Biće rata, kažu svi - lakoumnost evropske lake konjice u jurišu na Rusiju

Trenutna situacija pokazuje frapantne analogije sa čuvenom poemom Alfreda Tenisona o „Jurišu lake konjice" (1854). Tenison je za temu izabrao jednu epizodu iz Krimskog rata 1853-56, kada su se Englezi, Francuzi i Turci utvrdili na Krimu i krajnjim naporima odolevali napredovanju ruskih snaga. Kako ni Rusima nije išlo posebno dobro, ali ni tako loše kao saveznicima, rat se pretvarao u skupu ljudsku računicu za obe strane.  

U toj bezizlaznoj situaciji je iz Balaklave, danas dela Sevastopolja, u jutro 25. oktobra 1854. žustro izjahala engleska brigada lake konjice, bez jasne ideje u glavi i vođstvu, jurnula na Ruse, te barem u poeziji izginula do poslednjeg čoveka i konja. Rusi su pobedili kod Balaklave, ali su Krim vratili samo privremeno, konačno tri decenije kasnije.  

Vojni istoričari će posle relativizovati engleske gubitke iz bitke kod Balaklave, korigovaće ih na način da je trećina izginula, trećina osakaćena, a trećina poludela. Sve u svemu, ništa posebno za ratove tog vremena, zapravo vrlo prosečno kad ne dao bog vojni istoričari pišu istoriju.

"Juriš lake konjice", slika Ričarda Katona Vudvila Mlađeg (1894)

Gini i ćuti!

Ali Bitka kod Balaklave nije ušla u evropsku kolektivnu memoriju kao realni, već poetski događaj. Tenisonova poema „Charge of the Light Brigade", napisana i objavljena samo dva meseca posle stvarnog događaja, stavila je akcenat na herojstvo bez pitanja, na tanatos u ime višeg cilja. A viši cilj je bio, o krvava tautologijo, smrt za viši cilj:

Napred, laka konjico!

Da li je neko bio užasnut?

Ne, iako su vojnici znali

da je neko načinio grešku.

Njihovo nije da odgovor traže,

njihovo nije da pitaju zašto,

njihovo je da odu i poginu.

U Dolinu smrti

odjaha njih šeststo.

Književni kritičari do dana današnjeg nisu sigurni da li je Tenison u poetskom izveštaju o sudbini lake britanske konjice na Krimu stavio akcenat na herojstvo ili na glupost, to jest, da li je bio uzvišen ili ironičan. Lično, naginjem ka ovom drugom. Drugačije i nije mogao da govori o tom pohodu u kom je neko napravio „blunder" (grešku, glupost, brljotinu) nego zamotano i naokolo, jer bi se inače na njega obrušio bes patriotskih medija, ministarstva vojske, javnosti, plus tuge i besa porodica palih. Jadni Tenison se dovijao da kaže a da ne kaže.

Dolina smrti na fotografiji Rodžera Fentona 1855.

Na svu sreću, Tenison je u svojoj poemi ostavio dovoljno nagaznih mina, pa je ona i dan danas opasno mesto za savremene ratne huškače. U popularnoj kulturi je prisutna bez prekida, kao kôd za poduhvat velike hrabrosti i discipline, nikakavih priprema i stopostotnog neuspeha. Britanska grupa Iron Maiden parafrazira Tenisona u svojoj pesmi „The Trooper" (Vojnik), kad lirski subjekat kaže, obraćajući se „Rusu":

„You'll take my life, but I'll take yours too (...) You'd better stand, there's no turning back, the bugle sounds, the charge begins, but on this battlefield, no one wins".

U prevodu: „Ja ubijem tebe, ti ubiješ mene, truba nas zove u juriš, pobednika nema."

Ko ne ide u marš, marš!    

Iron Maiden: "The Trooper"

Ratuj i kuš!

