Zašto se ćuti o mogućoj secesiji Vojvodine

Ono što upada u oči i prosečnom posmatraču domaćih medija jeste neverovatna disproporcija između „važnosti" onoga o čemu se danima trubi i onoga što se iz ko zna kojih razloga marginalizuje. Teme kao što su „vladina žirafa“, „boja Obamine kože“ ili „svečano otvaranje obilaznice“ dobijaju veliki medijski prostor za razliku od tema od krucijalnog nacionalnog interesa. Teme kao što su „tolerisanje" Euleksa koji na mala vrata sprovodi „ahtisarijevsku nezavisnost" Kosova ili pak pitanje nespremnosti i nesposobnosti naše zemlje pa i vlade da se suoči sa finansijskim cunamijem koji samo što nije došao do nas, kao da nikoga previše ne brinu i očigledno ne interesuju previše. Jedna od tih akutnih i svesno guranih pod tepih tema je i Vojvodina ili preciznije skupštinskog usvajanja Statuta koji zemlju u najmanju ruku federalizuje i suštinski vraća u mračne sedamdesete - preciznije u ustavnu 1974. godinu.

Kako je moguće da se oko nečega što je toliko bitno za jednu zemlju, a to je pokušaj njene federalizacije koji može dovesti i do secesije njenog „najbogatijeg" dela, ne vodi duga i žustra debata? Kako to da nikome previše ne smetaju ni državoliki članovi statuta, a ni simbolički elementi državnosti kao što je mogućnost sklapanja međunarodnih ugovora i stvaranje predstavništva u inostranstvu? Kako to da je malom broju smetao naziv „vlada Vojvodine" i „ministarstva" (iako su to u poslednjem momentu povukli) čime se (ne)posredno sugeriše da je reč o državi? Ili, na primer, kako nema značajnijeg otpora stvaranju Vojvođanske akademije kad je poznato da je i to obeležje država i nacija? Isto tako, zašto nije bilo jačih reakcija na to što se većinski narod marginalizuje i politički diskriminiše jer mu se daje samo pola mesta u jednom „domu" pokrajinske skupštine? Gde su ljudi od pravne struke (čast izuzetcima) i članovi ustavnog suda da barem “malo zasmetaju“ neustavnosti statuta pokrajine poput onoga da ovo telo može da izglasava akte sa zakonskom težinom ili pak da se ruši državna subordinacija formiranjem „zajedničkih tela" dve skupštine? Zašto stručna, intelektualna i politička javnost ćuti o ovom očito hazarderskom i opasnom poduhvatu stvaranja „države u državi"? Kako nam se mogao desiti „Statut“ ili barem kako je ovako vitalno pitanje moglo da prođe bez široke javne rasprave, već je očigledno svuda oko nas zavladalo domanovićevsko „mrtvo more".

VOJVOĐANSKO „OVO I ONO"

No, nije samo problem samo u Statutu, koji miriše na ustav, već u čitavoj kampanji forsiranja „suštinske autonomije vojvodine" i stvaranja vojvođanskog „identiteta". Od televizije Vojvodine (nekada TV Novi Sad) pa preko „vojvođansko ovo ili ono“ neprekidno i sistematski se forsira ovo regionalno a potiskuje nacionalno i državno. Zastava Vojvodine sa tri žute zvezdice ne može a da ne asocira na zastavu kvazi države Kosova ili Bosne, koji su kao što je poznato manje više protektorati NATO struktura. Pa onda i grb koji nikakve veze nema sa istorijskim obeležjima Vojvodstva Srbije iz devetnaestog veka, kao što je i moderni (neo)titoistički projekat (kon)federalizacije Srbije zapravo parodija i negacija originalne Vojvodine koja je nastala na srpskoj težnji ka autonomiji i prisajedinjenju Srbiji. Široko postavljena kampanja svega što je „vojvođansko" u šta spadaju i „best of Vojvodina“, naglašena promocija fudbalskog kluba „Voše" kao i pomodno pseudovojvođansko otezanje u govoru, ne nailazi na otpor.

ISTORIJSKI FLEŠBEK

Ono što nas posebno zabrinjava jeste to što se sve dešava po više puta ponovljenom šablonu. Ovaj istorijski deja vu nas vodi u početak secesija bivših jugoslovenskih republika. Neko će reći „pa šta što se maše zastavama“, ali kad se setimo da je u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Crnoj gori sve počinjalo sa zastavama i grbovima, onda se moramo, ako smo normalni i savesni, zamisliti i zabrinuti. Kad se setimo kako se albanski separatizam godinama zadovoljavao parolom „Kosovo republika" ne može da nas ne asocira na „Vojvodinu republiku" (formalno ili neformalno) koja se na naše oči stvara.

