoji sposobnost za jedinu politiku koju može da vodi LDP. Zato je za sve najbolje da budemo van vlade, ali da budemo i lideri i čuvari evropskih vrednosti.

Jedan od tih evropskih poteza bio je i usvajanje Zakona o informisanju?

- Imao bih više razumevanja za neke novinare da su, pored prava, prihvatili i odgovornost za učešće u trovanju društva koje su doveli do raspada. Ne vidim da zakon ograničava rad normalnih medija. Nikada za nas sam zakon nije bio u prvom planu, jer je on više nespretan nego represivan. Ništa se dramatično nije desilo, osim što su oni koji nisu uspeli da izazovu haos njegovim obaranjem, drugu priliku potražili na ulici, ohrabrujući ultradesničare da zavedu teror. A Srbiji ne treba teror, nego red.

Red kao što postoji u Uzbekistanu i drugim azijskim zemljama?

- Ne, nego red koji postoji u SAD, Evropi. U Švajcarskoj, ako hoćete. Siguran sam da vaš vlasnik, švajcarska kompanija Ringijer, nema isto mišljenje o zakonu kao vi. Tamo za zloupotrebe koje se ovde tretiraju novčanim kaznama, novinaru preti zatvor.

Da li je pravi razlog glasanja LDP-a za ovakve izmene Zakona o informisanju taj što „hoće da uđe u proevropsku vladu nakon izbora, koji se očekuju iduće godine“ (izjava Vesne Pešić)?

- Nismo neodgovorni prema društvu. I oni koji nisu shvatali, u poslednjih sedam dana videli su na brutalan način koliko je opasno prepustiti društvo novom haosu. Zamislite tehničku vladu u izbornoj kampanji koja treba da hapsi grupe koje na smrt prebijaju ljude u centru grada, dok neke stranke terciraju njihovom herojstvu. LDP ne želi da bez borbe omogući povratak onih koji u divljanju kriminalaca, u dresovima i bez njih, sa bedžom ili bez njega, traže svoju poslednju šansu.

Ali ti navijači, koji sad prave haos, su godinama tolerisani. I vi ste zajedno s njima demonstrirali protiv Miloševića.

- Proveo sam pet godina na ulici i nikad nisam sreo nijednog navijača. Oni nisu imali baš nikakvu ulogu u protestima devedesetih. I tada i danas vodili su svoje ratove.

Da se vratimo na Zakon o informisanju. Kako ste prihvatili to što su Vesna Pešić i Žarko Korać odbili da glasaju kao i ostatak poslaničke grupe LDP-a? Da li je možda u najavi još neko izdvajanje iz poslaničke grupe LDP-a, kao što se izdvojio Vladan Batić?

- Mi smo drugačija partija od onih koje svoje mišljenje utvrđuju pod šinjelom. Kod nas se od poslanika ne traže ni blanko ostavke ni besa. Niko od njih nije tražio kako da glasaju. Politika bez razlika je za mene nezamisliva, baš kao i politika koja opstaje samo na razlikama. Sve što su godinama radili, Žarka i Vesnu obavezuje na stav koji su izneli, a mi ostali smo, u haosu koji nismo birali, tražili šansu da nešto pokušamo da uradimo. U osnovi nije sukob generacija, ali svakako jeste generacijski drugačiji pogled na trenutak i našu ulogu. Mi prosto nismo imali šta da čuvamo.

Uskoro će da se navrši pet godina kako ste zatražili osnivanje frakcije u DS-u iz koje je proizašao LDP. Za to vreme „razišli“ ste se sa brojnim bliskim saradnicima (Goran Petrović, Biljana Srbljanović, Branislav Lečić...) a neki od njih su vas optuživali za manjak demokratije u stranci govoreći da je LDP privatno preduzeće Čedomira Jovanovića.

- Osnivajući LDP u novembru 2005. godine rekli smo da život u Koštuničinoj Srbiji postaje nemoguć i tome smo se suprotstavili kao organizovana politička snaga. Četiri godine kasnije, koliko god nas uznemiravala sporost oslobađanja od tragova Koštuničine politike, vrednosti koje smo tada promovisali uživaju većinsku podršku u društvu. Nije sporno da većina želi evropske integracije, tržišne reforme, normalne odnose i saradnju sa susedima. Čak i Nikolićevi naprednjaci se ne usuđuju da glasno pozovu protiv Unije, iako još škrguću zubima kada o njoj pričaju. Razvijajući teren za pobedu te politike, razvijali smo i LDP i prirodno su se podizala i unutrašnja očekivanja i količina rada koji moraju da podnesu oni koji žele da učestvuju u politici LDP-a. Neki od onih koje ste pomenuli taj razvoj nisu mogli da prate.

DS je proteklog vikenda imao glavni odbor. Kao bivši potpredsednik DS-a kako danas vidite ovu stranku? Jedan od prvih poteza Borisa Tadića bio je vaše uklanjanje iz vrha DS-a? Ko se promenio, vi ili Tadić, ako ste danas ponovo „na istom putu“?

