Vreme je ideju kulturnog nacionalizma

(intervju u «Geopolitici», br. 28, 25. spetembar 2008, str. 6-8).

Mediji u Srbiji i čitava javnost poslednjih sedmica zaokupljeni su raskolom u Srpskoj radikalnoj stranci. Koji su to suštinski uzroci koji su doveli do stranačkog raskola – idejno-politički, kadrovski(ljudski), činjenica da je stranka dugo u opoziciji...?

-Naši raskoli u strankama obično dolaze otud što su nam sujete jače od ideja. Sadašnja elita, pogotovo ona politička, pokazala se kao društvo sastavljeno od jakih sujeta i slabih ideja. Tu je trenutno više svađa, nego delovanja. Ovaj najnoviji raskol se i mogao desiti jer u samim partijama ne postoji dobro izgrađena demokratska struktura. One su i dalje vlasništvo njihovih lidera. Sa druge strane, postoji kriza nacionalne ideje. Ona je u ovom času isuviše slaba da bi mogla da drži na okupu različite liderske sujete i lične ambicije. Pokazatelj ove krize ideje upravo je raspad SRS kao najveće nacionalne stranke. 

Bez obzira na na političku budućnost SRS ova stranka je za Srbiju u poslednjih 15 godina imala nesumnjivi značaj? 

- SRS je dugo vremena bila najjača partija u parlamentu i, istovremeno, pokazivala snažnu dozu evroskepticizma. Tako je postojala izvesna ravnoteža u našem parlamentarnom životu, u odnosu na DS, kao veliku evroatlantsku stranku. Posle ove svađe, međutim, ta ravnoteža je nestala. Na jednoj strani od sada ćemo imati veliku i jaku evroreformsku partiju, a na drugoj više malih i slabih suverenističkih stranka. To je vrlo ozbiljan udarac za čitavu nacionalnu opciju u Srbiji.

SRS je stranka koja okuplja ljude nižeg socijalnog statusa, a i danas i više puta u srpskoj istoriji je potvrđeno je da su ti obični ljudi najodaniji branitelji zemlje i njenih nacionalnih interesa ne samo u ratu nego i u miru?

-To je drugi značajan fenomen koji možemo primetiti u našem društvu. Postoji velika razlika između društvene elite, ne samo ekonomske i političke, već i kulturne, akademske, medijske, na jednoj strani, i običnih građana, n drugoj. Naša elita je uglavnom evroatlantski raspoložena. Naši građani, međutim, a to su pokazali i ovi izbori, jesu uglavnom nacionalno raspoloženi. To što suverenističke stranke nisu danas na vlasti posledica je samo izdaje dela nacionalne elite. Ona je izašla na izbore sa suverenističkim programom, a onda ušla u vladu sa evroatlantskim strankama. Ali, i dalje je na delu velika razlika između elite i građana, i u shvatanju zajednice, i u osnovnim vrednostima. Ta razlika je sada dopunjena još i izdajom, «preveravanjem» tog dela naše elite. Tako je jaz između zvanične elite i naroda postao još dublji.

Raspad SRS može se posmatrati u jednom širem kontekstu erozije i povlačenja svih onih institucija, političkih snaga koje nose nacionalni predznak. Opozicija se uopšte ne oglašava. I u Crkvi postoji ozbiljan sukob koji mođe da preraste u, da ne pominjem tešku reč, raskol – pošto je to za Crkvu vrlo ozbiljna stvar. Da li je ovakva situacija proizvod unutrašnje slabosti nacionalnih snaga, ili je pre posledica jedne dugogodišnje sistemske akcije, u zemlji ili izvana, svih onih koji, najblaže rečeno, zagovaraju drugačiji sistem vrednosti?