Isto tako pada u oči i paralela sa busanjem u „evropska prsa" svih secesionista, od onih slovenačkih do ovih vojvođanskih, od „Evrope zdaj" od Vojvodine „evropske regije". I slovenačka propaganda secesija je počinjala time „mi smo napredniji" i „mi smo bolji" te stoga treba da „budemo lokomotiva" integracija. No negde usput se jednostavno desi da lokomotiva otkači ostale vagone i sama nastavi put. Sve počinje promovisanjem stavova kako će federalizovani ili otcepljeni živeti bolje, a argumentacije secesije se ojačava pokretanjem pitanja „ljudskih i manjinskih prava". Iako ne postoji ni jedno relevantno istraživanje ili analiza koja bi pokazala da nivo autonomija ima veze sa nivoom životnog standarda građana i stepenom razvijenosti, neprekidno se potura teza o tome kako će građani vojvodine bolje živeti ako budu finansirali i vojvođansku paradržavu. Iako je i Zoran Đinđić upozoravao građane Vojvodine da će u tom slučaju „plaćati dva poreza umesto jednoga“ njegovi naslednici očigledno idu suprotnim putem. Ne verujemo ni da su u vrhu vlade i DS svesni konsekvenci politike u Vojvodini. Sve ovo što se sada događa oko Vojvodine izgleda nam kao isproban recept koji daje odgovor na pitanje kako neku zemlju podeliti a da to njeni građani ne primete. A ako se i naljute da tada bude prekasno.

Ono što nas podseća na povratak u prošlost, u politički mračne sedamdesete kada je Srbija federalizovana onim nesrećnim ustavom, nije samo to „ustavno“ rešenje Vojvodine. Reč je zapravo o povratku čitave atmosfere titoizma, sve sa preglomaznim institucijama zaštite manjina, kojima se zapravo održavaju i jačaju parazitske manjinske oligarhije. Onda se sve to zvalo „bratstvo i jedinstvo" a danas multi-kulti ideologija tolerancije i manjinskih prava. Forsiranje manjinskih identiteta nauštrb većinskog i regionalnog vojvođanskog nasuprot nacionalnog je isto tako Titovo zaveštanje koje se sada sprovodi na jedva nešto drugačiji način. Federalizacija Srbije preko pokrajinskih paradržava su našu zemlju i onda i danas činili nefunkcionalnom. U oba slučaja je geopolitička lozinka bila – „slaba Srbija – stabilan region".

SRPSKA ĆUTOLOGIJA

Kada se sve to zna kako onda tumačiti gotovo unisono prećutkivanje ili pak tek sporadične reakcije nekih aktera političke, medijske i intelektualne scene. Čini se da svako ima svoje motive zbog čega ovo važno i po državu opasno pitanje ignoriše ili drži po strani. Generalno našim društvom je zavladao duh defetizma i istorijskog umora pa se sada čini da mi ne možemo učiniti ni ono što bi mogli. Mnogi iz gluposti, konformizma ili ličnih interesa ne žele da rizikuju tako što bi kritikovali ono što slabi ovu zemlji, poput tog „vojvođanskog projekta". Uostalom, ko je onda smeo nešto da kaže protiv mantri titoizma: samoupravljanja i nesvrstanih ili danas protiv novih dogmi: evrointegracija i neoliberalne tranzicije.

Osim toga, očigledno izumire ona intelektualna vrsta ljudi koji misle svojom glavom i koji to što smisli smeju i da kažu. Kako je priča o „regijama", „autonomijama" „manjinskim pravima" (pa čak i gej pravima) danas u palanačkoj svesti „in", malo ko se usuđuje da ide mimo glavne struje. Evropejska filozofija palanke se ispoljava u grupnom recitovanju politički korektnih stavova i u osudu svega što „štrči“. Kao posledica toga imamo i „mrtvo more“ na intelektualnoj i medijskoj sceni. U medijima vlada takva unisonost, da ne kažemo jednoumlje, da bi i pokojni Broz bio zadovoljan učinkovitošću političke kontrole i korupcije savesti.

