недеља, 24. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Власт трља Аладинову лампу и прича бајку о некаквом „Београду на води“
Политички живот

Власт трља Аладинову лампу и прича бајку о некаквом „Београду на води“

PDF Штампа Ел. пошта
Немања Шаровић   
среда, 12. март 2014.

У Србији је, већ дуго време, ванредно стање које нико није објавио.

Ниједна ствар, ниједан појам, ниједна реч, ниједна функција нису оно што треба да буду.

Све је лаж, превара, изговор и оправдање. И што је нешто лепше упаковано и шареније - лаж је већа.

Сви који причају о „бољој будућности“ су, по правилу, они који тако беже од конкретних проблема у овом тренутку, и од свега реалног што нам се стварно догађа.

Грађани Србије размишљају о сиромаштву, беспарици, бахатости оних који имају макар зрнце власти, о искљученој струји, деци која не могу да иду на екскурзију и повлаче се у себе, о породицама које се просто распадају у оваквим околностима и недостатку самопоштовања и неопходне вере у будућност..., а овдашња власт, попут мађионичара, трља Аладинову чаробну лампу и прича о некаквом „Београду на води“.

Грађани читаве Србије и осиромашеног Београда размишљају о страшном животу који се тешко подноси и једва преживљава, а ненародна и самољубива власт – само о својим лудачким плановима и ономе „шта би било кад би било“.

Грађани о ономе што мора да се ЈОШ ДАНАС РЕШИ, а власт о ономе шта ће бити „једном“, „тамо некад“, „чим на врби роди грожђе“.

Живети у Београду данас значи бити у бетонској клопци, без довољно средстава за живот, без будућности и реалне наде, без икога да вас чује и побрине се за вас и ваше проблеме.

И нису житељи Београда некакви од свих осталих издвојени „грађани“, којима онда завиде и не воле их сви остали „не-Београђани“. Не живи се овде само у „кругу двојке“ и на Дедињу, нити се овде добија „хлеба без мотике“ и крвавог труда, није Београд симбол некакве привилеговане „грађанске групе“ – већ је само и једино равноправни део обесправљеног и осиромашеног српског народа.

А Србија више није самостална држава, она сем именом ничим не подсећа на ону СРБИЈУ из некадашњих времена, па тако и Београд више није никаква „српска престоница“, већ само највећи овдашњи сабирни центар српске туге и људске несреће.

Београд није само његов ужи и „нашминкани“ центар, већ и радничка Раковица, велика Палилула (која се пружа све до Баната), па Чукарица (са 24 кварта и осам насеља) и раскошно-зелено Барајево, особени Земун и идилична Гроцка, херојски Лазаревац и устанички Сопот, сремски Сурчин и колубарско-тамнавски Обреновац, уз модерни Нови Београд и шумовиту Звездару, поносни Вождовац (некадашње „Вождово предграђе“) и сеновити Врачар, као и две најстарије, средишне београдске општине: Савски Венац и Стари Град.

Све је то Београд и свуда ту живи наш неправдом измучени и себи препуштени народ.

Да, И У БЕОГРАДУ ЖИВИ НАРОД, а не некакви извештачени и надмени грађански ванземаљци, што станују „на води“ и ничим не деле судбину својих сународника.

И у Београду су страшне и мучне последице дугогодишњег негативног система вредности, несметане корупције, ненаменског трошења средстава и дословно свих врста политикантских злоупотреба повереног народног поверења. 

И у Београду диктаторски и ненародни режим искључује струју несрећним људима из народа, који не могу да истовремено хране своју децу и плаћају нагомилане дажбине овој имитацији „државе“ (што постоји само да би сисала крв свом сопственом народу, на чијој грбачи паразитски живи).

И у Београду, као и у читавом српском народу, живи се лоше и безвољно, без смисла и успеха, попут робова којима је суђено само да пристају на присиле режима који их се сети само када треба да им нешто узме и наплати. И у Београду се полако одваја наш живот од наших идеала и онога о чему смо до скоро сањали, и овде фатално пада мркла ноћ на све светло и важно у нашој историји, и овде нас режим наговара да продамо „веру за вечеру“, да дамо оно најважније за празну причу и демагошке лажи сигурно најпокваренијег режима у скоријој српској историји.

И у Београду се све теже саставља крај с крајем, све више нам фали новца за иоле пристојан живот, све ређе имамо одговоре на захтеве наше деце и наше основне породичне потребе, све чешће нам се дан претвара у збир нерешивих проблема, а ноћу не можемо да заспимо од брига.

Све више постајемо гладни и жедни, обесправљени мрави у нељудском „урбаном мравињаку“, у коме нико више не види нашу муку и не чује наш немоћни глас.

И у Београду се перу мозак и савест нашем народу, који се медијском агресијом тера да заборави своју јуначку прошлост и своје националне идеале.

