Zašto je ovladao duh konformizma i kapitulanstva?

Šta se to drastično promenilo u zemlji, koja se još Srbija zove, u poslednjih sto godina? Ono što se nekada zvalo nacionalno dostojanstvo i državnička odgovornost izgleda da je odavno nestalo. Da li su na tu poražavajuću činjenicu uticali ratovi, stradanja, besmislene političke borbe, jednoumlje, kukavičluk i „slugeranjski“ mentalitet?

Stradali su najbolji i ne sluteći da će iza njih ostati stanje opšte smućenosti i nesposobnost da se napravi jasna razlika između dobra i zla, pravde i nepravde, stida i bezstidnosti, spremnosti na požrtvovanje i bednog egocentrizma. Izraženije osećanje za pravdu, i netrpeljivost prema nepravdi koja se kontinuirano nanosi srpskom narodu, imaju danas mnogi intelektualci u svetu, više od onih koji bi trebalo da predstavljaju našu državu.

Noam Čomski, jedan od najglasnijih kritičara američkog bombardovanja Srbije, u jednom intervjuu rekao je između ostalog: „Termin genocid ako se primeni na Kosovu, predstavlja vređanje Hitlerovih žrtava“. Da li je neko od srpskih zvaničnika od 2000. godine smogao hrabrosti da nešto slično saopšti nekom visokom zapadnoevropskom ili američkom državniku.

Noam Čomski

Opravdaće se svi činjenicom „da smo mi mali i da se treba prikloniti velikim silama“, posebno ako od njih finansijski zavisimo. U vreme kada su Amerikanci sprovodili „humanitarno bombardovanje“ ,i kada se „zapadni intelektualci hvale svojim veličanstvenim humanizmom“ , nastavlja dalje Noam Čomski, „mnoga gora zverstva su se događala tu preko puta, u Turskoj. I to u okviru granica NATO“. [1]

Švedski profesor Kjel Magnuson, sa Univerziteta u Upsali, u svom radu Pojam genocida u pravu i nauci, jaz koji se širi[2] detaljno istražuje pojam genocida u Bosni i Hercegovini. Utemeljeno na čvrstim argumentima, izlaganje profesora Magnusona prenosi naučno verifikovane podatke o tome da je „za vreme Drugog svetskog rata na teritoriji Bosne i Hercegovine ubijeno 77 procenata Jevreja, 17 procenata Srba, 9 procenata Muslimana i 6 procenata Hrvata, a u ratu 1992 – 1995. otprilike 2 procenta populacije izgubilo je živote“. Detaljno analizirajući upotrebu termina genocid u slučaju Bosne i Hercegovine, profesor Magnuson zaključio je da se „sa presudama Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju i Međunarodnog suda pravde nalazimo u prilično zbunjujućoj situaciji i da je ključni pojam međunarodnog prava korišćen suprotno zdravom razumu...“[3]

Elmar Ludvig Šmeling

Elmar Ludvig Šmeling, bivši šef nemačke obaveštajne službe i nekadašnji šef kontraobaveštajne službe NATO-a izgovorio je reči: „Stid me je kao čoveka i oficira što moja zemlja treći put u ovom veku napada malu Srbiju“.[4] Ovakvi hrabri ljudi, po kojima zaista prepoznajemo istinske evropske vrednosti, prave ogromnu razliku između „evrounijatske“ zaslepljenosti i borbe za temeljne vrednosti evropske civilizacije

Osnivač Vikiliksa, DŽulijan Asanž nedvosmisleno je istakao: „Ponekad svet nije samo iskrivljivao sliku o Srbiji, već ju je i napadao"[5]. Iz ambasade Ekvadora u Londonu, Asanž piše da se u Srbiji „situacija cinično iskrivljuje uz pomoć ljudi koji deluju spolja“, ali da to, nažalost, rade i sami Srbi. Svedoci smo da se prema onima koji drastično zloupotrebljavaju slobodu govora i zastupaju američke i zapadnoevropske stavove o srpskom narodu , oslanjajući se na mnogobrojne stereotipe, blaže postupa nego prema ektremnim nacionalistima.

DŽulijan Asanž

U priču o kolektivnoj krivici Srba za ratove na tlu bivše Jugoslavije uključili su se mnogi zapadnoevropski i američki analitičari. Najsvežije u pamćenju je obraćanje novinara švedskog radija Gerta Filkinga, koji je Srbe nazvao brejvicima, psihopatama, svinjama i retardima. Iako je kasnije usledilo izvinjenje i suspenzija ovog novinara, u njegovu odbranu su stali mnogi novinari, političari i organizacije. Može se vrlo lako zaključiti da se „borci za ljudska prava“ u Srbiji nisu oglasili ni jednom jedinom rečju povodom ovog napada na ceo jedan narod. O poremećenim vrednosnim sudovima i o istini u međunarodnim okvirima više i pišu i govore ljudi izvan naših granica. Čomski, Šmeling, Magnuson i Asanž svojim rečima bude savest čovečanstva, kao nekada Emil Zola u slučaju „Drajfus“. Nadajmo se da će probuditi i najodgovornije u zemlji Srbiji.

Autor je predsednik Društva istoričara Raškog okruga,