Za koga da glasam?

Samo glasajte. A onda idemo u revoluciju. Ako nova vlast, kakva god ona bila, ne bude htela da sluša glas naroda i da suštinski menja sve što koči progres u Srbiji, moramo pokazati zube i reći da nam je dosta svih onih koji nam prodaju maglu za našu pasivnost. Dosta nam je zamena teza, dosta nam je ponavljanja jednih te istih laži, dosta nam je lažnih revolucionara, građani Srbije žele da vlast služi narodu, a ne da narod služi vlastima. U 2012. godini ljudi moraju postati svesni da se sloboda mora zaslužiti, da ne postoji sila koja može osvojiti naše umove, da je naš jedini neprijatelj zapravo zastareo način razmišljanja u kojem smo verovali da će oni koji su postavili sistem u kojem danas živimo želeti da ga jednog dana promene. Ne želimo više cinizam, u grob će nas oterati. Želimo iskrenost. Želimo da ne biramo između ponuđenih odgovora, već da stvaramo svoje odgovore, a da nas vlast sluša. Dokle ćemo slušati one koji osujećuju svaku novu ideju, svaki uspeh i pomak u dobrom smeru, svaku smelu alternativu koja odudara od norme, i predstavljaju ih kao naivne snove? Ko je naivan, onaj koji misli da ćemo ponavljanjem istih grešaka daleko dogurati ili onaj koji odbija konformističke stavove i predlaže revolucionarne ideje, bazirane na čistim, nefiltriranim činjenicama?

Uveravaju nas, recimo, da je Grčka upala u krizu zato što su Grci ovakvi ili onakvi, pa su sami sebe doveli u lošu situaciju. 

Pošto smo narod koji voli da osluškuje svetske trendove, Evropska unija i MMF su „out“, nacionalni interesi su „in“. Ja sam neko ko se nikad nije zalagao protiv ulaska Srbije u Evropsku uniju, što sam više puta naglašavao, iako su mnogi stekli pogrešan utisak gledajući moj film „Težina lanaca“. U dokumentarcu sam analizirao probleme koje EU može da stvori državama članicama, a bogami i potencijalnim članicama, što je nešto što ne možete naći gotovo ni u jednim novinama, ni u jednoj emisiji, ni u jednom filmu u Srbiji. Kada imate toliko jednostrano pozitivne prikaze jedne teme, mora neko pokazati i mračnu stranu, pa neka narod odluči. Da se vlasti slažu, moj film bi do sada već bio deset puta na RTS-u. Ja više ne verujem ni vlastima ni medijima, verujem samo sebi i svom zdravom razumu. Ako je nešto meni logično i opravdano, onda to prihvatam kao argument. Ako se ne razumem u temu, ne pravim se pametan. Ne slušamo svetske eksperte, već političare koji nam, opet, prodaju priče. Ne razmišljamo glavom, već verujemo onima koji bude ksenofobične nagone koje svi posedujemo.

Uveravaju nas, recimo, da je Grčka upala u krizu zato što su Grci ovakvi ili onakvi, pa su sami sebe doveli u lošu situaciju. Pa, pobogu, jesu li oni od juče u Evropskoj uniji? Jesu li juče dobili zajam od MMF-a? Oni su decenijama deo tog sistema i niko se nije bunio, jer svetskim finansijskim elitama odgovara zaduživanje manjih država i korupcija na vlasti koja to omogućava do frapantne mere. Međutim, to, kad-tad, pukne. Ali onda nema nazad. Nema narušavanja ugleda EU zbog jedne „problematične“ Grčke. Umesto da izađe iz Unije i vrati drahmu, nakon čega, po procenama argentinskih stručnjaka, koji su spasli Argentinu nakon kolapsa prouzrokovanog politikom MMF-a prema toj državi, Grčka bi se izvukla iz krize u roku od dve godine, najgrublje je pogažena demokratija i Grčka se polako, ali sigurno, gasi. Sada posmatram ekonomiju Srbije. Srbija je na dobrom putu. Evropskom, zaista. Jer ako je to sistem koji dozvoljava da Grčka neopaženo uopšte dođe do situacije do koje je došla, nešto ne štima. Sve je lepo, a onda odjednom ništa ne valja. Kao što je bivši direktor MMF-a govorio da je Argentina najbolji primer uspešne intervencije MMF-a u nekoj državi, šest meseci pre nego što je argentinska ekonomija doživela slom. A možda to i nije tolika kriza za MMF i EU? Možda oni i zarade po koje ostrvo u celoj priči. Srbija nema ostrva, šta li od nas mogu da uzmu?