Градски избори, изгледа, и служе само да се што вештије и препреденије заобиђе права прича и истински проблеми, и да се УСИТЊАВАЊЕМ СУШТИНЕ - трагедија умањи и лукаво преведе у комунални речник „рупа на путу“ и „недостајућих шахтова“.

А сви знамо да је градска власт у ствари само идеална прилика за мужу милионског Београда и брзо попуњавање партијских фондова, јер се наш лепи и велики град третира као најјефтинија прилика за лаку злоупотребу и сталну експлоатацију, а не као истинска метропола и вековна престоница Србије.

И сви се праве луди и глуме да „није тако“, већ са забринутим изразом лица, као навијени, обећавају „бољи живот“ и научно-фантастичне кредите из „1001 ноћи“.

Зато ми из отаџбинског савеза српских радикала, „Образа“ и „Наших“ не пристајемо на овакву игру, на политикантско пренемагање и нељудско фолирање, јер је тога нашем народу већ преко главе.

Не пристајемо на спуштање гарда, умекшавање става, никакве компромисе, ни кукавичко учествовање у истом хору лажне „забринутости“ хуља на власти.

Не пристајемо на сумануто и јалово врћење у круг, са акцентом увек на стварима које нису ни толико битне, ни судбински важне.

Не пристајемо на договорну, „буразерску“ економију (типа „шта те брига за оне губитнике који су на дну друштвене лествице“?).

Не пристајемо на поделу Србије и Београђана на оне „који су се снашли“ и „оне које је прегазила транзиција“.

Не пристајемо на ту одвратну, аморалну идеју како су „сналажљивци“ бољи и важнији од оних који су делили судбину свих својих сународника, одбијајући да се „снађу по сваку цену“ (по цену морала, по цену националне одговорности, по цену верског васпитања, по цену солидарности, по цену истине и правде).

Не пристајемо да је „све готово“, већ подељено, обрађено, спаковано, одређено и успостављено по ужасном моделу дивље либерал-капиталистичке транзиције у једној несрпској Србији, која само својим именом глуми земљу некадашње историјске славе и одавно напуштених светосавских принципа.

Не пристајемо на то да отмичари српске имовине легализују своју пљачку и постану некаква друштвена елита у земљи без морала, смисла, образа и граница.

Не пристајемо на све те огавне лажи, уоквирене и испуњене другим лажима, надовезане на треће лажи, са планирањем четвртих, петих... и ко зна којих по реду ЛАЖИ.

Јер овде је, практично, све лаж и у томе је главни проблем са Србијом, Србима, Београдом и Београђанима. То што се све у нашим животима временом коначно претворило у чисту лаж. И проблем је што је та свеприсутна лаж заменила све друго, изврћући све у своју супротност (правду у неправду, једнакост у неравноправност, сваки отворени пут у слепу улицу и ћорсокак). 

Ми говоримо искључиво о суштини, о томе да „риба смрди од главе“ и да је најважнији братски и солидаран однос градских власти према грађанима.

Ми говоримо о томе да је могуће имати другачију власт, који не само на речима већ заиста верује како су политичари само народни сервис што служи грађанима који су им поклонили поверење.

Ми говоримо о политици која није обичан скуп превараната, издајника и другог олоша, о политици која је заиста српска и стварно политика.

Ми говоримо и о Београду који заслужује потпуно другачији приступ оних који њим управљају и имају одговорност да пред народом, кад год затреба, положе рачуне за све што су урадили (и што нису урадили).

Ми говоримо о борби за градску власт да би се коначно већ једном укинуле привилегије градске власти.

Ми говоримо о једном другачијем Београду, који би личио на онај велелепни град из тридесетих година прошлог века, са поштеним градским властима пуним ентузијазма.

Говоримо о граду који је био озбиљно градилиште у рукама најодговорнијих и професионално умешних људи и који опет треба да буде такав.

Мора се зауставити даље пропадање једног веома важног града овог дела света, који треба да се врати на старе стазе некадашње славе и сталног просперитета.

А да би се то десило, треба повући црту и обновити бригу О НАРОДУ КОЈИ У БЕОГРАДУ ДАНАС ЖИВИ ИСТО ТАКО ЛОШЕ И ПОНИЖЕНО КАО И У ОСТАТКУ СРБИЈЕ.

И у граду живи народ, то је чињеница која се не сме никако губити из вида. 

Београду зато требају озбиљни људи и озбиљан систем, јер је он постао сабирни центар људске несреће, а живот свих нас овде је на самој ивици пристојности.

Нова градска власт мора да се обрачуна са лоповима, олошем и битангама које су данас и већ дуго на грбачи народа.

Мора да се прекине са досадашњом праксом и правом унутрашњом окупацијом коју трпимо.

Доста је било.

Срећом, није све готово.

За слободну Србију! 

(Сведок)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер