|
(NIN, 20.11.2008)  To što sam ja paranoik, nipošto ne znači da mi ne rade o glavi, rekla je navodno izraelska premijerka Golda Meir dok ju je američki državni sekretar Henri Kisinyer neuspešno ubeđivao da napravi ustupke tokom mirovnih sinajskih pregovora. Srbija naravno nema ničeg zajedničkog sa Izraelom, mada je jedan, veoma značajan deo srpske elite uveren kako Srbi gotovo da dele jevrejsku sudbinu i stradanja, dočim je drugi deo elite, u poslednje vreme sve uticajniji, nekako skloniji da Srbiju poveže sa Hitlerom, nacizmom, ali najviše sa denacifikacijom – najuspešnijom privatnom inicijativom u Srbiji.
Ta podeljenost je postojala odavno, ali je tek kada se Srbija oslobodila Miloševićevog režima, ona počela da zarobljava demokratiju u nastajanju, sa otvorenim rezovima po linijama zločina, žrtava, odgovornosti, bez ikakve ozbiljnije mogućnosti da se o zločinima i stradanjima u Srbiji govori i sa pozicije žrtve. Jer svako ko bi govorio o srpskim žrtvama automatski bi bio označen kao bedna ljudska ništarija koja relativizuje tuđe žrtve i apsolutno opravdava srpske zločince. Kao poražena zemlja, koja to nikada nije priznala, Srbija se nekako našla u poziciji infantilne osobe koja, kada joj neko na ulici veoma kurtoazno kaže da joj je drago što je vidi, odmah pomisli da je stekla novog, velikog prijatelja, a kada joj neko kaže da će je jednog dana pozvati na večeru, odmah potroši svu ušteđevinu kupujući prikladnu garderobu za večeru do koje će doći čim se steknu svi uslovi.
Ali ma koliko to zvučalo ironično, i najljući protivnici sadašnje vlasti bi najverovatnije igrali sličnu igru jer, kao što svi znamo a samo zli ljudi sumnjaju, Evropa nema alternative. Možda nije jasno kako se može izgraditi demokratsko društvo ako oko ključnog društvenog pitanja nema alternative, ali svakako treba reći da je u političkoj, ekonomskoj i kulturnoj eliti Srbije postignuta tek okrznuta saglasnost da je budućnost zemlje u evropskoj porodici, gde ćemo svi biti veseli, bezbrižni, sa odgovarajućim kreditima na svojim leđima. Opozicija je uverena da bi ka Briselu moglo da se ide sa više dostojanstva, sa manje poniženja, ali se još niko nije usudio da kaže kako ne želi da vidi Srbiju u Evropskoj uniji.
Srbija je, dakle, u proteklih osam godina imala nekoliko proevropskih vlada, koje su formirane uz nesumnjivu podršku građana ali i zapadnih demokratija, ali su te vlade uglavnom padale jer im je nekoliko meseci pre pada uskraćena podrška sa Zapada. Sarađivalo se sa Hagom, normalizovali su se odnosi u regionu, pljuštala su izvinjenja bivšoj braći, stranim kompanijama su otvarana sva vrata, ali je svejedno srpsko društvo zadržalo status osumnjičenog lica kojem je neko platio kauciju ali ne sme da napušta mesto nesreće. Letošnje izručenje Radovana Karadžića delovalo je kao ozbiljan, veliki potez nove evropske vlade, koji će Srbiju ozbiljno približiti briselskoj kapiji, ali se ispostavilo da smo dobili veliko ništa, uz obavezu da ga nikako ne ispustimo. I pri kraju haške ramajane, kada već počinju da se bude nade o normalizaciji odnosa, uklanjanju prepreka ka svetloj budućnosti, srpskim građanima se polako, gotovo bešumno uvode pojmovi kao što su globalne prilike, regionalna saradnja, kosovska realnost ili domaća korupcija. Tako se nekako stvara nezadovoljstvo, frustracija ili sasvim obična apatija.
Apatiju osećaju i građani koji već godinama, dok slušaju dirljive priče o Evropi bez granica, dobijaju proširene vene ispred ambasada, naivno verujući da će se neko setiti da je pravo na slobodno kretanje jedno od osnovnih ljudskih prava. Apatiju ili frustraciju oseti svaki građanin koji je proteklih godina obišao bivše jugoslovenske republike, gde i dalje nacionalni propagandisti, kao da je rat juče završen, pokušavaju da oblikuju nove nacionalne identitete samo na jednoj materiji – otporu ili običnoj mržnji prema srpskoj hegemoniji, koja se uglavnom svodi na srpski narod kao takav.
I dok su se u Srbiji već promenile vladajuće strukture, koje su za domaći zadatak imale da se zvanično odreknu svake veze sa prošlim režimom, u svim susednim zemljama su, izgleda, na vlasti ostale stranke koje su se sa Miloševićem svojevremeno takmičile u nacionalizmu. Tako je lider najveće stranke u BiH i naslednik Alije Izetbegovića, Sulejman Tihić u svom kabinetu svečano primio haškog osuđenika Nasera Orića, na hrvatskoj državnoj televiziji se gotovo svake godine prenosi koncert ustaške zvezde Tomsona, koji naizmenično organizuju hadezeovski naslednici Franje Tuđmana i opozicioni levičari koji negde u zadnjem džepu drže sličicu velikog poglavnika, koji je neosuđen u dubokoj starosti umro u Madridu. Čak je i počasni predsednik Hrvatskog helsinškog odbora Ivan Zvonimir Čičak izjavio kako se, kao veliki borac za ljudska prava i disident, protivi svakoj zabrani, pa i zabrani velike ustaške rok zvezde („Mislim da ne moram nikome da dokazujem šta mislim o Srbima, niti kakav sam Hrvat”).
Na dan kada je Međunarodni sud pravde proglasio sebe nadležnim za tužbu Hrvatske protiv Srbije za genocid, a šef srpske diplomatije Vuk Jeremić najavio kontratužbu, izgledalo je kao da su se Srbi i Hrvati vratili u proleće 1991. Gledajući jadnu hrvatsku propagandu i sasvim ogoljeni govor mržnje, čak i najveći jugonostalgičari u Srbiji bi mogli da zaključe kako u tom raspadu Jugoslavije ipak ima nečeg dobrog. Ali problem nije u hrvatskim, bošnjačkim ili albanskim nacionalistima, već u saznanju da je Srbija, ma koliko se trudila da bude evropska i demokratska, i dalje u okruženju Tuđmanovih, Izetbegovićevih i Rugovinih klonova i da ti klonovi imaju sasvim solidnu podršku zapadnih prijatelja. Šta bi dakle rekla Golda Meir kada bi kojim slučajem bila premijer Srbije?
|
.jpg)
