Zakon o ukidanju političkih stranaka

Tiha voda breg roni

Dok se većina „punoletnih i poslovno sposobnih državljana Republike Srbije“ nalazi u rasponu razmišljanja između štednje novca za letovanje i sastavljanja kraja s krajem, članovi srpskog političkog kartela predano, korak po korak, rade na ukidanju mogućnosti da jednog dana neki državljani sebi izaberu drugačije predstavnike. Ni sve opasnija otupelost i raširena odbojnost prema nadražajima sa političke pozornice nisu mogle bar privremeno da otklone pažnju i ublaže posvećenost poduhvatu od prvorazrednog značaja za stalež političara.

Veoma je važno razumeti da potporu i alat ovakvog zahvata predstavljaju laži i obmane. Ponavljaju se godinama, uporno i često. Prepoznatljiv postupak izmene svesti se primenjuje do onog trenutka kada istinu prepoznaje još samo beznačajan broj istovremeno upućenih i svojeglavih. Neistina postaje celom svetu znana činjenica, pa se tako veruje da se od izbora može zaraditi i da vanskupštinske stranke predstavljaju dodatni trošak za poreske obveznike, iako je lako dokazati da te stranke zapravo predstavljaju uštedu za radni narod. Ali, to nije kraj. Predstava nije gotova. Na kraju prvog čina se ne sme posustajati. Zato je ministar Milan Marković, posle kratkog predaha, prošle subote nastavio da iznosi neistine i obmanjuje javnost. Zakon o političkim strankama je usvojen, ali ministar mora da nas priprema za preostale zakone sa istim ciljem, kao i za lomove koji mogu da nastanu. Najnovija laž je njegova tvrdnja da će preregistracija za političke stranke biti besplatna[1], a istina je da će samo overa potpisa stranke koštati 2.300.000 dinara (za manjinske je taj iznos 10 puta manji)[2], što nije jedini trošak.

U grubim crtama, o grubom udaru na slobodu

Narodna skupština je 12. maja usvojila Predlog zakona o političkim strankama.

Novi zakon propisuje da „političku stranku mogu osnovati najmanje 10.000 punoletnih i poslovno sposobnih državljana Republike Srbije“. Obaveza zastupnika je da podnese „izjave osnivača o osnivanju političke stranke, na propisanom obrascu, koje sadrže overu potpisa; potvrde o upisu osnivača političke stranke u birački spisak“, i to po novom cenovniku, koji je u Skupštini usvojen nekoliko dana ranije.

Istovremeno, zakon zabranjuje udruženo političko delovanje van postojećih političkih stranaka, propisujući prekršajnu odgovornost za ona lica koja deluju „u ime stranke koja nije upisana u Registar“. Drugim rečima, politikom možete da se bavite kao pojedinci, bez ikakvog ustrojstva, propisa i bez naziva. Tako ne predstavljate opasnost za kartel. Ali, ako se udružite i odaberete naziv, bićete kažnjeni. Razume se, kartel će zakonsku kaznu primenjivati samo kada oseti opasnost.

Kako je jedan od osnovnih ciljeva rasprave da se ukaže na dubinu sukoba između Ustava i zakona, vredi odmah naglasiti da Ustav, pored ostalog, predviđa sledeće:

•         neotuđiva ljudska prava,
•         slobodno osnivanje političkih stranaka,
•         zabranu diskriminacije po osnovu imovnog stanja.

Tri obmane u službi naroda

Kada se susrećemo sa promenom poretka i, uopšte uzev, dubokim rezovima, neizbežno je da se pitamo zašto se čine. Šta je cilj? Postoji li napredak? Može li bolje, drugačije?

Najčešća objašnjenja potrebe za ovakvim zakonom su verovatno poznata većini čitalaca. Ovde ću se osvrnuti na tri najčešće spominjana. Tri glavna obrazloženja sadrže ili dotiču skoro sve što su prepoznatljiva lica iz sveta politike iznosila u prilog ovom zakonu.

1.Postojanje velikog broja političkih stranaka upisanih u Registar političkih organizacija, među kojima mnoge „postoje samo na papiru“.

Nikako se ne može utvrditi dobronamerna misaona povezanost između, s jedne strane, pojmovne teškoće sa uknjiženim strankama koje ne deluju i, s druge strane, ugrožavanja prava na slobodno političko udruživanje, naročito ako znamo da se ovakva teškoća najdelotvornije rešava jednostavnim ukidanjem propisanih dažbina za brisanje iz Registra političkih organizacija. Baš zbog tih dažbina veliki broj stranaka nije brisan, iako u političkom životu zaista ne postoje. Činjenica je da ih ništa ne obavezuje, a brisanje moraju da plate. Zato se stranke brišu tek po zabrani rada ili kada se utope u druge stranke.

Nedoteranost registra se nikako ne može otklanjati kršenjem ljudskih prava, pogotovo u prisustvu velikog broja neuporedivo razumnijih i svrsishodnijih načina za rešavanje tobožnje nezgode.

2 Postojanje određenog broja političkih stranaka koje su, navodno, slobodu osnivanja koristile radi prisvajanja sredstava iz budžeta, na ime učešća na izborima.

