Zelena koska je bačena

Malobrojni takozvani nezavisni mediji i nedeljni listovi, a tu i tamo i po neki mediji sa nacionalnom frekvencijom, već nekoliko meseci, svako na svoj način i sa svojim ciljevima, sve češće izveštavaju o brojnim pokretima, inicijativama, neformalnim grupama ili udruženjima, koji se protive nekoj agresivnoj gradnji, seči šuma i parkova, industrijskom i drugom zagađenju i uništavanju prirode. Nazovimo sve njih, bez ikakvog omalovažavanja i uz apsolutnu podršku za to što rade, ekološkim aktivistima.

Režimski mediji uglavnom neistinama brane vlast od kritike aktivista, dok opoziciono obojeni, među kojima se ističu dve „nezavisne i profesionalne televizije”, usmeravaju javnost na pretpostavku da ključ za spas našeg društva neće biti u izboru između ponuđenih političkih opcija na nekim sledećim izborima - nego u udruživanju ekoloških pokreta. Skoro svi ti aktivisti pak, u javnost neprestano šalju poruku da su oni protiv politike, da su političari svi isti i loši i da njih politika ne interesuje, već da žele da se bave samo ekološkim temama.

Ćaskanje o ekologiji i zaštiti životne sredine je za medije i zgodno, jer, kao nešto što je očigledno i što nas sve tišti, na prvu loptu privlači pažnju gledalaca. Zgodno je i za aktiviste, jer im daje priliku da kažu sve o svojoj hrabrosti, da traže podršku od građana i da podižu popularnost svoje organizacije. Oni na taj način, zajedno, na velika vrata promovišu ekologiju kao jedinu temu važnu za našu budućnost i koja jedina može da uzdrma i sruši režim, pa se ne retko i ograđuju od političkih stranaka ili im se čak i podsmevaju.

Takva poruka ove jake medijske kampanje donosi dva rezultata: jedan je ohrabrenje aktivista u lažnom uverenju da je zaista u njihovim rukama budućnost Srbije, da će oni sami sprečiti štete, doneti spas narodu i odbraniti ga od korumpiranog režima, a drugi je da u to polako počinje da veruje sve veći deo opoziciono orijentisane laičke javnosti, pa zato postepeno odustaje od bilo kakve podrške bilo kojoj političkoj stranci.

Međutim, tužna istina je da sve nas oba ova rezultata samo osuđuju na produženje agonije koju svi zajedno živimo.

Ekološki aktivizam jeste koristan na kratke staze. Barikade, narodni otpor, protesti i galama na društvenim mrežama, zaista još uvek mogu da osujete ili sasvim spreče po neki štetan projekat. Kad se najavi neki novi drugi štetan projekat, možda će uzbunjivanjem javnosti, masovnošću i upornošću uspeti i njega da spreče. Ako budu dovoljno informisani saznaće i za nove štete koje vlast planira, pa će možda i protiv njih pokrenuti uspešan rat.

Međutim, ekologija ne postoji kao entitet za sebe. Svet u kome danas živimo je sinteza svih naših aktivnosti, delovanja, znanja, uverenja i nasleđa. Zbog toga, dok se aktivisti bave spasavanjem prirode, zelenila, voda, zemlje i vazduha, a pošto ne žele da se bave celinom društvenog sistema, oni ni ne dotiču korene iz kojih niču svi ti štetni projekti i ne zalaze u dubinu opšte korupcije i kriminala koji su se isprepletali u svim nivoima vlasti danas u Srbiji. Drugim rečima, oni se bave otklanjanjem posledica i odbijaju da zalaze u uzroke svih zagađenja, koja su nas opkolila.

Problem guranja reka u cevi nije u tome što je neki investitor tako rešio, nego u tome što mu je vlast kroz svoj korumpirani politički sistem to omogućila

A problem guranja reka u cevi nije u tome što je neki investitor tako rešio, nego u tome što mu je vlast kroz svoj korumpirani politički sistem to omogućila. Nije Rio Tinto sam namerio da od pola Srbije napravi kratere i zagađenu pustinju, nego naš nakaradni politički sistem ostavlja prostor za vlast Srbije da ga u tim namerama čak i podržava, ne kao odgovorna služba građana, nego kao velika dobro plaćena PR služba zloglasne kompanije. Kineske kompanije koje nemilosrdno zagađuju vode, vazduh i reke, ne bi to radile da im sama vlast nije, kroz neku tajnu pogodbu, dala zeleno svetlo. Odbrana izvorišta Makiš od vlasti koja uporno namerava da ga uništi ne može biti konačna dok se to isprepletano klupko neznanja, kriminala, korupcije i javašluka ne eliminiše iz političkog života.