Sad je pitanje, kako se to čitava Evropa našla u situaciji lake engleske konjice iz 1854? Ko to svira juriš na Rusiju? NATO očito ne. Jens Stoltenberg, generalni sekretar Alijanse je na pres konferenciji u Berlinu (17. januara 2022) ganuto drhtavim glasom izjavio da je NATO „samo odbrambena organizacija koja ne ugrožava ni Rusiju niti bilo koju drugu zemlju".

Iako predvođeni tako pitomim vojnim savezom kao što je NATO, Evropljani su ipak nekako uspeli da se dokopaju šanse za rat s Rusijom, a sve to ne bi li sačuvali mir koji im pre proširenja NATO-a na istok niko i nije ugrožavao.

Evropa se sprema za rat da bi NATO imao šta da radi. Njemu je dosadno! U ratnoj teoriji su dosađivanje i dosada potpuno zanemareni kao casus belli. Taj princip se najbolje opisuje nemačkom reči „Arbeitsbeschaffung", „izmišljanje rada", ekstenzivna organizacija radnog procesa. Recimo, ulica se ne iskopa samo jednom da bi se u njoj postavile cevi, provodnici i kablovi za različite namene, već se kopa svaki put ponovo. U rezultatu, ulica se raskopava i popravlja po nekoliko puta u kratkom razdoblju, svaka kompanija za sebe, dok na kraju nisu svi zavrteli novi ciklus privrednog oporavka, new deal na mikro planu.

Pogled unatrag sa zadrškom od dvadeset i tri godine pokazuje da je bombardovanje Srbije 1999. bilo samo raskopavanje evropske ulice u komunalne svrhe. Onda se ta rupa lepo nasula, postavila se nova, ne najmudrija ulična signalizacija, ali problem je bio taj da NATO zapravo nije završio posao. Sad kopa drugde, sa mnogo većim ulozima.

Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg

Mirovno bombardovanje Srbije Evropljani su pratili na televiziji. Tu komotnu distancu u eventualnom ratu s Rusijom neće imati. Na to u Evropi podsećaju retki glasovi koji se probiju do uticajnijih medija, recimo Matijas Placek, predsednik nemačkih Socijaldemokrata 2005-2006. i premijer pokrajine Brandenburg 2002-2013. U intervjuu za ARD (17. januara 2022) on kaže: „Obračun s Rusijom u koji nas NATO vodi neće se odvijati u Sibiru ili na američkom Srednjem zapadu, već ovde, u gusto naseljenoj Srednjoj Evropi".

Ali ko sluša Placeka, kad mu mediji od svega što je bio pamte jedino to da je trenutno predsedavajući Rusko-nemačkog foruma, Prus koji se zbog žaljenja vrednih istorijskih iskustava boji Rusa.   

Ako NATO ne trubi u rat, ko onda?

Stoltenbergovu berlinsku izjavu treba shvatiti vrlo ozbiljno. Ona istina ima humorističke dimenzije, čak i za najveće NATO vernike, ali smeh bi tu odveo na stranputicu. Ganutost i drhtavost glasa, svečana ozbiljnost kojom je Stoltenberg to izgovorio, pokazuju da se on ne obraća razumu i racionalnosti Evropljana, već apeluje na njihove emocije. Ta izjava je dokaz da vrh NATO saveza ni najmanje nije siguran u popularnu podršku za pripremu finalnog obračuna s Rusijom.  

U berlinskoj izjavi Stoltenber ne laže, jer je daje s one strane istine i laži - on ponizno prosi simpatije. On molitveno apeluje na EU, evropske medije i čitavu evropsku javnost da razloge NATO saveza prepoznaju kao svoje, da ih internalizuju solidarno i emotivno, te da Alijansi izdaju blanko ček u poslovima s Rusijom.

Na vojnoj vežbi „Gvozdeni mač 16“ u blizini Vilnjusa, Litvanija

NATO u stvari još uvek nije siguran da su Evropljani iza njega, i to je još jedina pozitivna stvar u trenutnoj situaciji. Svejedno, to je proces dinamičnih vektora i ofanzivne medijske kampanje gde je još mnogo toga otvoreno. Iako bez konsenzualne podrške, NATO već mobiliše laku evropsku konjicu u kojoj niko neće pitati zašto, već će poslušati i umreti. Za početak se sklupčati pored hladnih radijatora.