Ovo objašnjenje je potpuno besmisleno, jer prisvajanje na koje se misli mora biti protivpravno. Naime, učešće na izborima (na bilo kom nivou) u svakom slučaju podrazumeva novčano opterećenje za stranku. Zaboravimo na trenutak čak i overe potpisa, koje predstavljaju bolne izdatke za sitne igrače. Jedan deo novca se zaista nadoknađuje iz budžeta, ali stranka propisani iznos može da dobije isključivo po podnošenju dokaza o jednakim ili većim troškovima predstavljanja biračima, što znači da je za zloupotrebu sredstava iz budžeta potrebno krivično delo. Sličnim pristupom bi se moglo odstraniti i devedeset posto privrednika, za svaki slučaj, jer, eto, neki ljudi u nekim preduzećima krše zakone. A ako u razmatranje uključimo i overe potpisa, stanje je, razume se, još gore po vanskupštinske stranke. Tako gola cena učešća često prevazilazi budžetsko pokriće drugih izdataka.

Dakle, nasuprot rasprostranjenom verovanju da od izbora može da se zaradi, izbori uvek koštaju stranke. Razlozi zbog kojih stranke ulažu novac u izbore su različiti i, pretpostavljam, jasni, pa u to pitanje ovde neću ulaziti. Jasno je i da se ne može navodna zloupotreba od strane nekolicine političkih stranaka rešavati ukidanjem političkih stranaka. Ukoliko je do bilo kakvih zloupotreba dolazilo, takvo ponašanje se mora drugačije kažnjavati i sprečavati, makar i ukidanjem „subvencija“ iz budžeta, ali nikako „eliminacijom malih stranaka koje zbunjuju birače“.

3. Potreba da se „uozbilji“ politički život u Srbiji.

Ovakva potreba u političkom životu nesumnjivo postoji. Trenutno preovlađujući činioci, osim što su pokazali da su nesposobni za vođenje državne politike, neodgovornim odnosom prema biračima su izazvali nezanimanje i učmalost, što se ogleda i u niskom stepenu izlaznosti birača na izbore održane 7. juna. Ova teškoća, međutim, ne samo što se ne može rešiti kartelizacijom zbog monopola na bavljenje politikom u korist skupštinskih stranaka, nego se, naprotiv, zakonom pokušava saseći u korenu svaka mogućnost da se ta teškoća ikada zaista i reši.

Jututunska juhahaha ili Ustav za ukras

Ustav Republike Srbije propisuje zabranu diskriminacije po imetku:

Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. – član 21, stav 3.

Nedavno izglasani Zakon o političkim strankama uvodi neposrednu diskriminaciju po imovnom stanju, jer stranke koje nisu u prilici da obezbede milione dinara za osnivanje i tzv. preregistraciju, kao i za naknadnu „obnovu upisa“, jednostavno prestaju da postoje.

Osim toga, ovim zakonom se ugrožava sloboda političkog udruživanja, zajemčena Ustavom:

Jemči se sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja i pravo da se ostane izvan svakog udruženja.

Udruženja se osnivaju bez prethodnog odobrenja, uz upis u registar koji vodi državni organ, u skadu sa zakonom.

Zabranjena su tajna i paravojna udruženja.

Ustavni sud može zabraniti samo ono udruženje čije je delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje. – član 55, stav 1-4.

Ako je za političko udruživanje i delovanje potrebno najmanje 10.000 osnivača, nikako se ne može govoriti o slobodnom političkom udruživanju. Osim Socijalističke partije Srbije i Srpske napredne stranke, obe potekle iz najvećih političkih udruženja u odgovarajućem vremenu nastanka, nijedna stranka u Srbiji nije započela svoje delovanje sa 10.000 osnivača. Nije zgoreg setiti se da je Demokratsku stranku osnovala „grupa od 13 intelektualaca“[3], čije potpise nije morao da overava sud i kojima nije bila zabranjena upotreba naziva tokom osam meseci, koliko je proteklo do upisa Demokratske stranke u Registar političkih organizacija.

Ne očekuje se da za osnivanje političke stranke bude dovoljna volja jednog čoveka, iako u razvijenim demokratijama postoje takvi slučajevi, ali se postavljanjem ovako visokog zahteva, koji je dvostruko veći i od onoga što je prema rečima ministra Markovića „najveći mogući cenzus u uporednom pravu“[4], nesumnjivo ugrožavaju osnovna prava i slobode, a političko udruživanje običnim ljudima postaje nedostižno. Važno je istaći da nigde u svetu ne postoji suroviji zakon ove vrste, kao i da su u okruženju, gde su uslovi najsličniji našim, srodni zakoni znatno blaži.

Ishod: Srbijom vlada kartel

Priprema se niz zakona sa ciljem da se poredak prilagodi najmoćnijima. Zakon o političkim strankama je bio prvi i najvažniji korak, od koga zakonodavac očekuje sledeće posledice:

1. U Srbiji će opstati trenutno najbrojnije i najbogatije stranke, skupštinske stranke. Biće udružene u kartel, pa će u ogromnoj meri izbegavati političku odgovornost i lišavati razočarane birače mogućnosti da ih na narednim izborima oštro kazne. Izlaznost će biti manja, a cena jednog glasa ista, što vodi ka manjoj ceni određivanja šta je „manje zlo“.
2. Osnivanje političke stranke će postati gotovo nemoguće, osim za one koje nastaju izdvajanjem iz neke već postojeće; ovo naročito imajući u vidu da, pored nemalih novčanih prepreka, stranka ne može obavljati nikakvu delatnost pre upisa u registar, pa je čak nejasno na koji način treba da stekne 10.000 članova.