Politički život | |||
Sve po spisku |
petak, 19. decembar 2008. | |
(Politika, 19.12.2008) Ima nešto u pretprazničnoj, novogodišnjoj atmosferi, što tera čoveka da pravi spiskove. Oduvek sam tvrdio da je to opasna rabota. Očas posla spisak nagrađenih, počastvovanih, ili šta već, pretvori se u spisak za odstrel. U konkretnom slučaju nije stradao niko sa spiska, već su mrtvi, neki duže neki kraće, već je stradao sastavljač – Slobodan Gavrilović, direktor i urednik „Službenog glasnika”, koji je oglasom obavestio javnost da planira izdavanje knjiga o onim ličnostima iz srpske istorije koje su obeležile prošli i pretprošli vek. Ambiciozni direktor i urednik javnog preduzeća morao je biti svestan da svaki spisak takve vrste izaziva polemike, a kamoli ako on, kao dugogodišnji i istaknuti funkcioner Demokratske stranke, iz tog spiska izostavi – Zorana Đinđića. Javnost bi se podelila i bez toga. I to po raznim pitanjima. Zašto nema nijedne žene, zašto je tu ovaj, a ne onaj, koliko ima ličnosti iz dinastije Obrenovića, a koliko iz familije Karađorđevića... a ako se ne bi podelila oko toga našlo bi se već nešto što bi osporilo izbor baš tih ličnosti u društvu koje je opsednuto mitom o sopstvenoj veličini i tumačenjima te veličine. Na primer, šta će tu Josip Broz? Direktor je odmah, što je u Srba gotovo istorijski podvig, priznao grešku, povukao projekt uz neku neuverljivu najavu da će se projektom, to jest imenima sa spiska, s više pažnje, i sve u tom pravcu, baviti od januara naredne godine. Ali pitanje glasi – kako je u igru upleten pokojni Zoran Đinđić. Niko ne bi ni primetio da njega nema u nekom spisku koji se, površno, bavi veličinama srpske dvovekovne istorije, da se spisak na kome nema Zorana Đinđića, ne završava imenima – Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića. Bura koja je potom nastala dokaz je da sva trojica – Stambolić, Milošević i Đinđić – mada mrtvi nisu još mrtvi u istorijskom smislu i neće to biti dok živima služe da vode svoje manje-više živahne političke ratove. Da se spisak, dakle, završio na Koči Popoviću, čije je ime pod rednim brojem 28, odnosno da iza njega ne slede imena Stambolića i Miloševića, niko Đinđića ne bi tretirao kao istorijsku ličnost, a on to na neki način jeste, jer, da oprostite na izrazu, nije dovoljno dugo mrtav za bilo koju monografsko-biografsku ambicioznu ediciju u društvu koje inače troši više istorije nego što je proizvodi. Pouka je gotovo univerzalna. Atribute istorijskih ličnosti ne treba pripisivati onim ljudima koje kolektivna nacionalna svest već nije, u složenom mehanizmu narodnog varenja činjenica i politike, svarila do konsenzusa o istorijskom značaju dotične osobe. Polemika koja sada provejava i zagreva se oko izostanka Đinđićevog imena, a pojave imena Stambolića i Miloševića, govori nam samo o tome da su oni još akteri na srpskoj političkoj sceni i da se ta velika parnica između dva pogleda na svet i dalje održava u zemlji Srbiji i da, ni u istorijskom, ni u političkom smislu, a bogami ni u pravosudnom, još nije definitivno okončana. Jedan nezgrapan direktorsko-urednički potez uzbudio je duhove više nego što ta greška zaslužuje. Jedan posebno nadahnuti liberalni komentator opisuje ovo kao poslednji pucanj Borisa Tadića u već mrtvog Zorana Đinđića, opisuje to maltene kao mafijašku „overu” mrtvog premijera. Jučerašnja „Politika” izveštava da je Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno-demokratske partije, uputio pismo Mirku Cvetkoviću, predsedniku Vlade Srbije, sa zahtevom da hitno budu smenjeni organi upravljanja i celokupno rukovodstvo javnog preduzeća „Službeni glasnik”. Postoji čitav niz dobrih, poštenih i politički ispravnih razloga da se delo Zorana Đinđića u javnosti brani od nasrtaja onih bez duše, srca i s malo pameti, ali u ovoj odbrani je nejasno šta je cilj polemika i tužbi – da Đinđića dodamo spisku ili da sa njega izbacimo Slobodana Miloševića. Glavni urednik nedeljnika „Vreme” |