Beogradizacija Srbije

(Politika, 07.09.2009)

Srbija je i zvanično zemlja najvećih regionalnih raskola na Starom kontinentu. Delovi republike koji imaju najveći životni standard razvijeni su i do 15 puta u odnosu na nerazvijene opštine, dok se u Evropi poželjnim smatra da ta razlika ne bude veća od tri puta.

Iz perspektive stanovnika tih gradova Beograd često izgleda kao „obećani grad”, ali i glavni potrošač novca koji se zaradi širom Srbije. O tome da li novac provincije zaista završava u beogradskoj kasi, kao i da li postoji netrpeljivost ostatka države prema glavnom gradu, za „Politiku” govore Zoran Alimpić, zamenik predsednika Skupštine Beograda, i Saša Milenić, predsednik Skupštine Kragujevca.

Politika: Šta za vas znači pojam beogradizacija?

Alimpić: Možda je bolje da prvo čujemo šta o tome misli gost. Ja sam iz Beograda i za mene beogradizacija ne zvuči kao loša reč.

Milenić: Smatram da je beogradizacija jedan od najzamašnijih društvenih procesa u Srbiji danas. Nije sporno da takozvani fenomen metropolizacija karakteriše i druga društva, ali kod nas je to drastičnije, pa možemo govoriti o beogradizaciji kao procesu koncentrisanja vrednosti i moći. Beograd je centar privredne, ekonomske, političke moći, kao i informacija, do te mere da se dolazi do paradoksa da je jedina moguća stvarnost u Beogradu i da samo tu uspevaju poslovi i karijere, a da je sve izvan tog prostora u polusenci i polustvarnosti. Neću govoriti o najbanalijim, činjenicama koje na to ukazuju, recimo, o zakonskim ekskluzivitetima. Sve lokalne samouprave imaju pravo da od privatizacije preduzeća na svojoj teritoriji dobiju pet odsto od postignute vrednosti, a samo Beograd i Novi Sad – 50 odsto.

Alimpić: Problem koji se definiše kao beogradizacija zaista postoji, ali on nije prisutan samo kod nas. Taj problem ima i Grčka sa Atinom, Bugarska sa Sofija, Mađarska s Budimpeštom… Tamo polovina stanovnika živi u glavnom gradu, ali ne znam da li se kaže atinizacija, sofijizacija... Uobičajeni termin za ovakav problem je neravnomeran regionalan razvoj i centralizacija. Lekovi za ove „bolesti” su decentralizacija i stimulisanje ravnomernog regionalnog razvoja.

Politika: Rekli ste nedavno da interes Beograda nije da se toliko poveća doseljavanje stanovništva iz drugih delova Srbije.

Alimpić: Naravno, Beogradu je stalo da se Srbija ravnomerno razvija. Velikim prilivom stanovništva dolaze uglavnom ljudi koji traže posao, nemaju rešeno stambeno pitanje i koji, na kraju krajeva, predstavljaju opterećenje za socijalni sistem i infrastrukturu koja postaje opterećena. Poznato je da je mnogo skuplje voditi grad s više miliona stanovnika. Život u Beogradu mnogo više košta i njegovi građani to plaćaju. Suštinski, problem je u tome što je naša zemlja veoma centralizovana i što su sve poluge vlasti i institucije smeštene u njemu, a ne mora da bude tako. Ali, ta priča mi radimo, a Beograd se gradi postojala je i u staroj Jugoslaviji, a rešenje toga se tražilo u otcepljenju od Srbije. Ne znam da li je sada njima bolje zbog toga, ali je neshvatljivo da se koreni te iste logike javljaju u Srbiji. Jedino rešenje problema centralizacije, odnosno beogradizacije, jeste regionalizacije, i to na prvom mestu statistička.

Milenić: Zakon o regionalnom razvoju ne rešava pitanje centralizacije. Otpor decentralizaciji, između ostalog, podmeće lažnu temu kroz zastrašivanje mogućim separatizmima koji, kako vidimo iz skorije istorije, nisu nerealni. Ali ne zbog decentralizacije, već upravo zbog njenog odsustva. To je reakcija na rigidni sistem koji ne želi da se transformiše po standardima liberalnog, otvorenog društva.

