Balkanski trougao

(NIN, 13.5.2010)

Lična karta sadašnje Bosne napravljena je u američkoj vazduhoplovnoj bazi, overila su je trojica lidera sa područja bivše Jugoslavije dok su ih pažljivo posmatrali vodeći svetski državnici, Bil Klinton, DŽon Mejdžor i Fransoa Miteran. Bosnu i Hercegovinu kakva danas postoji mogli bi da ukinu dvojica njenih državljana jevrejske i romske nacionalnosti, koji su donedavno bili nepoznati široj javnosti. Njihova nacionalnost je bitna jer je čitava priča o neophodnoj promeni dejtonskog ustava počela kada je Jakobu Finciju i Dervu Sejdiću saopšteno da se ne mogu kandidovati za Predsedništvo BiH pošto to pravo imaju samo pripadnici tri konstitutivna naroda. Finci, bosanski ambasador u Švajcarskoj, i Sejdić, predsednik udruženja Euro Rom, tužili su BiH Evropskom sudu za ljudska prava, koji je osudio BiH zbog diskriminacije i naložio promenu Ustava.

Poznavaoci bosanskih neprilika uvereni su da je čitav slučaj Finci, Sejdić protiv BiH inteligentan i veoma vešt potez bošnjačkih lidera protiv prava srpskih i hrvatskih građana jer je teško poverovati da bi ambasador bilo koje zemlje tužio sopstvenu zemlju i to zbog diskriminacije. Svakome ko živi van Bosne je jasno da se odlukom Evropskog suda za ljudska prava štite osnovne vrednosti demokratskog društva, ali su državljani BiH srpske i hrvatske nacionalnosti nekako uvereni da je ukidanje nacionalnih ključeva i uvođenje principa jedan građanin, jedan glas, u interesu najbrojnijeg naroda, koji je čak i uz mehanizme zaštite prava konstitutivnih naroda uspeo da izabere hrvatskog člana Predsedništva, kojeg ne podržava oko 90 odsto Hrvata u BiH. Finci i Sejdić su, svejedno, pokrenuli mehanizam koji se teško može zaustaviti dok Bosna ne dobije novi ustav, a Balkan novi odnos snaga.

Predsednica Međunarodne krizne grupe Luiz Arbur i član uprave te grupe Vesli Klark ocenili su u zajedničkom tekstu objavljenom u časopisu Forin polisi da je budućnost BiH neizvesnija nego ikad od 1995. godine i zaključili da bi pristupanje BiH NATO moglo stabilizovati zemlju. Tekst čelnika Međunarodne krizne grupe samo javnosti prezentuje ono što se dešava u diskretnom diplomatskom merenju dužine štapova i šargarepa na komplikovanoj relaciji Vašington, Brisel, Beograd, Sarajevo via Banjaluka. Takvu komunikaciju možda najbolje oslikava veoma zanimljiv događaj sa nedavnog srbijansko-bosanskog sastanka u Istanbulu, kada je Haris Silajdžić iznenada i bez obrazloženja napustio razgovore. I dok se sve bližilo diplomatskom skandalu, Silajdžić se vratio na sastanak uz obrazloženje da ga je u međuvremenu zvala američka državna sekretarka Hilari Klinton pa je morao da uzvrati poziv. Gospođa Klinton me je zamolila da prenesem pozdrave predsedniku Tadiću, rekao je navodno Silajdžić.

„Pokazalo se da je osmišljena američka politika, koju je posredno zastupala Turska, dala rezultate, kao i da je Španija dobar most za balkanske zavađene elite. Oni su isterali Tadića na čistinu koji je do tada tvrdio da nema uticaja na Dodika. Do zahlađenja odnosa između Tadića i Dodika je, međutim, došlo pre istanbulske deklaracije jer je Dodik pre toga dao zeleno svetlo na proces pridruživanja NATO“, ocenjuje direktor Centra za etničke odnose Dušan Janjić.

U narednom periodu Beograd i Sarajevo će se približavati brzinom kojom se Beograd bude udaljavao od Banjaluke, tako bi mogla da glasi pojednostavljena, ali ne previše pojednostavljena formula novih odnosa na Balkanu. Tadić je već ranije uspostavio solidne odnose sa liderom najveće stranke u BiH, SDA Sulejmanom Tihićem, čime je Silajdžića pred međunarodnom zajednicom označio kao lidera koji opstruiše regionalnu saradnju. I uz pomoć tradicionalnih prijatelja sa Bosfora, koji su razmišljali da priznaju Kosovo skoro 24 časa, naterao Silajdžića na dijalog sa Srbijom.

Iako se junska konferencija u Sarajevu najavljuje kao istorijski događaj za Balkan, taj skup će biti posvećen Kosovu ili preciznije odnosima Beograda i Prištine, ali će pre sarajevskog skupa biti održan sastanak u Madridu koji bi mogao da bude od velike važnosti za Bosnu.

