U skladu sa nesporazumom

Nakon inaguracije američkog predsednika svedoci smo neke vrste opčinjenosti administracijom države pomenutog predsednika. Nema spora, harizmatična ličnost. Što bi rekao naš narod, „na pravom mestu, u pravo vreme“. Da razna izvinjenja nisu svojstvena samo srpskim vlastodršcima već i mnogo moćnijima bilo je iznenađenje za sve, pogotovo što takvi postupci predstavljaju dobar retorički zaokret u odnosu na sad već bivšu i legendarnu administraciju Buša Juniora.

Naravno, još je rano govoriti o većem političkom zaokretu. Za sada postoji samo ovaj „mnogo se izvinjavamo“ zaokret u spoljnjoj politici. A šta se drugo i moglo očekivati od predsednika koji je došao na talasu krize kapitalističkog društva za koji su mnogi njegovi prethodnici tvrdili da je savršeno.

Ekstremni kapitalizam, ili kako su ga makar zvali siroti neamerikanci „sistem bez milosti“, bi možda i ranije doživeo ozbiljnu kritiku koja bi se „makar nekako“ manifestovala u takvom društvu, da mu nisu dodate neke bitne komponente. Zgodno beše dodati ljudska prava, pa ih još proširiti nekakvim „samo Americi svojstvenim“ osećajem za pravdu koji obavezno podrazumeva i žrtvu i dželata, koji mora biti satanizovan i od većine prezren. To sve i „još nešto“ čini toliko nam poznat pojam „američki način života“. E, baš odbrana takvog načina života, ma šta on zapravo bio, se ispostavilo, čini se, kao imperativ novoj američkoj administraciji. I sam izbor DŽozefa Bajdena za potpredsednika ide u prilog toj činjenici da im je odbrana njihovog načina života prioritet pa se pomenuti skladno uklapa u tu sliku. Senator iz Delavera u svojoj zemlji slovi za poštenog i karakternog političara. Moglo bi „ono još nešto“ što karakteriše „američki način života“ biti upravo to „ nepokolebljiv i karakteran narodni zastupnik“ za kakvog slovi DŽozef Bajden.

Naravno da iz ugla neamerikanca slika o potpredsedniku Bajdenu gubi donekle i na značaju, a ponegde, kao što je to slučaj sa našom zemljom, i na lepoti. Činjenica je da potpredsednik i ne ide u posete onim zemljama koje predstavljaju iole ozbiljne faktore na svetskoj sceni, već može samostalno da posećuje manje uticajne zemlje i rešava manje prioritetne probleme. Sa tim u vezi je i najavljena poseta „buretu baruta iza evropske kuće“ odnosno Balkanu. S obzirom da nas zapadni svet zapravo baš tako doživljava i dalje smo bitni, odnosno makar smo najbitniji od svih manje bitnih problema.

Ono što se postavlja kao važno je pitanje: Šta mi možemo očekivati od posete tvrdog potpredsednika iz Delavera koji je inače, uzgred budi rečeno, sinonim za odlučnost i karakternost u vlastitoj zemlji? Da je kojim slučajem naklonjen „našoj stvari“, bilo bi i onih koji bi ga držali kao ikonu umesto svetaca, ali na našu žalost, kao i mnogi, i on je sa one druge strane, pa nam ostaje da ga poštujemo kao ozbiljnog neistomišljenika, ili protivnika, ili suparnika, ili neprijatelja, kako se kome sviđa.

Ipak bih rekao da ga je potrebno posmatrati kao potpredsednika svetske sile koja nije što je bila, ali koja ne odstupa od svoje spoljnje politike, osim u slučaju kada to odstupanje priželjkuje vlastiti narod, što sa Balkanom nije slučaj. Potrebno je dakle postupati u skladu sa nesporazumom koji postoji među našim zemljama.

Upada u oči činjenica da je Bajden zapravo došao u turneju po egzotičnim predelima zapadnog Balkana. Vreme koje je odvojio za obilazak nekoliko destinacija zapravo govori ili o odnosu prema problemu ili o nepoštovanju onih sa kojima se razgovara.

Nije mali broj onih koji, kao ja, misle da potpredsednik zapravo ima stav da niti više ima nerešiv problem, niti ima poštovanja za njima nebitne i ni po čemu uticajne destinacije (izvinite ali moram upotrebiti ovaj izraz),  jer pojedini lokalni faktori zapravo umišljaju da su država, pa im je dolazak potpredsednika prijateljske im sile dođe više kao priviđenje svetaca. Šta reći za tu vrstu maloumnosti i malograđanštine sveprisutnu na pomenutim destinacijama iz teftera Jozefa Bajdena, a od koje nije imuna ni naša zemlja. Može biti vrlo nezgodno što je i sam „američki način života“ jedna forma malograđanštine koja je čak i simpatična njihovim vlastodršcima pa bi dotičnom monolog i recitaciju koju pripremaju naše komšije došao kao podstrek na ispravnom nam putu, kako će se to verovatno oceniti.

Sva sreća što je „kriza“ i što to zapravo nije samo finansijska kriza već i kriza morala zapadnog sveta, pa i sistema, koja je sve dovela u pitanje. To što je sve došlo u pitanje i u fazu da se preispita i razmisli naši bi vlastodršci i tribuni morali da imaju na umu kada razgovaraju o bolnim temama kao što je Kosovo i Metohija. Najgore što bi se moglo desiti prilikom posete, jednako predsedniku harizmatičnog potpredsednika, je da se neko naš nađe pametan pa proceni da će linijom manjeg otpora doći do rezultata.

Predstavnici velikih sila nikad ne reaguju na naknadnu podaničku pamet. Oni to smatraju kao odraz vlastite ubedljivosti. U stvari, veliki uopšte ne razgovaraju sa malima osim, naravno, ako taj mali ima zaštitnika, pa se onda prvo njemu obrate. U našem slučaju, majci. Sve ukazuje na to da se majka već pitala, ostajemo mi.

Dva su faktora koji opredeljuju da će DŽozef Bajden, uz pomenuti monolog i recitaciju,  kod komšija nastupiti pomirljivim tonom. Prvi je taj što je vrlo verovatno da „resetovanje“ odnosa sa Rusijom neće proći na način da se gura prst u oko još jednom. Gruzija je ipak bila avantura dostojna ulagivanju patriotski opredeljenom vlastitom stanovništvu. Drugi je naravno kriza, koja nam govori da nekada neprikosnovena sila više nema baš takav kapacitet da može proizvoditi nestabilnost, što je do sada, po oceni američkim uticajima nepodložnih zemalja, bila odlika njene politike.

Sva je šansa da će se ova poseta završiti na način što bi se reklo  „ili ja nekog, ili niko nikog“. Nisam siguran da naši aktuelni vlastodršci imaju predstavu o tome kada je šansa da se „štagod oštrije rekne“. Umesto da razmisle o dostojanstvu svoje zemlje i pokušaju da makar kopiraju Bajdena, jer je sada šansa da se stvari iznesu na čistinu, naši, bojim se, neće reći ništa i biće srećni što on nije povisio ton. To će se u medijima verovatno predstaviti kao odraz velikog prijateljstva uz „mali problem Kosovo“.

DŽozefu Bajdenu sigurno ne sme biti prijatno u razgovoru sa našima, već „u skladu sa nesporazumom“ treba nastupiti agresivno. Stara poslovica kaže „da bi te drugi poštovali moraš prvo sam sebe da poštuješ“.