Зашто је овладао дух конформизма и капитуланства?

Шта се то драстично променило у земљи, која се још Србија зове, у последњих сто година? Оно што се некада звало национално достојанство и државничка одговорност изгледа да је одавно нестало. Да ли су на ту поражавајућу чињеницу утицали ратови, страдања, бесмислене политичке борбе, једноумље, кукавичлук и „слугерањски“ менталитет?

Страдали су најбољи и не слутећи да ће иза њих остати стање опште смућености и неспособност да се направи јасна разлика између добра и зла, правде и неправде, стида и безстидности, спремности на пожртвовање и бедног егоцентризма. Израженије осећање за правду, и нетрпељивост према неправди која се континуирано наноси српском народу, имају данас многи интелектуалци у свету, више од оних који би требало да представљају нашу државу.

Ноам Чомски, један од најгласнијих критичара америчког бомбардовања Србије, у једном интервјуу рекао је између осталог: „Термин геноцид ако се примени на Косову, представља вређање Хитлерових жртава“. Да ли је неко од српских званичника од 2000. године смогао храбрости да нешто слично саопшти неком високом западноевропском или америчком државнику.

Ноам Чомски

Оправдаће се сви чињеницом „да смо ми мали и да се треба приклонити великим силама“, посебно ако од њих финансијски зависимо. У време када су Американци спроводили „хуманитарно бомбардовање“ ,и када се „западни интелектуалци хвале својим величанственим хуманизмом“ , наставља даље Ноам Чомски, „многа гора зверства су се догађала ту преко пута, у Турској. И то у оквиру граница НАТО“. [1]

Шведски професор Кјел Магнусон, са Универзитета у Упсали, у свом раду Појам геноцида у праву и науци, јаз који се шири[2] детаљно истражује појам геноцида у Босни и Херцеговини. Утемељено на чврстим аргументима, излагање професора Магнусона преноси научно верификоване податке о томе да је „за време Другог светског рата на територији Босне и Херцеговине убијено 77 процената Јевреја, 17 процената Срба, 9 процената Муслимана и 6 процената Хрвата, а у рату 1992 – 1995. отприлике 2 процента популације изгубило је животе“. Детаљно анализирајући употребу термина геноцид у случају Босне и Херцеговине, професор Магнусон закључио је да се „са пресудама Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију и Међународног суда правде налазимо у прилично збуњујућој ситуацији и да је кључни појам међународног права коришћен супротно здравом разуму...“[3]

Елмар Лудвиг Шмелинг

Елмар Лудвиг Шмелинг, бивши шеф немачке обавештајне службе и некадашњи шеф контраобавештајне службе НАТО-а изговорио је речи: „Стид ме је као човека и официра што моја земља трећи пут у овом веку напада малу Србију“.[4] Овакви храбри људи, по којима заиста препознајемо истинске европске вредности, праве огромну разлику између „евроунијатске“ заслепљености и борбе за темељне вредности европске цивилизације

Оснивач Викиликса, Џулијан Асанж недвосмислено је истакао: „Понекад свет није само искривљивао слику о Србији, већ ју је и нападао"[5]. Из амбасаде Еквадора у Лондону, Асанж пише да се у Србији „ситуација цинично искривљује уз помоћ људи који делују споља“, али да то, нажалост, раде и сами Срби. Сведоци смо да се према онима који драстично злоупотребљавају слободу говора и заступају америчке и западноевропске ставове о српском народу , ослањајући се на многобројне стереотипе, блаже поступа него према ектремним националистима.

Џулијан Асанж

У причу о колективној кривици Срба за ратове на тлу бивше Југославије укључили су се многи западноевропски и амерички аналитичари. Најсвежије у памћењу је обраћање новинара шведског радија Герта Филкинга, који је Србе назвао брејвицима, психопатама, свињама и ретардима. Иако је касније уследило извињење и суспензија овог новинара, у његову одбрану су стали многи новинари, политичари и организације. Може се врло лако закључити да се „борци за људска права“ у Србији нису огласили ни једном једином речју поводом овог напада на цео један народ. О поремећеним вредносним судовима и о истини у међународним оквирима више и пишу и говоре људи изван наших граница. Чомски, Шмелинг, Магнусон и Асанж својим речима буде савест човечанства, као некада Емил Зола у случају „Драјфус“. Надајмо се да ће пробудити и најодговорније у земљи Србији.

Аутор је председник Друштва историчара Рашког округа,