Politika: A kako komentarišete taj animozitet ostatka Srbije prema Beogradu?

Milenić: Ne postoji ama baš nikakav animozitet građana Srbije prema Beogradu. Iako zastupam politiku regionalizacije glavni grad volim, tu sam živeo, studirao. Da ne postoje prednosti specifično koncentrisane u Beogradu ne biste imali talas migracionih kretanja ka Beogradu.

Politika: Na šta konkretno mislite?

Milenić: Ako doživite moždani udar vaša šansa da preživite je četiri puta veća ako ste stanovnik Beograda. Nije tačno da ne postoje sistemske prednosti ovog grada, to se može videti po načinu raspodele novca. Kako se naplaćuje PDV? Sve firme uplaćuju porez, a najveće to rade iz svoje centrale u Beogradu, a to je osnov za izračunavanje transfernih sredstava. Tvrdim da se mnogo veća finansijska sredstva odlivaju iz unutrašnjosti ka Beogradu, nego što se slivaju kroz zarade zaposlenih u državnim organima, transfere, socijalna davanja i penzije. Kragujevac je uradio ozbiljne analize i mi ne verujemo da nam se vrati više od 25 odsto sredstava koja odu ka državi.

Alimpić: Transferi se izračunavaju po drugim kriterijumima koji su definisani Zakonom o lokalnoj samoupravi. To su uobičajene teze koje koriste lokalni političari kada žele sugrađanima da objasne zašto njihov grad nije tako lep, razvijen, sjajan.

Ali, ako hoćemo direktno o tome da pričamo, Kragujevac ima oko 200.000 stanovnika, budžet je osam milijardi dinara. Beograd ima između 1,7 i dva miliona stanovnika, i po toj logici trebalo bi da ima budžet od osamdeset milijardi. Ali nema toliki budžet, već će ove godine imati šezdeset pet milijardi.

Milenić: Ali ni naš nije osam milijardi ostvarenja, to je samo planirani.

Alimpić: I po stanovniku, po broju ustanova, po svemu, vi imate veći budžet.

Milenić: Nemamo.

Alimpić: Dobro, nije bitno. Beograd stvara 35 do 40 odsto bruto domaćeg proizvoda Srbije. U njemu se stvara mnogo više novca nego što se u njega vraća. To nije ništa loše. Kada bi se usvojili kriterijumi koje zagovaraju neki lokalni lideri, da svako zadrži ono što je zaradio, više od 100 opština bi bankrotiralo. Beograd bi, verujte, samo profitirao. Ključni razlog zbog kojeg građani cele Srbije treba da se raduju ulasku u EU jeste upravo ravnomerni regionalni razvoj na čemu EU insistira. Normalno je da investitori teže ka razvijenijim područjima. Evo, u Kragujevcu dobar investitor može besplatno da dobije građevinsko zemljište. U Beogradu mora da ga plati neverovatno mnogo, ali i pored toga glavni grad je i dalje privlačan kao magnet. Prvi korak ka decentralizaciji jesu statistički regioni, koje uvodi Zakon o regionalnom razvoju.

Milenić: Baš zato što ulazak u EU podrazumeva i ravnomerne šanse za sva područja na teritoriji jedne države, nastaje jedan paradoks da su takozvana neemancipovana i privredno depresirana područja u Srbiji zainteresovanija za članstvo od onih koji žive na području Beograda. Međutim, ne slažem s tezom gospodina Alimpića da će opštine propasti ako dobiju slobodu jer su nesposobne da same brinu o sebi.

Alimpić: Ne, rekao sam da bi propale kada bi im ostale samo one pare koje same proizvedu.

Milenić: Nemojte sumnjati u spremnost lokalnih lidera da preuzmu odgovornost koja sledi iz povećanih nadležnosti. Nije pitanje koja ovlašćenja dati lokalu, nego je pitanje koja ovlašćenja preneti centralnoj državi.

Politika: Nad čime bi centralna vlast morala da ima nadležnost?

