Вучићев "кризни менаџмент" - или како пропадају наши спонтани протести

Десничари хулигани отели протест грађанима. Ово је наслов који је обележавао насловне стране готово свих писаних и најаве електронских медија.

Да ли се ради о рутинском преузимању дневно-политичке мантре или о питању неспремности и одсуству храбрости да се стварима да право значење?

На сличан начин се уврежило мишљење како су странке из Савеза за Србију преузеле и угасиле протест Један од пет милиона, који је трајао више од годину дана. Сада је ситуација много очитија и драстичнија, како би се рекло, транспарентнија.

Овај спонтани и изворни протест грађана, непосредно је испровоциран изјавом Александра Вучића о могућности поновног увођења полицијског часа у Београду. Али, он је био изнад свега и израз гнева и незадовољства начином на који је напредњачки режим до сада управљао борбом против пандемије. Александар Вучић је у неколико дана успео да разбије ове спонтане протесте користећи сав расположиви полицијски и пара-полицијски апарат који је под његовом директном контролом и командом.

Појава навијачких група и батинаша који су очигледно његова приватна преторијанска гарда послужила је као ударна песница за разбијање и дезавуисање аутентичног и спонтаног протеста који је настао као реакција на једно од његових свакодневних гостовања на режимским медијима као апсолутног господара Србије. Том приликом, Александар Вучић је показао његов већ толико пута виђен репертоар бахатости, цинизма, лицемерства и презира према грађанима Србије, неодговорност и потпуни губитак осећаја за стварност. При томе, он се усудио да за раст новог таласа епидемије окриви неодговорне гађане који се нису придржавали препоручених правила кризног штаба. Зато је запретио да ће поново увести полицијски час, али да за овакву одлуку нема подршку од стамених чланова кризног штаба који су поред Александра Вучића највише допринели да се изгуби поверење у начин њиховог рада, одлучивања и деловања.

И сама најава увођења полицијског часа била је она кап која је прелила чашу гнева. Уследили су изворни и спонтани протести незадовољних и огорчених грађана Београда управљених, пре свега, против напредњачког режима који опстаје на манипулацијама, али и на голој сили.

 Суочен са овим спонтаним протестом, режим је реаговао тако да му је основни циљ био да их прикаже као насилне и отворени покушај преузимања власти. Зато су и искоришћене пара-полицијске групације, као помоћне снаге, чији је основни задатак био да протесту дају насилни карактер. У томе су и успеле, користећи најбруталнију силу против спонтано окупљених демонстраната.

Били смо сведоци да су неидентификоване особе, очигледно по заповести и руковођењу полиције, неовлашћено легитимисале демонстрантеи пребијале их на најгрубљи начин. Полиција је следила јасно предвиђени сценарио, после насилних провокација њихових ескадрона и насртаја хулигана на полицију уследила је њена, до сада ретко виђена, брутална акција батинања демонстраната и бацања енормне количине сузавца.

Најбољу оцену ове синхронизоване акцији полиције дао је адвокат Божо Прелевић: „Полицајци су доведени у ситуацију да их засипају каменицама и флашама, управо они којима командују представници владајуће странке.

Више је доказа за ту тврдњу, почев од чињенице да нико од хулигана који је иницирао сукобе са полицијом није изведен пред судију за прекршаје, што је додатан показатељ да су инциденти режирани пошто организатори нису ухапшени.“

Овако вођеном акцијом Александар Вучић и његови „кризни менаџери“ постигли су, за њих, неколико изузетно важних циљева. Послали са недвосмислено важну поруку да је граница пређена и да ће свим расположивим средствима, па и голом силом, бранити своју позицију власти. У то више нема никакве сумње.

То је подразумевало да се у корену сасече ово спонтано окупљање грађана, које се брзо ширило и претило да се претвори у озбиљну побуну. Зато су ови протести одмах, акцијом режимских снага, добили обележје насилних и разбијачких и на тај начин у великој мери обесмишљени. При томе су намењену главну улогу одиграли представници тзв. десничарских организација, који су на протестима позивали на очување Косова и Метохије. То су посебни примерци политичке јуродивости, они су требали да својом тзв.радикализацијом обесмисле борбу за очување Косова и Метохије. То је искоришћено као добра прилика да се неопходност одбране Косова и Метохије дезавуише на најгори могући начин и да се прикаже како се хулиганска десница насиљем бори за Косово и Метохију.

Врхунац лицемерства и хипокризије овог режима садржан је у актуелним тврдњама државних функционера да је управо овај талас протеста највећи узрок садашњег великог раста епидемије. Александар Вучић је изјавио „ То су протести који нас коштају.  Коштају нас најскупље могуће, коштају нас живота људи и лекара, јер је нечија неодговорност отишла тако далеко да их је баш било брига за људе, здравствене раднике. А то су они који ниједну болницу нису изградили за тридесет година“. При томе се позивао и на резултате најновијих истраживања, који показују да су људи кивни и бесни због насиља.

