Vlada Srbije kao Narodna kancelarija

Prvo reagovanje iz vlade je bilo saopštenje da u njenom jednogodišnjem mandatu nije dodeljen nijedan stan. Međutim, da li je to dovoljno da bi se ova vlada elegantno i bez posledica izvukla iz još jedne afere koje se inače nižu kao na pokretnoj traci? Zato je i sada otkrivanje ove javne tajne više u sferi političkog licemerstva i sveopšte hipokrizije, svemogućeg i sveprisutnog političkog marketinga, nego što je izraz stvarne volje da se korenito menja ili definitivno ukine postojeći sistem u kome pripadnost državnom aparatu donosi ozbiljnu privilegiju da se po izuzetno povoljnim uslovima dođe do stana. Ovo se posebno odnosi na državne funkcionere koji imaju posebnu stranačku zaleđinu u sklopu zauzimanja postizbornog političkog plena.

Mehanizam otkupa stanova po poreskoj, a ne po tržišnoj vrednosti veoma je jednostavan i lako sprovodljiv, a pri tome sve se odvija u legalističkim okvirima i uzusima pravne države kako to i priliči državnim funkcionerima i našim patriotama. Uredbu o raspodeli državnih stanova, koju je inače Ustavni sud proglasio neustavnom, reaktivirala je legalistička vlada Vojislava Koštunice, bez obzira na to što je ona doneta 2002. godine u vreme vlade Zorana Đinđića. Članovi Uredbe koji su dozvoljavali otkup stanova označeni su kao neustavni, ali bez obzira na ovakvu odluku Ustavnog suda, u januaru 2007. godine vlada Vojislava Koštunice vraća te neustavne i nezakonite članove i time otvara prostor za odvijanje procesa otkupa stanova. To je samo još jedan dokaz koliko su naši državni organi i političke partije okrenuti namirivanju svojih interesa.

Treba reći da je Demokratska stranka u to vreme bila u toj koalicionoj vladi i nije pokretala pitanje aktiviranja neustavnih članova pomenite uredbe. Kao i uvek do sada među strankama je vladao i vlada prećutni sporazum o nenapadanju i čuvanju koalicionog jedinstva jer jedino tako može da funkcioniše vladajuća koalicija. Ni podela više stotina stanova nije velika cena kada je u pitanju ostvarivanje velikih nacionalnih i državnih interesa.

Kada je došlo do postizbornih pregrupisavanja, otvorilo se pitanje sprovođenja ove uredbe. Isti oni ministri koji su sedeli u vladi u vreme njenog sprovođenja sada se zalažu za njeno ukidanje i ne mogu da se načude kako je moglo da se desi da se tako povoljno otkupljuju državni stanovi. Licemerstvu i hipokriziji kao da nema kraja. Radnici koji inače decenijama rade u vladinim službama ostajali su uvek van ovog povlašćenog spiska jer su prednost imali i imaju značajni kadrovi iz vrhova stranačkih oligarhija.

Šta bi se desilo da predsednik Republike Boris Tadić nije reagovao na tekst objavljen u novinama? Jednostavno bi se nastavila dosadašnja berićetna praksa otkupa stavova po privilegovanim cenama koju nijedna stranka nije dovodila u pitanje. Boris Tadić kao predsednik Demokratske stranke morao je pre svega pokrenuti i pitanje odgovornosti kadrova ove stranke koji su bili deo političke nomenklature kada su deljeni i otkupljivani službeni stanovi, što još jednom potvrđuje da se politika sve više pretvara u niz marketinških kampanja. Očigledno je da naše demokratske institucije ne funkcionišu i da predsednik Republike pokreće rešavanje pitanja koja nisu u njegovoj neposrednoj nadležnosti, ali nam na taj način demonstrira funkcionisanje mehanizama partijske države i apsolutnu dominaciju vladajuće partije nad legalnim demokratskim institucijama. Vlada i njen predsednik više funkcionišu kao deo Narodne kancelarije predsednika Republike, nego kao najviša izvršna vlast u našoj zemlji.

Ni ova predsednička kampanja neće dati neke posebne rezultate, osim velike medijske pažnje, jer se na taj način ne može menjati okoštali i svojim interesima okrenuti birokratizovani politički sistem nesposoban i nespreman da ostvari funkcionisanje pravne države. Jasno je da je danas glavni i jedini centar odlučivanja i političke inicijative u rukama predsednika Republike i njegovih kabinetskih marketinških magova. Aktuelna vlada je bez ozbiljnog ugleda, političke snage i uticaja i održava se na staklenim nogama nategnutih koalicionih dogovora i sve trulijih kompromisa. I ovoga puta smo se našli u već poznatom začaranom krugu naše političke prakse kada se prozvani državni i partijski funkcioneri pozivaju se na zakonitost i Uredbu o dodeljivanju službenih stanova i tvrde bez imalo stida da su stanovi otkupljivani po predviđenoj zakonskoj proceduri. A predsednik vlade Mirko Cvetković, sledeći brže-bolje politički zahtev predsednika Republike, preduzima sizifovsku akciju, znajući da neće moći u zadatom roku da razmrsi ni ovaj Gordijev čvor srpske politike.

Ovu aferu smeniće neka druga, medijski atraktivnija afera, a neće se radikalno promeniti neprimeren način dodeljivanja službenih stanova. A ovde je upravo reč o dubokoj promeni shvatanja vlasti u ovoj zemlji, stvaranju uslova da politika bude odbrana i zastupanje javnog dobra i moralnih načela i vrlina kao najvažnijih preduslova za funkcionisanje demokratskog društva. Predsedničke inicijative Borisa Tadića su kao sve uzaludnije bacanje kamičaka u ustajalu baru, koji stvaraju slabašne koncentrične krugove umesto snažnog talasa. Oni ne mogu da uzdrmaju oportunizam, podaništvo, dominaciju partijskih interesa i tako će brzo biti potopljen svaki pokušaj da se stanje korenito menja. Nama je potrebna duboka i temeljna promena nasleđenog političkog sistema. U suprotnom, ostaćemo zatočenici velikih medijskih kampanja i predsedničkih inicijativa u začaranom političkom krugu u kome se sve menja da bi sve ostalo isto.