Milenić: Bez svake sumnje vojska, carina, deo policije. Bezbednošću se mora upravljati s centralnog nivoa. Nas koji zastupamo decentralističku opciju vređa kad nam kažu da želimo da budemo lokalni šerifi. Lokalni šerif jeste vrednost kojoj treba težiti. Već duže vreme svi u Srbiji dolaze na vlast sa uverenjem da žele da pomognu decentralizaciju, a onda se samo razlikuju u tome da li priznaju da su udarili u zid koji nisu videli na početku ili da su izgubili interes za to.

Politika: Čime bi Beograd bio zadovoljan da ima u nadležnosti?

Alimpić: Kad se kaže Beograd, svi misle na centralne delove, ali Beograd je region u kome takođe postoje razlike. Barajevo je, na primer, sedam puta nerazvijenije od Starog grada. Decentralizacija kao ideja je nesporna i sve političke partije imaju to u programu, ali stranke se dok su u opoziciji mnogo više zalažu za to nego kada dođu na vlast. Bez obzira na to, proces decentralizacije već teče.

Politika: Gde se vidi da teče?

Alimpić: Od 2000. godine budžeti lokalnih samouprava porasli su i po nekoliko puta, a nadležnosti na koje se troše ta sredstva takođe su porasle – domovi zdravlja, određene nadležnosti u prosveti, poreske uprave sada same naplaćuju lokalne poreze, od sledeće godine biće uvedena komunalna policija. Stvaranje statističkih regiona takođe je korak ka budućoj stvarnoj regionalizaciji. Stvari se menjaju, ali idu sporo. Možda neko izvan Beograda nije time zadovoljan.

Milenić: Nisu ni najveće demokratije u Evropi imune na otpore procesu decentralizacije. On kod nas nije sistemski koncipiran već zavisi od političke volje. Evo, na primer, još nije donet zakon o imovini lokalne samouprave koji bi trebalo da bude osnovna poluga za menadžment u lokalnoj samoupravi.

Politika: Slažete li se, g. Alimpiću, s tim da stanovnici Beograda uživaju brojne blagodeti zahvaljujući tome što se u Beogradu kupuje socijalni mir? Primera radi, grad Beograd trudnicama na bolovanju daje razliku do pune plate, najugroženiji penzioneri dobijaju pomoć od grada…

Alimpić: Grad je odlučio da da penzionerima umesto da potroši na neke druge stvari. To su sredstva grada Beograda, a ne republike. Niko ne brani bilo kojoj drugoj opštini u Srbiji da donese takvu odluku.

Politika: Niko im ne brani, ali nemaju novca za to.

Alimpić: Pa nemamo ni mi para. Država nama smanjuje transfere više nego drugim gradovima uz izgovor da imamo dovoljno novca čim delimo siromašnima. Praktično smo kažnjeni zato što to radimo. Jeste da se veliki deo BDP-a stvara u Beogradu, ali tu ima i najviše gubitaša. Lokalna vlast u Beogradu morala je da nađe načina da izdrži propast fabrika i angažuje te ljude koji su ostali bez posla.

Politika: Ali vam je svakako bilo lakše da to uradite u Beogradu, nego da, na primer, sadašnju lokalnu vlast u Beogradu izmestimo u neki grad u unutrašnjosti i suočimo je s takvim problemima.

Alimpić: Ne, to je teže raditi u Beogradu, a lakše u malom mestu. Imamo niz uspešnih opština koje pokazuju da se može biti uspešan u svakoj lokalnoj samoupravi, ali morate da umete. Ne možete sedeti u svom gradu, upreti pogled u Beograd gde sedi vlada i tražiti da vam ona reši probleme. Beograd kao najveći i glavni grad pruža usluge ne samo Beograđanima nego građanima cele Srbije. To znači da je na našim ulicama svakog dana 200.000, 300.000 ljudi koji su došli nekim poslom, koji habaju naš asfalt, koriste autobuse, prave nam gužvu, zauzimaju naša parking mesta i zbog svega toga nama treba veći budžet.

Milenić: A zašto bi najveće zdravstvene ustanove Srbije bile baš u Beogradu? To čak ni medicinski nije opravdano.

Alimpić: Najbolja bolnica za operacije na srcu je u Sremskoj Kamenici.

Milenić: To je izuzetak.