- U tu stranku sam ušao kroz prozor i uvek sam, za većinu osim za Zorana, bio strano telo. Moj odnos sa DS se kristalizovao tek nakon njegovog ubistva, otišli smo na različite strane. DS u živo blato kohabitacije sa Koštunicom, a ja na političku ulicu. Nikada nisam bio u ličnom sukobom sa Borisom što ne umanjuje težinu naših razlika koje nas, kao političare, obavezuju ali nas ne smeju limitirati. Za mene to znači da, bez obzira na sve praktične potvrde, neću da insistiram na tome da je DS u međuvremenu postao mnogo bliži vrednostima LDP, nego što smo se mi pomerali prema njima. Spremnost da ne likujemo nad tim je naša investicija u opšte dobro.

Mislite da DS posrće?

- Da, ali u tome ne vidim nikakvu korist ni za LDP ni za bilo koju drugu stranku. Očigledno je da nemaju odgovore koji su Srbiji potrebni. Problem je i kameleonski odnos stranke i njenog predsednika iza čijeg autoriteta se stalno skriva.

Najviše kritikujete ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića. Šta biste mu savetovali kako da ostvari bolje odnose u regionu? Kako ste vi stekli tolike simpatije u susedstvu, „obožavaju“ vas u Hrvatskoj i BiH?

- Nije sporno da bi, da se izbori održavaju po sistemu Eurosonga, LDP pobedio. Sigurno bismo dobili sve „dvanaestice“ iz regiona. Ali, pobedili bismo i da u svet nisu oterane stotine hiljada najtalentovanijih. A što se Jeremića tiče, on deluje najarhaičnije u vladi, iako je najmlađi. Ministar sa manžetnama. Svojom ili tuđom voljom, preuzeo je ulogu protagoniste politike kontinuiteta u novoj proevropskoj vladi. I kako se Srbija bude približavala Evropi, tako će stil i arogancija ministra izgledati sve promašenije.

Pitah vas šta biste mu savetovali kako da dođe do boljih odnosa u regionu; da li je rešenje priznavanje grehova?

- Priznanja su imala smisla u određenom vremenu. Sada je prekasno. Do istine se stiglo i bez nas. Zato prirodu naših odnosa više ne može da promeni priznanje da je Srebrenica genocid, a Ovčara ili Podujevo mesta ratnih zločina. Balkanu su potrebne nove vrednosti koje će nas pokrenuti. Nikome ne trebaju političari koji se posipaju pepelom, nego novi ljudi koji će promeniti i Srbiju i kontekst celog regiona. To je prva obaveza LDP. Način na koji se mi odnosimo prema takvom izazovu je osnovni razlog tog velikog razumevanja. Mi tamo ne odlazimo kao politički konvertiti koji na strani traže ono što ne mogu da dobiju u svojoj zemlji. Sećam se gostovanja na HRT, praćenog susretom sa zagrebačkim intelektualcima. Rekli su mi da nikada u životu nisu čuli više argumenata zbog kojih treba voleti Srbiju.

Da li ste i posle ove svetske krize kapitala ostali „tvrdi neoliberal“? U svetu se, izgleda polako odustaje od maksime „da tržište rešava sve“. U SAD najžešće kritike Obami su one da postaje socijalista?

- Svet rešava svoje probleme, ali LDP želi da se u Srbiji napusti pravilo da država određuje sve: gde radimo, koga smemo da volimo... Tržište nije savršeno, ali je mnogo bolje od principa da je partijska knjižica uslov za svaki posao, a državna blagajna utočište za one koji na tržištu ne bi uspeli. Mi smo, živeći na periferiji svetskih zbivanja dugo, a u sistemu svemoćne države pola veka, duboko dezorijentisani i u tumačenju sveta. Ako promene, energija i novi društveni odnosi Obamu čine socijalistom, onda nemam ništa protiv da me i tako nazovete. Kao što njemu ne smeta boja kože da menja Ameriku, tako ni nama ideološka boja ne smeta da menjamo Srbiju.

Nikolić je postao političar-vegetarijanac

nikolić je prava mera za konzervativne snage u društvu jer nagoveštava mnogo i suštinski ne menja ništa. U jednom trenutku Tadiću je odgovarao Nikolić, kao što je Tadić odgovarao Koštunici. Nikolić je iz toga izvukao analogiju i došao do zaključka da će doći do vlasti samim tim što ga vlast stvara. Za razliku od Tadića, koji je pobedio Koštunicu kada je odlučio da promeni svoju politiku i napusti Koštuničin fatalizam, Nikolić misli da to može i bez politike, uveren da je dovoljno što su od političara-ljudoždera postali političari-vegetarijanci.

Tadić je nemoćan da stigne do cilja

Tadić je paradigma Srbije koja pokušava da se zaštiti tako što je spremna da krene u svakom pravcu, a nemoćna da stigne do cilja. Srbije koja više ne želi da prevrće kosti po Bosni i na tome gradi svoju politiku, ali nema snage da ode u Sarajevo već se zaustavi korak od njega, na Palama. Reč je o iskoraku u odnosu na vreme kada su srpski političari obilazili kosturnice po Istočnoj Bosni, dolivajući ulje na tragediju nesrećnog naroda, ali to nije dovoljno za ostvarenje ambicija evropske Srbije koju mi želimo.

(Razgovor vodio Gorislav Papić)