На овај начин се настоји потрети одговорност напредњачког режима  за проглашавање победе над епидемијом и неадекватног попуштања уведених мера, како би се створио привид нормалног живота као услов  за одржавање парламентарних избора. Требало је, по сваку цену, капитализовати статус „победника над епидемијом“.

Процеси који се дешавају на нашој политичкој сцени обележени су низом апсурда и нелогичности. Али очигледно је да се политички живот одвија ван наших политичких странака, које су изгубиле своју основну улогу садржану у формирању алтернативних политика и афирмацији људи који ће моћи да оличавају могућност промена.

И ови протести су показали да постојеће опозиционе странке не могу да буду центар окупљања, већ могу да буду само статисти, посматрачи и коментатори, што они сада и јесу. Ови спонтани протести нису први који су се урушили, пре или касније. И у ранијим протестима увек је недостајао потребни ниво организације и програмске артикулације који би обезбедили да се политичка енергија, која се акумулирала изван етаблираних политичких странака, претвори у делотворну политичку акцију.

Уз све слабости и недоследности које прате деловање политичких странака, без њиховог ангажовања не може се одвијати стабилан политички живот. Али, у Србији је данас то готово немогућа мисија, јер су странке изгубиле морални и политички дигнитет, што показује њихова немогућност и неспремност да се радикално реформишу, артикулишу савремене идеје и афирмишу нову генерацију политичара.

Додатну конфузију уносе и представници грађански орјентисаних политичких групација (на овим изборима нису успели да добију  ни више од 1%) који својим секташтвом и идеолошким догматизмом додатно подривају сваку могућност обједињавања истинских опозиционих снага.

 За њих је спомињање очувања Косова и Метохије апсолутно неприхватљиво и у домену је политичке провокације, готово горе од насиља који је применио разуларени полицијски апарат. Нису изостали ни професионални „организатори“ и идеолози самоорганизованог окупљања демонстраната, који су до сада у неколико наврата показали да нису способни да оправдано незадовољство артикулишу у реалну политичку снагу грађана.

Коначно се морају извући праве поуке из оваквих спонтаних протеста, јер не могу да опстану без озбиљне организационе форме и јасно изнетих захтева. Мантра Догодио се народ одавно више не игра никакву ефективну политичку улогу.

Редитељ Горан Марковић каже „да нема сумње да су протести спонтани. Ради се о општем изливу беса против Вучићевог режима. Али спонтаност која нема артикулацију не води ничему што има будућност. Потребно је да неко стане на чело и дефинише захтеве побуњених грађана. Овако ће се расплинути“.

Учешће великог броја младих људи је највише обележило ове протесте и тиме довело у питање већ устаљену флоскулу да нашу омладину не интересује политика и судбина земље у којој живе. Али, ако не дође до озбиљног организационог и програмског обједињавања свих друштвених снага (удружења грађана, политичких странака, синдиката, грађанских иницијатива, локалних организација), које имају за циљ да окончају напредњачку диктаторску власт Александра Вучића, сви будући протести само ће доносити ново губљење енергије и воље младих људи и грађана да и даље учествују у политичком деловању које нема јасно одређен циљ и добро устројену организацију. Једино ће се, на тај начин, појавити тај Неко ко ће бити персонификација захтева за радикалном променом овог погубног режима, који има на располагању неограничене ресурсе за одбрану своје власти.

Зато је неопходно, знајући да пред собом имамо бескрупулозну и диктаторску власт, да се покрене процес обједињавања свих политичких снага које ће створити услове да се више узалудно не губи и расплињује енергија спонтаних друштвених протеста

Зато је неопходно, знајући да пред собом имамо бескрупулозну и диктаторску власт, да се покрене процес обједињавања свих политичких снага које ће створити услове да се више узалудно не губи и расплињује енергија спонтаних друштвених протеста.

Предстојећи избори у Београду, које обавезно треба одвојити од председничких, права су прилика да се покаже политичка зрелост у обједињавању свих оних друштвених и политичких снагакоје су посвећене промени овог девастирајућег и штеточинског режима, што је Београд и најдрастичније осетио. Зар није спречавање уништавања и одбрана Кошутњака, права прилика за ову врсту акције са јасним циљем који може значити малу победу са изузетним друштвеним и политичким значајем?

Овом приликом, као неку врсту закључка, неопходно је навести упозоравајуће, али и отрежњујуће речи нашег познатог полит-економисте Небојше Катића из његовог текста Глобални неред и Србија у њему: „Србија нема политичко вођство, нема државни апарат, нема ни политичку ни интелектуалну нити пословну елиту која је у стању да препозна шта будућност доноси, а камо ли да се носи са изазовима новог времена.

Док се Србија забавља вашарским политичким надгорњавањем које диктира власт, док се расцепкана опозиција окреће око себе немоћна да артикулише нове идеје, време неповратно пролази. Државно, политичко и интелектуално устројство прилагођено је игри „на мале голиће“ на сеоској ливади. Србија нема тим за велики терен којим владају опасни играчи и корумпиране судије“.