- U ovom slučaju bitnija je slabost nacionalnih snaga. Naša nacionalna elita je u poslednje dve godine napravila čitav niz grešaka. Recimo, kada je, 17. februara, proglašeno nezavisno Kosovo, probuđena je silna nacionalna energija. Narod je pokazao veliko nezadovoljstvo. Ta probuđena energija, međutim, loše je iskorišćena. Prosto je ostavljena da izvetri. Ona je morala biti upotrebljena da se obrazuje vlada nacionalnog spasa, koja bi afirmisala osnovne, nacionalne i patriotske vrednosti. Tek nakon te renesanse nacionalne ideje, a za nju je bilo vremena pune tri godine, moglo je da se ide na izbore. I to u daleko povoljnijim medijskim i institucionalnim prilikama. Naše nacionalne snage su, međutim, sve pogrešno odigrale. Loše su procenile stvari, pogrešan trenutak odabrale za raspisivanje izbora, loše su vodile kampanju. Na kraju, čak nisu uspele ni da materijalizuju svoju minimalnu pobedu na izborima. 

Zato smo sada usred velike nacionalne krize. To nije samo kriza nacionalnih stranaka, ili nacionalne elite. To je i kriza čitave nacionalne ideje, tačnije, njene sadašnje forme. U tom smilu bi trebalo reći da se nalazimo tamo gde smo se nalazili i 2000. godine. Tadašnja forma nacionalne ideje, državni nacionalizam, bila je iscrpljena. Srbija se kao država povukla pred snagama NATO pakta, a naša ekonomija je, zbog blokade EU i SAD, bila bačena na kolena. Međutim, nacionalna ideja se te, 2000. godine, javila u drugom, obnovljenom obliku. To je bila ideja nacionalne demokratije, ideja demokratskog nacionalizma, ideja o liberalnim, prozapadnim institucijama koje izražavaju srpski nacionalni nacionalni interes. No, i ta ideja je danas potrošena. Demokratske ustanove u Srbiji sada su zaposednute od strane snaga čije je shvatanje nacionalnog interesa u najmanju ruku prblematično. Sa druge strane, suverenističke, nacionalne stranke, koje su sada u opoziciji, u najdubljoj su krizi. To je kriza i ideja, i ljudi. Još jednom se pokazalo da nema nacionalne politike bez jake kulturne, akademske i medijske nacionalne elite. I srpska nacionalna politička elita, bez jakih kulturnih elita, morala je ove 2008. biti poražena.

Zato sada na istorijskom dnevnom redu mora biti novi oblik nacionalne ideje. Posle Miloševićeve ideje državnog nacionalizma i Koštuničine ideje demokratskog nacionalizma, došlo je vreme za ideju kulturnog nacionalizma. Ta ideja traži svoje nosioce, svoje ljude i svoje stranke. Istorijski je zadatak da temeljne nacionalne vrednosti ponovo ispune naše glavne kulturne i akademske ustanove, a na kraju i medije. Kao što je još Gramši znao, nema političke pobede bez predhodne pobede u kulturi. Tu se sada vodi glavna bitka. Tu će se u narednom periodu i odlučiti naša sudbina. 

Možda se, u stvari paradoksalno, otvara prostor za neku novu vrstu akcije. Da li se taj kulturni preporod može razviti bez državne strukture, ili ga je neophodno organizovati na više nivoa?

- Nevolja je u tome što su nacionalne resurse, pa i one koji se tiču kulture, sada preuzele snage koje ili nemaju mnogo razumevanja za nacionalnu stvar, ili su čak otvoreno antinacionalne. Građani Srbije danas plaćaju porez kojim se finansiraju državne ustanove koje će u narednim godinama očigledno raditi protiv osnovnih državnih i nacionalnih interesa. Onaj model, koji smo do sada znali na nivou Beograda, i preko onoga što promovišu od grada finansirani Studio B ili JDP, sada će biti proširen i na celu Srbiju. Građani Srbije sada će plaćati porez da bi se, u krajnjoj liniji, unapređivalo upravo ono što je protiv njihovih osnovnih interesa – svojevsni antisrpski nacionalizam, autošovinizam i negativni stereotipi o Srbiji i Srbima. 
Smeo bih se zakleti da će, na simboličkom nivou, prvi pokazatelj tog antisrpskog kulturnog kolonijalizma biti sistematsko proterivanje ćirilice. Dok smo se mi prema njoj odnosili sa tipičnom srpskom lakomislenošću i nebrigom, to naše očinsko pismo upravo su naši neprijatelji prepoznali kao suštinski znak srpskog nacionalnog identiteta. Siguran sam da će se proterivanje ćirilice iz Srbije obaviti upravo po pominjanom beogradskom modelu. U Beogradu je ćirilica, kao valjda nedovoljno «urbana» i «europska», sistemski proterana – od gradske televizije, preko gradskih novina, do gradskih ustanova. Sličan proces se u ovom trenutku završava i u Vojvodini. Sada će se taj model «evropeizacije» Srbije nesumnjivo primenti i na celu republiku. Srbija će biti sistematski «oslobađana» od srpskog nacionalnog identiteta, i to upravo kroz srpske institucije i o trošku srpskih poreskih obveznika. 