Kada se analiziraju reakcije političkih aktera na sve ovo, stvari postaju još jasnije. Vladajuća većina je i rodila ovaj i ovakav Statut koji se očigledno mnogima i ne sviđa, ali idu po onoj narodnoj „rodilo se valja ga ljuljati". Vladajuća oligarhija na čelu sa predsednikom Tadićem kao da nije oduševljena ovim, pa se čini da su Statut prihvatili u iznudici i da su mnogi i „sa strane" lobirali da se do njega u ovakvom obliku dođe. Ne možemo da verujemo da predsednik Tadić i ljudi oko njega ne vide da se ovim i ovakvim rešenjem statusa pokrajine Srbija federalizuje, a u perspektivi se stvara i realna mogućnost secesije. No, bez obzira na to da li je i koliko svestan opasnosti koje vrebaju Srbiju ako bude išla ovim putem, i bez obzira da li je rado ili nerado prihvatio ovakav Statut, on snosi najveću odgovornost. Sve podele i problemi koji mogu doći zbog ovakvog nakaradnog i štetnog statuta njemu će se stavljati na teret. Tu mu teško mogu pomoći i vešti majstori marketinških kampanja na šta se do sada, na našu žalost, svodila njegova politika.

Ovim statutom su zadovoljni oni koji su zavedeni medijskim spinovanjima kako će ovo doneti boljitak građanima Vojvodine. Osim toga pripadnici vladajuće koalicije neće lako izraziti svoje neslaganje, kojeg očito ima, jer je nova vlada podelila veliki kolač a niko ne bi da ostane „gladan". Najzadovoljniji su izgleda pripadnici vojvođanskog DS-a i njima bliske političko-tajkunske strukture jer na lak način dobijaju svoju «državu u državi». Nisu nezadovoljni ni pripadnici tvrdog autonomaškog jezgra koje čine stranke Čede Jovanovića i Nenada Čanka, iako često, valjda da se „vlasti ne dosete", govore kako je ovaj Statut doneo „premalo autonomije“ i kako su to kozmetičke promene. U ovo ni sami ne veruju, ali im služi da se pozicioniraju kao opozicija i da glume „drugi pol" ako uopšte bude ozbiljne kontrareakcije na projekat statuta sa patriotske strane.

Na kraju imamo i prilično mlaku i neubedljivu reakciju stranaka koje često vole da se nazovu patriotskim i nacionalnim. Naime, one su (a i ne baš sve) izašle sa oštrim saopštenjima oko Statuta i na to se manje više sve svelo. Malo je tu bilo ozbiljnih analiza a mnogo više paušalnih (iako ne i netačnih ocena) što stavr čini još neozbiljnijom. Osim te prekratke i površne reakcije ne postoji ozbiljnija akcija u medijima i u institucijama sistema sa ciljem da se ozbiljno ospori statut i sve ono što on nosi. No, na žalost izostalo je iole ozbiljne kampanje povodom ovog izuzetno važnog pitanja koji u perspektivi može dovesti do cepanja zemlje.

Zašto se to desilo? Postoji više faktora koji su uticali na pojedine aktere patriotske političke scene. Patriotske snage su poražene ne toliko na izborima koliko posle njih. Posle toga je došlo i do rascepa u nekad najjačoj stranci što je njenim akterima smanjilo manevarski prostor u političkom delovanju. Svako se bavi svojim problemima i borbom za „radikalsko biračko nasleđe". Dakle, do blede i kratke reakcije došlo je zbog malog medijskog prostora za opoziciju, zbog opozicionog defetizma posle izbora, zbog podela unutar opozicije i nerazumavnja značaja ovog pitanja. Ovo poslednje je Nikolićeve Naprednjake dovelo u poziciju da ne žele da talasaju previše jer nastoje da se prikažu kao „napredni" dok oni koji su ostali verni Šešelju pokušavaju da održe stranku do povratka lidera iz Haga. No, interesantno je i ćutanje „patriota" u Vojvodini, kako onih stranački pozicioniranih tako i „vanstranačkih ličnosti". Teško je utvrditi koliko je u pitanju uverenje da se ništa ne može postići a koliko nastojanje da se „približe“ dominantnoj vladajućoj većini i ideološkoj paradigmi iz sopstvenih ili grupnih interesa. A vladajuća većina predvođena DS-om pokazuje zavidnu sposobnost kontrole resursa i medija, te korišćenje istih da disciplinuju i korumpiraju svakoga ko bi im mogao smetati na „evropskom putu“. No nije to sporno, to radi manje-više svaka vlast, već što se ta moć koristi da se progura jedan rizičan i opasan projekat koji će destabilozovati našu državu, a može dovesti i do njenog raspada na srednji rok.