Dakle, borba za zdravo ekološko društvo ne može biti uspešna ako se svodi na "nemoj to da radiš"! Trajni uspeh bi bio samo da se spreči da nam bilo ko, bilo kad i bilo gde to u budućnosti radi.

I tu stižemo do političke borbe - jer sprečiti vlast da nanosi štetu narodu zove se, sem revolucije, još samo: "pobediti je na izborima"!

A na našoj političkoj sceni bi trebalo da je prirodno da se za vlast na izborima nadmeću svojim programima političke stranke i organizacije. Među njima se svojom veličinom ističe samo jedna, enormno ugojena, kao hobotnica raširena, svuda ugrađena i vojnički organizovana stranka na vlasti. Sve ostale, stare ili nove, stranke ili politički pokreti, su uglavnom slabi ili oslabljeni, ranjeni i osiromašeni, bez sredstava za kampanje, putovanja i aktivizam. U to stanje, sem sopstvenih grešaka iz prošlosti, najvećim delom ih je uvela vlast, medijskim mrakom, dugogodišnjom kampanjom satanizacije i svim sredstvima raspoloživim u diktaturi. Ako je to bio nakovanj, pre kratkog vremena je otkriven i napravljen i čekić, kao sadejstvo dve marketinški vešto plasirane mantre. Prva je je da je politika zlo, koje pristojne ljude ne interesuje i da ne treba verovati političarima. Druga je da Srbija enormno i uspešno napreduje, ali ako već žele tome da daju svoj doprinos, pristojni ljudi, eto, mogu da se bave samo ekološkim problemima.

Prva mantra je proizvela situaciju da je strankama i političkim pokretima sve teže da bilo kome predstave svoje programe, planove i namere, iako bi narod na raspolaganju imao čitavo bogatstvo političkih stavova, od neoliberalnog zelenog, preko konzervativno-tradicionalističkog, do socijaldemokratskog humanističkog. Zbog toga čak i spomenute dve „nezavisne i profesionalne televizije“, koje još jedine, po nešto što je po njihovom ukusu, proberu sa političke scene i puste u etar, ne gube vreme na njihove političke stavove, već narod zabavljaju samo raspravama o najatraktivnijim dnevnim temama. Rezultat je da retko ko u Srbiji uopšte razaznaje celine, a kamo li finese poltičkih programa i planova za budućnost Srbije, između kojih će, hteo ne hteo, birati na sledećim izborima.

Druga mantra je proizvela poplavu različitih ekoloških i kvaziekoloških pokreta i organizacija, udruženja, inicijativa, zelenih stranaka, grupa nezavisnih intelektualaca, političkih komentatora, koji svi zajedno polako preplavljuju medijsku scenu, a da je sve teže razaznati šta je među njima spontano, a šta planski nastalo. Isti ranije spomenuti „nezavisni i profesionalni“ mediji, opet po svom ukusu, tek po nešto proberu sa te nabujale scene i puste u etar, a i dodatno narod zabavljaju njihovim raspravama sa "zlim političarima".

Neke od ekoloških organizacija, ne zato što su same postale delimično svesne beznađa u koje bi nas odricanje od politike uvuklo, već podstaknute njihovom medijskom podrškom, a suprotno celoj svojoj dugo plasiranoj mantri da je politika zlo, već diskretno najavljuju mogućnost da se registuju kao stranke i izađu na neke buduće izbore.

Tako će samo još pojačati metež i mrlje u percepciji polovično obaveštene i neobaveštene javnosti, pa će svi u Srbiji biti dodatno frustrirani zbog nemogućnosti da jasno razaznaju ko je u stvari iskrena opozicija.

Kao i ko je samo još jedna gumena koska, zelene boje, bačena po parteru da bi se mase zabavljale njenim glodanjem, a s blagotvornim učinkom po nameru vešte vlasti da se obezbedi na vrhu kule.

(Autor je predsednik predsedništva Pokreta Slobodna Srbija)