1389 – 1989 – 2009.

(NIN, 25.06.2009)

Godina 2009. nije ništa manji izazov nego 1989. Srbija 2009. nema Miloševića. Gazimestan joj nikad nije bio dalji. Pojačava se pritisak na RS. Da li srpski vođi danas odlučuju racionalnije? Samostalnije? Da li bolje prepoznaju „znake vremena“? Da li ćemo pronalaziti bolji put? Neće biti dobrog u krizi. Ali nisu ni sva zla ista.

Dvadeset godina posle najvećeg skupa srpskog naroda u istoriji – rezignacija. Nema više čoveka koji je tada okupio Srbe, nema države u kojoj se to dešavalo…

Ali stvari su otišle i mnogo dalje. Socijalizam su otplavili tokovi istorije, ali – danas je u bolesničkoj postelji i kapitalizam, svetski sistem koji su oni što su skup na Gazimestanu smatrali anahronizmom – videli kao jedinu svetlu budućnost. A Slobodanu Miloševiću, koji je onda upravljao mislima i emocijama milion ljudi a u atmosferi sećanja na sudbonosni događaj od pre 600 godina – posle se najviše zamerilo što u prelomnom trenutku nije razumeo „znake vremena“ i oprostio se s crvenom petokrakom, socijalističkim načinom privređivanja i idejom kako će monopolarni svet i pomahnitali Amerikanci male države prihvatati kao – suverene. A mogao je Milošević da kao prvi sa Istoka oglasi višestranačku demokratiju i što je za Zapad, naravno, uvek važnije - privatizaciju – i da odmah poželi dobrodošlicu multinacionalnim korporacijama koje su, kako je tada izgledalo, „donosile“ blagostanje u kome će svako ko ima dve ruke dobiti volan, svako dete koka-kolu, svaki pravi muškarac „marlboro“ i „džoni voker“, dame „dior“ parfeme i „nivea“ kreme – a svi zajedno „kraj istorije“, ulazak u doba u kome neće biti ratova, bede, suvišnih iskušenja...

Dvadeset godina je bio dovoljno dug period da – obe strane budu u pravu. Oni koji su očekivali da Milošević bude „Gorbačov pre Gorbačova“ imaju argument da su nama posle Gazimestana stigli „jahači apokalipse“ – raspad zemlje, krvavi ratovi, progon naroda, kašnjenje u reformama, NATO bombardovanje, izgon iz „porodice civilizovanih naroda“, kažnjavanje u Haškom tribunalu...

Ipak, u 2009. argumenti koji su se u nekom trenutku pretežnom delu javnosti doimali kao aksiomi deluju pomalo sumorno. I sam Gorbačov se pokolebao oko svoje „neupitne uloge“; „najbolji od svih svetova“ se našao u situaciji koju svi porede s dramom iz 1929. a koja je, u stvari, okončana tek Drugim svetskim ratom; jedna od najuglednijih svetskih privreda, nemačka, u prvom kvartalu 2009. beleži pad BND od 6,9 odsto. I to je opšti trend. Svi ispotiha povećavaju vojne budžete i valjda jedino trgovina oružjem doživljava – realan bum.

Reč socijalizam, koja je 1989. šutnuta na smetlište kao stara cipela, vraća se u opticaj. Karl Marks, tih godina ispraćen kao istorijska luda, vratio se kao znalac bez čijih se knjiga ne može tražiti izlaz iz Velike krize. Privatizaciju kao tamni oblak danas natkriljuje prezreni pojam – nacionalizacija. Veliki pohod liberalnog kapitalizma u poslednjim decenijama ostavlja svetu „najveći račun u istoriji“ (Economist), javni dug koji će, kako je nađeno, u deset vodećih zemalja porasti od 78 odsto BDP u 2007. na 114 odsto u 2014. godini. Svaki građanin, i novorođeni, biće dužan 50.000 dolara! Ne treba sumnjati kakav je taj račun za zemlje koje su niže na svetskoj tabeli razvijenosti. Nije više nepoznato da se, u stvari, vodi odsudna „tajna bitka za spas kapitalizma“ (Newsweek). Optimisti i nesporni pobornici tog sistema, a sa svešću o dubini krize, pišu da „ćemo za nekoliko godina, koliko god sad to može zvučati čudno, shvatiti da nam treba više kapitalizma, a ne manje“ (Farid Zakarija). Pesimiste nije lako uveriti.

Ali teško da sve ovo i 2009. daje za pravo Slobodanu Miloševiću. Jeste američki sociolog Imanuel Volerstin nekako u to vreme pisao da je „rušenje Berlinskog zida i kasnije razjedinjenje SSSR-a“ pogrešno euforično proslavljano samo kao „kolaps marksizma-lenjinizma kao ideološke sile“, ali „ti isti događaji čak i više obeležavaju kolaps liberalizma i naš definitivni ulazak u svet posle liberalizma“. Imanuel nije narodni vođa. On je mogao da sedi u kabinetu i zagledan u daleku budućnost – kao čovek koji više drži do svog integriteta nego do konformizma – gleda na svet realnije od milijardi ljudi. Njemu istorija daje za pravo. Narodni vođa vodi narod u svom vremenu, izbegava tadašnje nevolje, mučno skuplja male poene lukavo se boreći i za – dostojanstvo i za integritet zajednice. „Višak znanja“ u tim poslovima zna biti problem, kao i manjak.

