U rukama Jeremića Vuka

U Srbiji je što-šta drugačije no što izgleda, a često je medijska slika sasvim suprotna od realnosti. Srbija nekada medijski izgleda kao da je izašla iz filma „Trumanov šou“ u kome je kreiran jedan lažni televizijski svet. Kad se u celom svetu čuju izjave pune straha i panike oko nadolazećeg globalnog finansijskog cunamija koji može da opustoši zemlju, samo se kod nas može čuti kako je to velika šansa za zemlju i kako nas (valjda samo nas) „to“ neće ni okrznuti. Kad u celom svetu staje autoindustrija (a mnogi su „na prinudnom odmoru“) a naročito Fijat, samo nama to nema nikakve veze sa realnošću planova u Kragujevcu. Šta reći tek o agresivnoj kampanji osporavanju gasnog sporazuma punoj iskrivljavanja i obmana ili promociji „Vojvodine republike“ kao nečeg korisnog za sve građane. Čini nam sa da se jedino ovde mogla tako istrajno uzgajati medijska nada u to da će pobeda Obame na izborima poboljšati naš položaj oko Kosova iako su on i njegov tim davali suprotne izjave. Nigde osim ovde se nacionalni poraz u vidu prihvatanja Euleksa, koji trasira put kosovske nezavisnosti, može nazivati našom diplomatskom pobedom, a ključni dokaz za to je što se eto i Albanci inate. To nas podseća na ono Miloševićevo proglašenje pobede posle bombardovanja i okupacije Kosova. Orvelovski rečeno – poraz je pobeda, rat je mir, ekonomsko propadanje je blagostanje...

Srbija je dobila novog „junaka“

U zanimljiv projekat medijskog „preokretanja“ čitavog imidža sigurno spada i priča o mladom ministru spoljnih poslova Jeremiću Vuku. On je od japijevskog ministra proevropske i pronatovske orijentacije preko noći postao „ljuti patriota“ koji daje oštre izjave, pokreće tužbu protiv Hrvatske, bori se za Kosovo „svim raspoloživim diplomatskim sredstvima“ i u skupštini UN ostvaruje ni manje ni više no „veliku diplomatsku pobedu“. U Šternu je dao intervju u kojem je „skandalozno“ izjavio kako je Srbija „isporučila 44 od 46 optuženika srpske nacionalnosti, a izručićemo i preostala dva. Iz Brisela, međutim, nema apsolutno nikakvih pozitivnih signala, i to me brine. Prijem Srbije u EU je 'stavljen na led'. ("Štern", 05. decembar 2008, "Tanjug"). Šta je u toj izjavi sporno nije nam jasno, no ona je dočekana od nekih sa zapada, poput Kacina, kao ratoborna srpska retorika, ali i od nekih domaćih građanista bila je dočekana na nož (Peščanik zbog toga nazva ministra „arogantnom neznalicom“).

Mladi ministar spoljnih poslova je davao oštrije izjave i reagovao na ovakve kacinovske provokacije ili pak na hrvatsku histeriju oko odluke o nadležnosti međunarodnog suda o tužbi Zagreba protiv Beograda. Čak je otišao dotle u svom novootkrivenom evroskepticizmu da je izjavio kako bi Srbija verovatno prekinula proces evrointegracija ako bi se od nas tražilo da priznamo nezavisno Kosovo. Neki manje upućen bi mogao da se iščuđava kako su sad bivši radikalski prvaci postali „proevropske snage“ a mlađani japi-ministar globalističke orijentacije opasan nacionalista koga se stide u Peščaniku. Mediji su tako, što pozitivnom što „negativnom“ kampanjom, predstavili Jeremića Vuka u novog postmodernog heroja i maltene novog branioca Kosova.

Politička pozadina medijske travestije

Šta je zapravo pozadina ove medijske transformacije i neočekivanog „napada“ patriotizma i državotvornosti kod ministra Jeremića? Samo naivni ili oni koji koketiraju sa ministrovom političkom opcijom mogu u tome videti zaista elemente promene politike, jer suštinsku promenu niko iole upućen u politička zbivanja Srbije ni ne očekuje. Kakvu novu politiku možemo očekivati kada je pristajanje na dolazak Euleksa „puzajuće priznanje“ nezavisnosti Kosova kroz sprovođenje Ahtisarijevog plana. Dalje, kontratužba protiv Hrvatske je potez u iznudici, a ne strateška politika u kojoj se prekida dosadašnji mazohistički odnos prema Zagrebu. Međunarodni sud pravde sebe je proglasio nadležnim za tužbu Hrvatske protiv Srbije za genocid a ministar Jeremić je reagovao najavljujući kontratužbu pominjući i 250 hiljada Srba proteranih iz Krajine, ali i istorijski kontekst srpskog stradanja u Hrvatskoj od vremena Drugog svetskog rata, što je bilo naročito medijski efektno.