„Beogradu pa i Zagrebu je Bosna postala jedna od glavnih prepreka za evropske integracije, jer američka administracija želi da zatvori to poglavlje u svom balkanskom angažmanu i da očuva stabilnu, jedinstvenu BiH. Srbija je zato, kroz rezoluciju o Srebrenici, politički izolovala Dodika, očekuje se da utiče na srpske lidere da budu fleksibilniji u butmirskom procesu (donošenje novog ustava), kao i da u predstojećim izborima diskretno, preko medija i finansijski, podrži ujedinjenu opoziciju i uključivanje bivšeg predsednika RS Dragana Čavića u njene redove“, ocenjuje veoma dobro obavešten analitičar iz Vašingtona Obrad Kesić, koji smatra da bi otvoreno konfrontiranje sa Dodikom bilo kontraproduktivno za Tadićevu vladu.

Iako je već u javnosti stvoreno uverenje da je zbog rezolucije o Srebrenici i uvođenja Turske u ulogu supervizora odnosa Beograda i Sarajeva došlo do hlađenja odnosa između Tadića i Dodika, sasvim ozbiljan sagovornik smatra da se prvo dogodilo hlađenje odnosa pa je Beograd rasterećeno ušao u približavanje Sarajevu. Razlozi za promenu strategije ili redukciju bratske ljubavi su, navodno, trivijalnije prirode i tiču se sukoba poslovnih lobija unutar dveju vlada jer su, opet navodno, biznismeni bliski Dodiku kupili jednu značajnu kompaniju u Srbiji, koju nije trebalo kupiti, a jedna marketinška kuća, koja je u RS ušla na talasu bratske ljubavi, počela da ispostavlja neprirodno visoke fakture državnim kompanijama. Iz diplomatskih izvora se može čuti da je Dodika posebno pogodilo kada je saznao da obaveštajne službe Srbije ustupaju informacije o njemu američkim partnerima, ali predstavnici vlasti te informacije odbacuju kao sasvim neozbiljne jer srpske službe ne mogu da znaju ništa što već ne znaju zapadnjaci. Od istih izvora se može čuti da je Dodik, ohrabren sjajnim odnosima sa Tadićem, izgubio kompas i svojim neodmerenim nastupima i pretnjama primorao vladu u Beogradu da mu pošalje jasnu poruku da ne može da se kocka u ime Srbije.

„Odnosi Tadića i Dodika bi uskoro mogli da budu veoma slični kao odnosi Miloševića i Karadžića u vreme kada je trebalo prihvatiti Vens-Ovenov plan. Tada su obojica ispali gubitnici, a u ovom predstojećem sukobu mi deluje da Dodik ima veći manevarski prostor“, ocenjuje Janjić.

U međuvremenu, u američkom Kongresu se očekuje usvajanje zakona kojim bi se obezbedio imunitet za visokog predstavnika u BiH i njegovog zamenika (u Bosni je već postignuto jedinstvo u uverenju da je najmoćniji čovek u zemlji, zamenik visokog predstavnika, Amerikanac Rafi Gregorijan) pred američkim sudovima. Taj zakon je nastao nakon što se sud u San Francisku proglasio nadležnim u slučaju jednog radnika u kancelariji Visokog predstavnika koji je ostao bez posla. Da bi postala kandidat za EU, Bosna bi morala da ostane bez visokog predstavnika. Sudeći po zakonu koji je već prošao na Spoljnopolitičkom komitetu Kongresa, na kandidaturu će BiH malo pričekati.

Tačke spajanja

– Regionalna saradnja kao uslov za evropske integracije

– Zajednički ekonomski interesi

– Bosna i Hercegovina je jedina eks-ju zemlja koja nije priznala Kosovo

– Obe bošnjačke stranke su u vladi Srbije.

Tačke razdvajanja

– Republika Srpska (sve stranke iz Sarajeva zalažu se ukidanje ili obesmišljavanje RS)

– Ignorisanje zločina nad bosanskim Srbima

– BiH u NATO paktu

– General Ratko Mladić na slobodi.

Iz hrvatskog ugla

Upravo zato što su hrvatske nacionalne ideologije polagale pravo ne samo na užu Hrvatsku, Dalmaciju i Slavoniju, nego i na Bosnu i Hercegovinu, a srpske na cijeli štokavski prostor, nacionalistički sukobi u 20. stoljeću mogu se svesti na borbu za prevlast u Bosni i Hercegovini. Zato je ne samo priznanje cjelovite Bosne i Hercegovine sa strane Hrvatske i Srbije, nego i odustajanje od njenog podrivanja i uništavanja, nužan uvjet i ugaoni kamen za mir i dobre odnose ne samo između ove tri države, nego općenito u balkanskoj regiji. Daleko smo od tog cilja, bez obzira na to što je cjelovitost BiH na ustima svih ovdašnjih političara koji pretendiraju na „proeuropske“ pozicije. Neki od njih to kažu, ali zapravo spriječavaju. Dakako, odustajanje od cijepanja BiH nije jedini uvjet za bolje odnose u trokutu Beograd–Zagreb–Sarajevo. Ali, bez njega su svi drugi nedostižni, te se nipošto ne mogu ostvariti bilateralnom suradnjom Beograda i Zagreba na štetu Sarajeva ili bilo kojeg drugog središta u balkanskom prostoru, ističe Ivo Banac, profesor istorije na Jejlu.