Izvesno je, ipak, i da Slobodan Milošević neće biti crn i loš kao na slikama koje su namalali njegovi protivnici na mnogim stranama sveta. A oni? Tamni tonovi će tek padati na njihove portrete. Progoniti „malog proroka propasti“ teško da je ikog proslavilo, bez obzira na to ko je progonjeni bio. Verovatno je da će neki od njih završiti „crnji“ i od samog Miloševića.

One 1989. Srbi su bili pred velikim iskušenjima. Posle su za sve greške platili visoku cenu. Čuvari „društva na kraju istorije“ su ih proglasili varvarima koji kvare „večnu idilu“. I – prezreni su, blaćeni, kažnjavani, ekskomunicirani (i formalno!) iz sveta, suđeni pred ad hoc podignutim sudovima (samo za njihov slučaj!); kao Nemcima posle Drugog rata, sistematski su im razarane „opasne institucije“, cepana nacija blokadama na Drini, podrivana Crkva, cepana država – jedna, druga, i ova... Trebalo je biti najbolji pisac jedne velike nacije ili dobitnik Nobelove nagrade da bi se čovek u tom liberalnom svetu usudio da javno pita da li je sve to što se priča o tom narodu tačno.

Ova, 2009. je godina još veće krize. Najglobalnije u istoriji, i verovatno, najveće. Niko od nas koji danas živimo nije video nešto slično. Kao epizoda iz humorističke serije deluju napadi banalnog optimizma profesionalnih pronosilaca dobrih vesti kad neki trzaj berze - oglase za kraj krize. Otrov se već izlio iz banaka i hedž-fondova i sada pustoši realnu ekonomiju, „regrutuje“ milionske armije nezaposlenih... Na naslovnoj strani velikog nemačkog magazina naslov: Mi, deca krize. Kriza se već raspravlja po društvenim segmentima. Osećaj egzistencijalne ugroženosti se uvlači u svaki kutak društva, unosi nemir u svaku pojedinačnu dušu. Mučnina postaje stanje. Reč progres, bez koje decenijama nijedan planer u zapadnoj civilizaciji (bilo liberalni, bilo socijalistički) nije započinjao nijednu radnju - pretvara se u strašilo.

Srbija 2009. nema Miloševića. Gazimestan joj nikad nije bio dalji. Pojačava se pritisak na Republiku Srpsku. Da li njeni vođi danas odlučuju racionalnije? Samostalnije? Da li bolje prepoznaju „znake vremena“? Da li ćemo pronalaziti bolji put? Neće biti dobrog u krizi. Ali nisu ni sva zla ista.

Godina 1989. nas je bar naučila da postavljamo realnija pitanja. Za ostalo ćemo videti. Biće, kad prođemo zlo doba, godišnjica kad ćemo moći sve da sagledamo: da li su oni koji su ispratili Miloševića u istoriju umeli da delaju kao što su zamišljali onomad kad im se njegova vlast činila tako dalekom i tako - svemoćnom?

Buđenje Srbije ili zloupotreba istorije

Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama. One nisu naoružane, mada i takve nisu isključene“, rekao je Slobodan Milošević okupljenom narodu 28. juna 1989. godine, na proslavi 600. godišnjice Kosovske bitke. Dve rečenice za koje su se, potom, uhvatili mnogi kao za krunski dokaz o srpskoj krivici za raspad Jugoslavije.

Ukratko, cela 1989. godina protekla je u znaku obeležavanja velikog nacionalnog jubileja. Sve se dešavalo u uzavreloj političkoj atmosferi u Srbiji i SFRJ. Uvođenje višestranačja, tržišne reforme i jačanje secesionističkih težnji. Međusobno optuživanje republika za ekonomsko izrabljivanje, ekonomska blokada slovenačkih proizvoda u Srbiji, albanski separatizam - deo su najave raspada SFRJ.

Sama proslava jubileja shvaćena je kao buđenje Srbije pred velika iskušenja. Miodrag Perišić, tadašnji predsednik PEN centra Srbije, rekao je na pesničkom susretu u Gračanici da je za njega „Kosovo popravni ispit čitave generacije poratnih usmerenjaka koji su malo učili“.

Nema tačnih podataka o broju prisutnih na svečanosti. Zvanični državni podaci su tvrdili da je prisustvovalo oko dva miliona ljudi. Rojters je procenjivao na oko 600.000 posetilaca.

Proslavi je prisustvovao ceo državni vrh tadašnje Jugoslavije, od Ante Markovića i Janeza Drnovšeka do Janeza Stanovnika i Veljka Kadijevića.

I pedesetak diplomata. Nijedan iz zapadnih zemalja.