Bilo jednom na Kipru

(Politika, 25.6.2010)

Iz marketinške radionice sa Andrićevog venca servirana je sveža reklamna kampanja u vidu novog supersoničnog predsednika. On je oštar, ali pravedan. Strogo kritikuje ,,nepristojno bogate”, ali brani one pristojne. Napada ofšor vetrenjače u njihovim dalekim staništima. Njegova desna ruka, ministar policije i kalemegdanski vodič, najavljuje konačno rešavanje slučajeva na kojima se odavno nahvatala mahovina. Postali smo regionalni lideri u borbi protiv organizovanog kriminala. Institucije su nikad jače, posebno BIA i Narodna banka. Gazda Jezda je pred sudom, steže se obruč oko ubica Ćuruvije, tajkuni mole za oproštaj i nude svesrdnu pomoć. Pljušte krediti! Počelo je leto, al’ još uvek nisu počele nesnosne vrućine. Sve ide k'o po loju, izgleda da će svaka priča ,,konačno dobiti svoj epilog”. Svaka, osim možda ,,samo jedne” – one najkrupnije – gde se denuše naše pare!

Slučaj sa ,,kiparskim milijardama” je neopravdano stavljen ad akta. Jedno vreme su svi o tome pisali, a onda je i ta tema postala otrcana vest koja više ne prodaje novine. Pravile su se neke komisije, putovali su na Kipar neki ,,eksperti” i „jagnjeće brigade”. Malo se svađali, malo jedni drugima prebacivali, a onda se lepo pomirili, ali pare nisu vratili. Teško je verovati da će narod ikada doživeti da te pare budu vraćene u zemlju, ali svakako zaslužujemo da čujemo kako glasi presuda. Glavni istražitelj Mlađan Dinkić, koji je u vreme svoje kiparske epopeje bio guverner NBJ, dao nam je vrlo mršavo obrazloženje, iako su ga mnogi olako progutali. Čovek koji je političku karijeru gradio na svojoj knjizi ,,Ekonomija destrukcije”, u kojoj je do detalja opisao mehanizam iznošenja para iz države, na kraju je pomirljivo priznao da je cela potraga prevazilazila njegove mogućnosti. Vrlo skromno i nesebično priznanje od gurua naše ekonomije, koji nas godinama ubeđuje da ima lek za svaki problem. Njegov koalicioni partner, u narodu poznat kao ,,Ubica ofšorova”, na svom krstaškom pohodu nije planirao da poseti Kipar, iako su se milijarde iz zemlje upravo slivale na račune nekoliko ofšor kompanija, a odatle nestale u nepoznatom pravcu.

Srpski istražni organi čak i ne moraju na Kipar, jer već imaju veliki broj informacija o ovom slučaju. Još 2007. godine prikazan je serijal emisije ,,Insajder”: ,,Državna pljačka države”, u kome je donekle obelodanjena cela priča. Budući da se istražiteljsko novinarstvo ,,Insajdera” mahom svodi na čitanje sadržaja policijskih dosjea, nedopustivo je što ovaj slučaj nikada nije do kraja procesuiran. Ako je verovati Dinkiću, pare su prebačene na brojne račune po svetu, tako da Srbija nije imala kapacitet da ih pronađe i vrati. Pri tom Dinkić tvrdi da Srbija od svojih partnera iz EU i SAD nije dobila nikakvu pomoć u ovoj istrazi. Ako je verovati finansijskim istražiteljima Haškog tribunala, srpske vlasti su te pare mogle da vrate u zemlju, ali su iz nekih razloga to propustile da učine. Tu se dodaje sumnja da su se pare ipak vratile, ali kroz razne privatizacije koje su obavljali omiljeni tajkuni. Prava hamletovska dilema – kome verovati, Dinkiću ili Haškom tribunalu! Sasvim je logično da i jedni i drugi mogu biti u pravu, kao što je logično da govore neistinu. Prateći situaciju na svetskim finansijskim tržištima i bankarske špekulacije, vrlo je moguće da su naše pare završile i u nekim od velikih svetskih banaka. Mi nekako uvek prelazimo preko onog dela Miloševićeve bankarske karijere, gde je on pekao zanat u Njujorku i zapadnoj Evropi. Da je imao odlične veze sa MMF-om, Svetskom bankom i velikim brojem članova svetske bankarske oligarhije. Njegova saradnica, bankarka i stipendista UN-a, pokojna Borka Vučić je u pomenutom ,,Insajderu” izjavila da su ceo sistem sa ofšor kompanijama naučili upravo od Amerikanaca. Ne bi bilo prvi put da se tako nešto dogodi u svetu. Tokom ,,obnove” Iraka 2004. godine američka okupaciona vlast je negde ,,zaturila” osam milijardi dolara prihoda od iračke nafte, zbog čega je glavni upravitelj Pol Bremer imao traljavo saslušanje pred kongresnim odborom, ali pare nikada nisu vraćene iračkom narodu. Pod strogim nadzorom MMF-a i Svetske banke ruski političari i oligarsi su, tokom ,,perestrojke” i Jeljcinovih ,,reformi”, sproveli jednu od najvećih pljački naroda. Takođe je logično da su pare ipak uzeli domaći smutljivci, koji su ih iskoristili za stvaranje nove kapitalističke klase u zemlji i za lično bogaćenje.

Koji god da je odgovor na ovo pitanje, svakako ne ide naruku vlastima u Srbiji. U jednom slučaju morali bi da uhapse veliki broj moćnih ljudi i da ponište ogroman broj privatizacija u kojima su mnoga preduzeća preprodata novim vlasnicima. U drugom slučaju, morali bi da priznaju da su naši ,,prijatelji” sa Zapada pomogli nekome da nas olakša za nekoliko milijardi dolara, ali da nam je ipak nacionalni cilj da budemo primljeni u EU i prihvatimo njene standarde. Bilo kako bilo, ,,kiparske milijarde” bi nam dobro došle da pokrpimo brojne rupe u već prilično zaduženoj državi i da već jednom prestanemo da uzimamo nove zajmove čim nam se pruži prilika.