No, osim tog verbalnog patriotizma, odnosi sa Hrvatskom su sasvim normalni i ne može biti ni reči čak ni o pritisku na „suseda“ da povuče ciničnu tužbu i učini nešto po pitanju masovnijeg povratka izbeglih Srba. I na kraju, prilično je problematičan efekat „velikog uspeha u Skupštini UN“ oko inicijative o pokretanju postupka oko provere legalnosti priznanja secesije dela države, koji je neutralisan sramotnim crnogorskim priznanjem kosovske nezavisnosti. Sve u svemu, ništa novo - Srbija je poražena, slave se pobede, a mi dobijamo „nove patriote“ kojima je to potrebno radi jačanja pozicije na unutrašnjopolitičkoj sceni.

Po čaršiji se već nekoliko meseci spekuliše da je mladi ministar viđen kao novi premijer u „rekonstruisanoj“ vladi ili čak i kao budući naslednik predsednika Tadića. Da bi bio prihvatljiv za ulogu čoveka kome se mogu dati ključne pozicije u državi, mora se malo poraditi i na njegovoj promociji potencirajući njegovu odlučnu patriotsku orijentaciju. Kad se stvari tako postave, sledeći je korak „pravljenje medijskog heroja“ sa par efektnih poteza, oštrih izjava i agresivnijih poza, te se onda ta priča maksimalno eksploatiše. Takvom medijskom strategijom se u velikoj meri menja odnos javnosti prema ministru spoljnih poslova i on postaje toliko popularan da „preti“ da u narednom periodu ugrozi rejting svog bivšeg nastavnika, a sadašnjeg predsednika. To na neki način i potvrđuju i novija istraživanja javnog mnjenja koja doduše mogu biti i u funkciji ministrove promocije kao „novog patriotskog političara“.

Kako objasniti nepodnošljivu lakoću kreiranja „novih lidera“ ili transformacije imidža postojećih. Pre svega dominacijom demokrata u medijskoj sferi u kojoj gotovo i da nema kritike na rad vrha vlasti, pa tako i na račun ministra. Zatim, tu je i vešto korišćenje medija od strane provladinih spin doktora, te tima koji stoji u logistici ministra Jeremića. Zatim, ono što omogućuje ovako lak uspeh ove „operacije“ jeste činjenica da je naš narod umoran od poraza i poniženja pa je željan odlučnije patriotske politike te da je spreman da „proguta“ i ovakve simulacije koje ostaju na verbalnom nivou. Na kraju, imamo i prilično nemuštu i slabu opoziciju (koja se više svojim jadima bavi) i koja nema snage i veštine da ugrozi ovu i ovakve medijske simulakrume. Na kraju, čini se i da su do sada mnogi iz vlasti i opozicije potcenjivali značaj i ambiciju ministra Jeremića, pa se nisu mnogo bavili njime i njegovim radom. Osim toga, rad ministra spoljnih poslova nije u žiži političke debate, a sa druge strane ostavlja mogućnost da se efektnijim izjavama i „konfliktima“ sa onima koji su kod nas neomiljeni ojača svoj rejting u domaćoj javnosti. Što je kako vidimo i efikasno odrađeno.

Da je reč o jednoj dobro postavljenoj medijskoj kampanji potvrđuje i činjenica da je odmah posle prvih nagoveštaja o tome da bi ministar mogao postati i premijer u „rekonstruisanoj vladi“ krenula i priča kako je ministar navodno nepopularan „u delu zapadnih diplomatskih krugova“ (kakva ezoterična formulacija) zbog svojih patriotskih izjava. Tu je, „kao poručen“ došao i Jelko Kacin koji je rekao da ga je stid zbog ministrovih izjava u kojima kritikuje EU i evropske institucije. Kad se vidi šta je ministar rekao – da je Srbiju EU stavila na led i da nam ništa ne pomažu – stvarno je smešna takva reakcija. Kad posle Kacina i Peščanik pripomogne jačanju patriotskog imidža mladog ministra spoljnih poslova, svojim „i nas je sramota Jeremića“ onda je slika potpuna. Jer koga „ne vole“ u zapadnim diplomatskim krugovima koji neprekidno ucenjuju i pritiskaju Srbiju (a naročito Jelko Kacin koji već govori kako je federalizacija Srbije kroz statut Vojvodine neformalni uslov evrointegracija) i koga targetira Peščanik – taj mora da je „pravi patriota“. Šta ćeš bolje preporuke za prosečnog medijskog konzumenta u Srbiji.

Osim toga i u medijima koji su važili za umereno patriotske poput NIN-a (Gorislav Papić, Zapadnjak na meti Zapada; 27.11.2008) su se pojavili pažljivo sročeni tekstovi koji od mladog ministra prave novog heroja srpske politike koji „ne saginje glavu pred Hrvatskom“. To nas podseti na ono Miloševićevo „Srbija se saginjati neće“ kao u ostalom i već spomenuto predstavljanje istorijskih poraza u ko-zna-kakve pobede. Političke garniture se menjaju ali kontinuitet gubitničke politike koja živi u odbijanju realnost o(p)staje. Pored toga, javnost Stradije se kao i onda zavodi i obmanjuje, doduše danas mnogo veštije no u Miloševićevo vreme. Nažalost, čini se da je to gotovo jedini napredak koji je naša zemlja doživela.