Ali, ako su naše ustanove zaposednute, nisu valjda i naši mozgovi. U njima moramo da izvršimo revoluciju. Moramo da prepoznamo ono što je sada važno i da se, makar na simboličkom nivou, suprotstavimo. I ja sam pisao latinicom i pristajao da mi se knjige štampaju latinicom. Mislio sam da je to svejedno. Ali, kada sam video koliko bojovnici iz «Helsinške povelje», «Peščanika» ili B92 mrze ćirilicu, shvatio sam da ipak nije svejedno. Mora se, makar u toj tački, koliko je do nas, pružiti otpor. I taj individualni otpor, otpor nas i naših prijatelja, u različitim tačkama života, jeste ono što nam u ovom trenutku preostaje. Sve do nekih boljih vremena.

Dakle, evidentno je da postoji jedna vrsta zamora, ne samo kad je u pitanju elita nego i narod. Ohrabruje činjenica da veliki broj mladih ima potrebu da potvrdi svoj nacionalni identitet. Šta je to što bi Srbe moglo da probudi. Da li se, kao i više puta u istoriji, možemo ponadati u srpsku nepredvidljivost? 

- Mnogo je važniji sistemski rad. On mora da počiva na individualnim pregnućima književnika, slikara, intelektualaca... U našim ateljima, za našim pisaćim stolovima, u našim radnim kabinetima, mi moramo da stvorimo nešto novo i dobro, nešto u čemu se na najkvalitetniji način manifestuje duh slobode i pobune. Jer mi smo svi individualni buntovnici protiv sistema laži i nasilja, protiv sistema koji verovatno nikada nije bio jači i podmukliji. Naša dela su naše zastave otpora. I što su te zastave lepše i veće, to će se oko njih moći okupiti više slobodnih ljudi. Sa druge strane, sve ti džepovi otpora moraju se povezati, umrežiti. Moramo zaboraviti naše sujete, lične i cehovske sporove, i dati prednost zajedničkom, nadpojedinačnom. Ako to ne uspemo, možemo slobodno zatvoriti naše majstorske radionice. Jer, uskoro će oko njih biti takva duhovna pustinja, da ono što radimo više nikome neće biti interesantno. 

Novi problem za Srbiju dolazi ovoga puta sa Severa gde se novi separatizam sluti po jednoj novoj terminologiji oko novog ustavnog položaja Pokrajine, o čemu ste Vi pisali u «Politici»?

- Mislim da je pogubna ideja da se u Vojvodini pravi paralelna državna struktura. To je praktično nova država na teritoriji Srbije. Tako ćemo od sada imati tri države - jednu sa centrom u Beogradu, drugu sa centrom u Novom Sadu, i treći deo države koji je okupiran. Time se znatno ubrzava proces stvaranja nekakvog novog, «vojvođanskog» identiteta. Odlična najava toga je knjiga Helsinškog odbora koja se tako i zove: "Vojvođanski identitet". Ideja je da se u Novom Sadu stvori elita koja neće imati nikakav suštinski kontakt sa Beogradom. To se upravo sada realizuje preko Statuta. Moći ćete od sada da pravite čitavu političku karijeru, pa i da odete u inostranstvo kao «diplomatski predstavnik Vojvodine», a da uopšte i ne dođete u Beograd. Kad dobijete instituconalno i psihološki odvojenu elitu, kao što se desilo i u slučaju Crne Gore, brzo ćete dobiti i odvojeni identitet, a na kraju i odvojenu državu. Srpska elita, zahvaljujući sopstvenoj gluposti, ili čak izdaji, sada je na putu da izgubi i Vojvodinu.