Srbija je naša i moramo pod hitno proveriti ko je oteo Srbiju zarad sprovođenja ličnih ili tuđih interesa. 

Tačan odgovor je: Ne damo ništa. Srbija je naša i moramo pod hitno proveriti ko je oteo Srbiju zarad sprovođenja ličnih ili tuđih interesa. Ko je zadužio ovu zemlju, a da nije pitao građane Srbije da li se slažu s tim? Ko je zadužio naše buduće generacije u ime onih koji im nisu dali mandat za tako nešto? Ti dugovi za nas ne važe. Ti dugovi nisu naši, već njihovi. Srbija je zemlja koja je nekada imala zavidnu proizvodnju u mnogim privrednim granama, a sada se mnogi ponose što uvozimo sve živo. Neki od njih predaju ekonomiju na najstarijim fakultetima u Srbiji. Stranke menjaju imena i stvaraju nove koalicije u nadi da ćemo zaboraviti ko su ili da ćemo skrenuti sa teme. Baš me briga koliko novih radnih mesta obećavaju. Baš me briga koje reči kače na bilborde. Baš me briga za sva njihova obeđanja i prazne floskule. Ja hoću da oni ispune naše uslove: 1. Ukinite plaćanje nepoštenog duga, 2. Prestanite nuditi rešenja koja pročitate u pamfletima na našminkanim konferencijama u Briselu, 3. Zasucite rukave i radite sa nama da izgradimo bolji život.

Zar je to tako teško? Pa nije, ljudi. Pogledajte Južnu Ameriku, pogledajte Venecuelu. U državi u kojoj je 95% medija govorilo protiv Hugo Čaveza, Hugo Čavez je pobedio na izborima. Ne treba nama Hugo Čavez, nama treba svest koju imaju građani Venecuele. Svest koju ne može slomiti nijedan „talk show“, nijedna histerična pesma, niedna prazna fraza. Probudimo svest i prepoznaćemo ljude koji umeju da vode državu kako treba. Širite svest među ljudima oko sebe. Ne obazirite se na one koji su gluvi za vašu priču. Ako ste na Titaniku nakon udara sante leda i svesni ste da će brod da potone, te tu činjenicu i razglasite i ponudite saradnju oko pravljenja čamaca za spasavanje, možete naići na tri vrste ljudi: 1. Pogubljene (Šta? Titanik? Santa? Gde?), 2. Zaslepljene (Nemoguće! Titanik ne može da potone!) i 3. Svesne i razumne (U pravu si, potonuće brod, daj da pravimo čamce za spasavanje). Moje pitanje je: Sa kojom grupom ljudi ćete sarađivati? I zapamtite, ne tragamo za kompletnom promenom svesti svih ljudi, samo kritične mase koja će biti pokretačka snaga za promene u društvu. Za početak, budite vi ona promena koju želite da vidite u drugima.

Ne želimo lažne revolucije. Ako koračamo pogrešnim putem, ne treba nam neko da nam priča kako bismo mogli drugačije da koračamo. Potrebna je promena smera, ali ne u još gorem pravcu. Budite uvereni da čitavi timovi psihologa analiziraju raspoloženje u narodu, a da političke stranke oblikuju svoju priču u skladu sa tim istraživanjima. Zato vidimo političare da sve više koriste popularne fraze poput „Alo bre!“, da šajkače i srpske zastave sve više krase perspektivne državne funkcionere, da su odjednom svi kao otresiti prema stranim pritiscima i da vole Srbiju iznad svega. Biće ih sve više do 6. maja. Psihološki trikovi, ništa više. Želimo rezultate, ništa više.

Probudimo svest i prepoznaćemo ljude koji umeju da vode državu kako treba. 

Umoran sam od priče o politici, a još sam mlad čovek. Kako li je tek starijima od mene. Ali život je borba i ne smemo klonuti duhom. Umoran od priče jesam, ali energiju za stvaranje boljeg društva imam na pretek! Moramo da je imamo svi! Zato isključite televizor kad krenu reklame za neku političku stranku, jer od reklame nećete ništa korisno saznati. To što na TV-u neka žena priča kako jedino kalgon pere veš najbolje, ne znači da je kalgon stvarno najbolji. Proba se deterdžent i onda se odluči. Ako ste srećni, izaberite ponovo.

Ako niste srećni, razmislite, odspavajte i probudite se sa novom energijom. Od sutra počinje nova priča, vaša priča. Pričajte, ali glasno, veoma glasno, da vas svi čuju.