Ako nas istoričari smiruju napomenama da je u redu ginuti po metodologiji svog vremena, ako je naša aktuelna politika izborila pravo na kratko pamćenje, ako se medijima širi radost u očekivanju prvih ratnih operacija u Ukrajini, ima li ovde - a pod „mi" i „naši" misli se na Evropu generalno, unutar nje bez ostatka na EU - nekog ko se boji rata s Rusima? Nekog ko bi s Rusima radije trgovao nego ratovao? Naravno da Rusi neće pobediti u tom ratu, ali nećemo ni mi. Neće ni Amerika.

U kulturnom pamćenju Evrope sve je već odavno upisano vatrenim slovima. To da nema rata koji Evropljani mogu da dobiju protiv Rusije na ruskoj teritoriji. To da nema mira koji Rusija (silom!) može da isforsira na evropskoj teritoriji, poslednji put 1945-1989. To da je i Rusija u stvari Evropa, barem njen interesantniji deo. Ili to da je jedino dobro koje se rodilo iz međusobnih ratova dobra umetnost, ali čak ni njeni vrhunski dometi ne opravdavaju konkretne nove eksperimente na terenu.

Kadrovi iz filma Sergeja Bondarčuka "Rat i mir" (1967)

Kad se čitaju aktuelni komentari u medijima nemačkog govornog područja, kad se zbroje svi refreni tipa „Putin razume samo govor sile", postavlja se pitanje: da li to nas u rat s Rusima može biti vode loši đaci? Onako, stariji će se setiti, kao što se nekadašnja Šuvarova reforma „usmerenog obrazovanja" nazivala „osvetom loših đaka"?

Otkud su se toliki loši đaci spukli u velike medije, euforični u ratu, olaki u odgovornosti?

Rat je mir, sloboda je ropstvo, neznanje je moć

„Hoćemo li uskoro imati rat u Evropi?", pita se austrijski Die Presse u podkastu od prošle srede. Ono što sledi je razgovor sa Gerhardom Mangotom, profesorom međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Insbruku, inače vodećim austrijskim ekspertom za Rusiju. Između Mangota i novinarke se razvila ekstremno asimetrična konverzacija. On zna, ona nema pojma. On je zabrinut, ona samo popunjava emisiju korisnim sadržajima. On joj kaže: „Iz ovoga se nećemo izvući", ona ga pita zašto se austrijska politika ne priključi većini u Evropi, onoj koja misli da Putin razume samo jezik sile.

Predsednik Rusije Vladimir Putin predsedava sastankom Saveta bezbednosti Rusije 21. januara 2022.

Pri tome Mangot nije nikakav ljubitelj Putina, već akademik koji radi svoj posao, analitičar koji logički razlaže situaciju u koju nas je dovelo istočno NATO proširenje. Ali to nije bitno, to nikoga ne zanima, jer medijska horda prihvata isključivo one koji mrze Putina, a ne i one koji ga samo ne vole, ili još gore, koji čine krivično delo da hladno, s distancom, govore o Putinovim razlozima za davanje ultimatuma emotivno skrhanom Stoltenbergu.

Mangot: „Verovatnoća rata u Evropi je porasla. NATO gubi verodostojnost ako popusti, ali u suštini verodostojnost ga i ne brine, već shvatanje da gubi uticaj i moć ako popusti pred ruskim zahtevima. I NATO-u i Rusiji je do moći, u toj motivaciji se ne razlikuju (...) Kriza se rešava direktno između Amerike i Rusije, ne u Ujedinjenim nacijama ili Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju, a još ponajmanje u EU (novinarka se smeje, znak da je razumela vic, ali ne i ono što joj profesor govori, prim. V.K.). Ali obe strane će vrlo brzo shvatiti da je to slepa ulica i razgovori će biti prekinuti. Najbolje bi bilo kad bi NATO bio spreman na kompromis, ali toga neće biti. Ne preostaje nam drugo nego da sačekamo ruski odgovor na američki odgovor. Iz ovoga se nećemo izvući. Bez kompromisa Zapada nema izlaska iz trenutne krize."