U čitavom svetu, ne samo u Srbiji, postoji oseka velikih ideja, da li ulazimo u fazu neke velike idejne konfuzije?

- U ekonomskom, političkom ili vojnom pogledu Zapad nikada nije bio moćniji. Njegove vojne, ekonomske ili medijske strukture nikada nisu bile jače. Sa druge strane, Zapad nikada nije bio slabiji na području ideja. A strukture upravo počivaju na idejama. Zato je Kosovo u svetskoistorijskom smislu bilo prelomno. Ono je ogolelo strukture do kraja. Ono je pokazalao da je osnovna ideja na kojoj počivaju – pravo jačeg. Kosovo je, naime, pokazalo da više ne postoje norme, moralne, pravne, političke, na kojima počiva svetski poredak. Postoji samo pravo jačega, a to pravo izlazi iz moći oružja, novca i medija. To je suština zapadnog sveta. 

No, te moćne strukture zapravo su krhke. Iza njih stoji samo nasilje, korupcija i manipulacija. A na sablji, srebrnjacima i lažima, kao što znamo, nema trajnog Carstva. Zato je tim strukturama danas glavni neprijatelj islam. Ne zbog islamskog terorizma, oružja ili bombaških akcija. To je zato što islam ima ideju o alternativnim vrednostima, o alternativnom načinu života. To je zato što muhamedanci, čak i kada su na Zapadu, žive tu ideju, svedoče o njenoj snazi i vitalnosti.

I Rusija je postala neprijatelj Zapada zato što se ta već slomljena država upravo zahvaljujući ideji obnovila. Kina nije zapadni neprijatelj, jer iza te jake države trenutno nema alternativne ideje. Kina je danas, u očima Zapada, samo zaostali Japan. A Japan pak nije ništa drugo do ideja američke kompanije primenjena na naciju. I zaista, američki kriterijum materijalističke uspešnosti danas podjednako karakteriše duh i Japana i Kine. Nije problem u tome što se oni ekonomski takmiče sa SAD. Nevolja je u tome što iza tog takmičenja nema ničeg drugog. Ako Kina ikada sustigne SAD, ona će postati azijska Amerika. I šta onda? 

Ali, iza Rusije stoji ideja suštinski drugog sveta, ideja drugosti. To je ideja da je duhovno jednako važno kao i materijalno. To danas svi kažu. Ali, malo ko to zbilja i veruje. Rusija, međutim, zna da su – bez obzira koliko su u materijalnom pogledu SAD iznad Rusije – u duhovnom pogledu Rusija i SAD jednake. Nije se Rusija uspravila i već sada stala naspram SAD zato što je ekonomski sustigla Ameriku. Ona je to uradila zato što veruje da je kao nacija jednako vredna koliko i američka. Iz tog duha, a ne iz cene nafte, usledio je uspon Rusije. 

Taj duh jednakosti, dostojanstva, uspravnosti suštinski je subverzivan za globalističke strukture. One počivaju na hijerarhiji moći, na podeli na elitu i robove, na verovanju da su robovi sami krivi za svoju bedu, jer nedovoljno liče na gospodare. Međutim, taj duh autentičnosti, jednakosti, uspravnosti, obitava i u srpskoj nacionalnoj ideji. Zato je ona za globalstičke strukture toliko opasna. I zato je mnogi toliko mrze, kako u globalnoj eliti, tako i među njenim ovdašnjim slugama. Srpska nacionalna ideja, onakva makar kakvu je do sada poznajemo, pokazala se nespojivom sa ropskim duhom. Zato će naše ropstvo postati nepovratno tek kada ta ideja bude do kraja uništena.