Srbija treba da kaže pod kojim uslovima je spremna da prizna Kosovo. Jedino tako što će se sever pripojiti Srbiji, a jug priznati kao nezavisnu državu. Srpska nacionalna politika, u kojoj sam ja spreman da učestvujem, istovremeno treba da bude pripajanje severa

Polemika između Branka Pavlovića i Boška Obradovića oko pitanja autonomije AP Vojvodine i moguće promene Ustava Srbije.

I Milica i ti nesretni ljudi sa Kosova koji su tu sahranjeni, oni su svi moji. Oni su više moji nego bilo koji Srbin ili Albanac koji je ubijao, ili onaj frik u avaksu gore. A ovi koji su ih ubijali - oni nisu moji. I nikad neće biti moji, ma koliko bili Srbi ili Albanci. Ne interesuju me. Nisam ja rođak sa ubicama.

Kako je moguće da novina, dan pre, objavi – ko će i u koliko sati da bude uhapšen?! I, kakva je to istraga? Kad novine pišu optužnice, hapse i presuđuju? Biznis i politika su na ovim našim prostorima, nekako – u saglasnosti.

Glavni politički cilj srpske strane bio je takozvano „definitivno rešavanje srpskog nacionalnog pitanja“, odnosno ujedinjenje svih Srba sa prostora bivše Jugoslavije, njihovo odvajanje od drugih naroda i uspostavljanje etnički čiste Velike Srbije sa granicom na liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica. 

One koji se i dalje bave apologijom poteza nove vlasti samo treba pitati – kako su reagovali dok je slične stvari radio Tadićev režim? I – kako bi reagovali da je Tadić pobedio na izborima i ponovo formirao Vladu?

Na tribini „Srbija i Srbi 100 godina posle Kumanova“, koju su prošle nedelje u Novom Sadu organizovali desničarski pokret „Svetozar Miletić“ i Nova Srpska Fašistička Misao, među govornicima se pojavio sa suncem u kosi, mladi i nadahnuti Slobodan Antonić, da prisutnima prenese nacionalni bol koji ga žulja u grudima.

Politički odnosi Fidela Kastra s Moskvom, ipak, nisu bili jednostavni. Kastro se zalagao za aktivnu podršku revolucijama u celom svetu, a protivio se miroljubivoj koegzistenciji sa Zapadom.

Baš ta osobina – da nepomirljivu kritiku srpskog nacionalizma začini smislom za humor, erudicijom, perfektnim jezikom i ličnom nadarenošću učinila ga je Mocartom građanske Srbije, koji najteže sonate piše sa lakoćom, duhovito i čitljivo.

Kažem da vatreni ideolozi obično skrivaju svoje neuspehe velikim parolama. Meni danas zameraju iste stvari – izvinjavam se na poređenju – koje su zamerali i Zoranu Đinđiću pre skoro dvadeset godina: da će pustiti tajkune u stranku, da nema ideologije itd.