Zatvorene sednice i naša javnost

Nijedan disonantan glas ni sa zatvorenog dela sednice ne sme da ode u javnost i poremeti postignuto stranačko jedinstvo jer monolitnost mora biti sačuvana po svaku cenu. Prve pukotine u toj monolitnosti pojavljuju se tek kada počnu pripreme za izbornu skupštinu. Čemu onda uopšte služe ovakve nemušte sednice osim za dodatno marketinško pozicioniranje predsednika stranke i demonstraciju u javnosti jedinstva i političke snage stranke? Zato se nakon svake sednice Glavnog odbora mogu čuti mnogobrojna nagađanja, a proradi i mašta naših agilnih domaćih kremljologa jer javnost nema nikakav uvid u stvarna dešavanja i odnose snaga unutar Demokratske stranke.

U isto vreme predsednik Demokratske stranke traži konsenzus i javnu debatu o teškim odlukama koje treba doneti kako bi se konačno krenulo u radikalnije reforme našeg društva. Traži se konsenzus u vreme kada unutar Demokratske stranke traje neupitni zavet ćutanja. To je osnovna protivrečnost našeg društva, stožerna stranka vladajuće koalicije, a i ostale relevantne političke stranke neprestano govore o značaju javnosti, a one se oglašavaju šturim saopštenjima sa zatvorenih sednica. To samo govori o nespremnosti naših stranaka da se suoče sa socijalnim i političkim problemima u Srbiji.

„Unapređenje demokratije znači da duboko promenimo praksu i politička pravila u srcu naše stranke“, napisala je nedavno predsednica Socijalističke partije Francuske, tražeći put za izlazak iz dugotrajne političke defanzive. Duboke demokratske promene postojeće oligarhijski ustrojene političke prakse i strogo centralizovanih političkih pravila ne samo u Demokratskoj stranci postaju osnovni zahtev našeg vremena. Način na koji se odvijaju sednice glavnih odbora govori nam o koroziji koja je zahvatila redove Demokratske stranke jer vreme velikih marketinških kampanja prolazi i našem političkom životu su potrebni nova energija, nove ideje i novi ljudi kako bi se izašlo iz postojećeg ideološkog političkog ćorsokaka. Bez demokratizacije naših stranaka i same Demokratske stranke poziv predsednika Republike na uspostavljanje neophodnog društvenog konsenzusa oko najvažnijih državnih i nacionalnih pitanja ostaće samo još jedan u nizu ispraznih marketinških poteza.

Posebno je pitanje što većina problema o kojima je govorio predsednik Republike spada u domen izvršne vlasti i predsednika vlade, koji je bio samo jedan od disciplinovanih slušalaca na ovoj sednici. „Svi ministri iz DS-a moraće da budu predvodnici jedne nove energije uspostavljanjem drugačije discipline nego svih prethodnih decenija u administrativnom sektoru i trebalo bi da shvate ozbiljno ovu moju poruku, a premijer Mirko Cvetković će dok god ima jasan plan u sprovođenju ekonomske politike imati moju podršku.“ Ovako predsednik Demokratske stranke shvata funkcionisanje parlamentarizma.

Međutim, za svaku vladu je od presudne važnosti da ima većinsku podršku u parlamentu, a ovde je na delu demonstracija ogoljene političke moći predsednika DS-a. Čemu onda služi demokratska procedura, izbori, izborne kampanje, članstvo stranke, koje više niko i ne pominje, niti smatra da bi bilo nužno da bude konsultovano u donošenju važnih odluka. Sada je proces odlučivanja u rukama jednog čoveka i njegove dvorsko-kabinetske svite. Na taj način se odvija sužavanje legitimacione osnove demokratskog režima i on se urušava.

U analizi velikog poraza Liberalno demokratske partije Japana mogla se naći ocena da se ova stranka nakon višedecenijske neprikosnovene vladavine jednostavno smučila biračima, da se pokazala gluvom za ključna pitanja koja brinu javnost, kao što su penzije, nezaposlenost i sve slabija mreža socijalnog osiguranja. Istaknuto je da će osnovni problem pobedničke Demokratske partije Japana biti suočavanje sa ustaljenim partijskim mandarinima koji obično sabotiraju napore za reformama administracije koje bi ugrozile njihovu moć i ukorenjene interese. I u našim uslovima stranački mandarini, kao i nedostatak kritičke rasprave i javnosti u radu ne samo stožerne Demokratske stranke, ostaju najveća kočnica dubljih reformi ne samo našeg društva već i zacementiranog i anahronog, ali monolitnog partijskog sistema. Bez obzira na to što Demokratska stranka pokušava da ubedi našu javnost da ima određenu ekonomsko socijalnu koncepciju za rešavanje sve teže ekonomske krize, jasno je da ona svojom sadašnjom politikom, u kojoj je napravljeno previše neprincipijelnih i iznuđenih kompromisa, ne može da obezbedi potrebni konsenzus, gubeći pri tome svoj programski i politički identitet. To je za svaku stranku najteže i najpogubnije iskušenje.

Odgovornost Demokratske stranke je danas tim veća jer je ona središnja stranka vladajuće koalicije i na njoj je istorijski izazov da pokrene temeljne promene u svom delovanju. Međutim, to se ne može učiniti na zatvorenim sednicama Glavnog odbora i delovanjem lobističkih i interesnih grupa. Ovaj istorijski poduhvat pretpostavlja pre svega aktivnu i kreativnu ulogu marginalizovanog članstva i afirmisanje kritičkog dijaloga i mišljenja. Jedinstvo stranke se kratkoročno može održavati na razvijanju klijentelizma, podaništva i poslušništva stranačke oligarhije, ali to dugoročno dovodi do urušavanja ideološkog i političkog potencijala svake stranke i celokupnog društva.