Čak i naslov podkasta „imati rat" je toliko nedopustivo nevin, da doziva u sećanje moto iz Orvelove 1984 prema kome je neznanje moć. „Imati rat" se čuje kao imati dobre ekonomske odnose, dobru trgovinsku razmenu, ili slično. Hoćemo li imati rat, profesore Mangot? Dajte pogurajte malo, da i mi konačno imamo rat kao i Ukrajinci! „Rat" se u toj konstrukciji shvata kao vrednost „za imanje", potpuno odvojena od konkretnih užasa koje sa sobom nosi, što je dokaz da je za evropske medije sve ovo još na nivou mentalne igre. Da jurnemo, pa da vidimo.

Iz filma "1984" (1956)

I jezički tu nešto ne štima. Moja profesorka hemije iz Trinaeste beogradske gimnazije je na svaki odgovor tipa „imamo dva atoma vodonika i jedan kiseonika" odgovarala „ništa mi nemamo", pa nas terala da smišljamo precizniji jezik i treniramo visoku veštinu molekularne poetike. Na „imamo li rat u Evropi?", moja profesorka bi odgovorila „ništa mi nemamo, dušo draga, ako ga imamo!" Ni grejanje, ni pune rafove u trgovinama, ni proizvodnju, ni sektor usluga, ni turizam, a ako NATO ne zna da stane na vreme, a vojna logika generalno ne funkcioniše po principu kompromisa, onda ni život.

Idemo u rat, naoružani greškama koje smo počinili

Ili recimo članak „U dilemi, Nemci i Austrijanci maze ruskog medveda" (Die Presse, 18. januar). Naturalizam tog naslova skida sve skrupule u odnosima s Moskvom, usput poseduje i jednu skoro biblijsku seksualnu konotaciju. Dok se istočni Evropljani tresu u strahu pred podivljalim „ruskim medvedom", Beč i Berlin spavaju s njim! Time se moralno demontiraju vojno neutralni u EU - Finska, Švedska, Danska, Austrija, Irska, Malta i Kipar, koji se u medijima ostalih EU zemalja posprdno nazivaju „strateškim parazitima".

Sad je i Nemačka, iako članica NATO saveza, dobila tretman „strateškog parazita", i to zbog kancelara Olafa Šolca, koji odbija da se priključi jurišu aktuelne lake brigade. Analena Berbok, njegova ministarka spoljnih poslova iz stranke Zelenih inače bi, ali sam Šolc bi radije pustio da teče ruski gas nego nemačka krv, pa je to, kako u Kijevu tako i u velikom delu nemačkih medija, veliki problem.

Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg i nemački kancelar Olaf Šolc u Berlinu 18. januara 2022.

Trenutna teška atmosfera rata koji se ne može sprečiti, pa ga je zato najbolje požuriti, idealna je atmosfera za opskurne karaktere. Lako prepoznajem taj tip mislioca, relativno raširen u Jugoslaviji 1989-1991. To su cheerleaderi krvi, bitni samo u praskozorje rata, dok se posle gube u nesigurnom predanju i medijskim fusnotama. Oni hrabre malodušne, posramljuju neodlučne, kriminalizuju pacifiste, i uopšte su spremni da ratuju do poslednje kapi tuđe krvi.  

U tu grupu spada Ginter Felinger (Gunther Fehlinger, rođen 1968. u Lincu), profesionalni EU lobista i specijalista za kruženje po nevladinom sektoru. Trenutno vodi nevladinu organizaciju „Evropljani za poresku reformu", ali sedi i u „Komitetu za evropsku Ukrajinu" i „Akcionoj grupi za evropsku integraciju južnog Balkana". Suma sumarum, kompanija tipa „Universal Exports" u kojoj je sekretarica izvesna Miss Moneypenny. 

Kao gost komentator u Di Preseu, Felinger 21. januara potpisuje tekst „Zašto Austrija sad mora da pristupi NATO-u". To je teško prepričati, ne bi ni trebalo, ali kako se taj komentar pojavljuje u jednom od najkvalitetnijih medija nemačkog govornog područja, i kako su argumenti iz njega paradigmatski za čitav evropski mejnstrim ovog trenutka, iako siroviji u stilu, vredi ih spomenuti. Ukratko, svi moraju u NATO, ne samo vojno neutralni u EU, već i čitava EU mora da traži prijem u NATO, da pristupi kao kolektivni član. Svi koji bi u EU, kao recimo Srbija, prvo moraju da uđu u NATO, pa onda u EU „jer EU nije alternativa za NATO".

Ginter Felinger

Zaključak komentara: svi u NATO; svi u strelce iza NATO-a; ako nam je drag mir, moramo u rat; ako se bojimo rata s Rusijom, moramo znati da evropska Ukrajina nema cenu.

Felinger, verovatno slučajno, jer bi inače prepoznao svoje pokliče kao deo distopijske literature pa bi bio oprezniji, citira ustvari drugi deo Orvelovog postulata, onaj koji kaže „rat je mir".

Pop-kultura kao antiratno vrelo

Svedočanstva novije istorije blede pred odlučnim stavom svesnih i nesvesnih NATO lobista koji nas pripremaju za konačni obračun sa „ruskim medvedom" koji, kao i svaki medved, „razume samo govor sile" i jede samo ono što ukrade, ubije što mu ne pobegne. Demonizacija Rusije je u punom toku.

Britanski špijuni iz ruske sekcije MI6 pevaju sovjetsku himnu na proslavi Božića 1974. u filmu "Krpar, krojač, soldat, špijun" po romanu DŽona le Karea i u režiji Tomasa Alfredsona (2011)

Potpuno ispod javnog radara je pao nedavni izveštaj ORF-ovog dopisnika iz Ukrajine (inače i sa Balkana) Kristijana Veršica. U večernjem dnevniku prošlog četvrtka (ZIB, 19. januara) Veršic objavljuje intervju sa DŽekom Metlokom, američkim ambasadorom u Sovjetskom Savezu u ključnim godinama od 1987 do 1991. Metlok, koji je bio prisutan na svim razgovorima Buša seniora i Gorbačova, kao i ministara spoljnih poslova Bejkera i Ševardnadzea, kune se da je američka strana obećala da, ako se Sovjetski Savez rasformira u miru, neće biti proširenja NATO-a na istok. „Iz nekog razloga, to se nije potvrdilo napismeno", kaže Metlok.

Sad, da se ne misli da Veršic otkriva neku senzaciju, vremešni Metlok (r. 1929) to priča već godinama svakome ko hoće da ga sluša. Čak je i knjigu o tome napisao. Ali to je potpuno irelevantno u sadašnjoj situaciji, u kojoj medijski komentatori šire nebuloznu istinu da je rat mir, a sloboda - i tu dolazimo do trećeg dela Orvelovog postulata - robovanje trulom kompromisu.

Upravo tako Felinger naziva austrijsku i bilo koju drugu neutralnost unutar EU prema Moskvi, truli kompromis, „prljavi deal".

„We arm ourselves with the wrongs we've done" - naoružavamo se greškama koje smo počinili - kaže se u pesmi „Go To War" teksaškog benda Nothing More.

Nothing More: "Go To War"

Pop-kultura je poslednje utočište optimista. Mislila sam, ako ima vernika rata koji ne čitaju knjige, ne prate umetnost, ne veruju svedocima vremena, valjda prate popularnu kulturu, a ona je mahom ironična prema ratnoj patetici. Ispostavilo se da je i to preoptimistično gledanje na stvari.

Let`s go to war. Pod jednim uslovom: Engleska konjica prva.  

(RTS)