Šta smo ti govorili, lakoverna Srbijo

Kada je 30. marta ove godine vladajuća koalicija u Narodnoj skupštini Republike Srbije bez ikakve potrebe, lakomisleno i servilno, pokleknula pred žestokim pritiscima iz inostranstva i usvojila Deklaraciju o Srebrenici, naša nevladina organizacija, Istorijski projekat Srebrenica, koja je tokom prethodna tri meseca predvodila otpor toj deklaraciji i sistematski i strpljivo objašnjavala javnosti njene štetne posledice, iznela je jedno proročanstvo koje mnogi tada nisu bili spremni da prihvate. Da bi tačno prorekli šta će se dalje događati, nije nam bilo potrebno da isčitavamo i tumačimo Nostradamusove katrene. Zdrav razum – a to je deficitarna roba na srpskoj političkoj sceni, bio nam je sasvim dovoljan.

Britanska informativna služba BBC upitala je Knopsa da li Deklaracija srpskog parlamenta išta menja u odnosu na presudu Međunarodnog suda pravde iz 2007. godine.

Suština raspleta koji smo najavili, barem na materijalnom planu, što osiromašenim građanima Srbije uopšte ne bi trebalo da bude nebitno, sažeta je u naslovu teksta koji je 1. aprila ove godine objavila NSPM: „Posle priznanja krivice slede zahtevi za odštetu.“[1] Da podsetimo čitaoce na neke ključne stavove. Upozorili smo javnost „da će se građani Srbije suočiti sa basnoslovnom tužbom pravih i fiktivnih žrtava, na osnovu sada već priznatog učešća u krivici“. U prilog tome, naveli smo i analizu profesora Aleksandra Knopsa, stručnjaka za međunarodno krivično pravo na univerzitetu u Utrehtu i branioca u više predmeta pred Haškim tribunalom, da se „u usvojenoj Deklaraciji izražava saučešće i izvinjenje što država Srbija nije učinila više kako bi sprečila tragediju u Srebrenici.” Po Knopsovom mišljenju, to je dovoljan osnov za tužbu: izvinjenje pruža samo neko ko je imao udela u izvršenju krivičnog dela za koje se izvinjava.

Britanska informativna služba BBC upitala je Knopsa da li Deklaracija srpskog parlamenta išta menja u odnosu na presudu Međunarodnog suda pravde iz 2007. godine.

„Posle presude Međunarodnog suda pravde, vođa srpske delegacije, ambasador Radoslav Stojanović izjavio je da je Srbija njome oslobođena najteže tačke optužnice i da zbog toga više ne može da bude predmet zahteva za odštetu. Međutim, sada je usvojena Deklaracija srpskog parlamenta u kojoj se jasno kaže da se Srbija nije ponela korektno u slučaju Srebrenice i zbog toga se čak i izvinjava. Smatram da to menja stvari i stvara novu pravnu situaciju koja omogućuje podnošenje zahteva za odštetu pred srpskim sudovima.”

Ta „nova pravna situacija“, koju su srpske institucije stvorile motu proprio iz servilnosti, bez ikakve potrebe i na štetu svoje države i građana, uskoro će ih pohoditi. Onaj nemali deo javnosti, kako u nedavnom tekstu primećuje urednik NSPM, g. Đorđe Vukadinović, koji držeći se starog srpskog principa, čeka „po lošem srpskom običaju, da mečka zaigra pred sopstvenom kućom i da budemo direktno pogođeni, da bismo na problem obratili pažnju“,[2] odbacio je i ismejao naše upozorenje. Za mentalni sklop ovog segmenta bila je tipična reakcija čitaoca NSPM Isaka, bez obzira na to da li on lično sebe smatra Srbinom ili ne:

„O kakvom odstetnom pravu crni Stefan govoris? Koja drzava Srbija ce da nadoknadi zrtvama odstetu? Nema te drzave Srbije ni danasnje ni buduce koja ce se povinovati Angolosaksonskom pravu? Tvoji clanci na ovom poratalu su isti clanci koji su se mogli citati pred same ratove u bivsoj Jugi. Svrha tvog pisanja je samo da zastrasite Srbe i da ih jos vise homogenizirate za ono sto slijedi poslije a to je kako jedan vas uvazeni pisac voli da kaze CERACEMO SE JOS!!!!Samo se bojim da ce se ovo buduce CERANJE da se razbije o glavu Srbskom narodu.“

Nije u pitanju „anglosaksonsko pravo“, već opšti pravni principi, među kojima se nalazi i pravo na odštetu ukoliko je moguće dokazati uzročnoposledičnu vezu između postupka tužene strane i počinjene štete. Pre neki dan, sarajevsko „Oslobođenje“ najavilo je da lica iz Podrinja, koja tvrde da su bili oštećeni ne samo srebreničkim događajima u julu 1995, već i u širem vremenskom periodu počev od 1992. godine, pripremaju na „hiljade tužbi“, za sada protiv Republike Srpske. Kako javlja „Oslobođenje“, podnosioci su angažovali pravnog zastupnika i do sada su Pravobranilaštvu Republike Srpske, odeljenje u Bijeljini, dostavili oko 300 tužbi u kojima se traži „naknada nematerijalne štete“.

Prema rečima predstavnika udruženja građana koje stoji iza ove kolektivne tužbe, „svi imaju pravo podnijeti tužbu. Zato mi nastavljamo sa tužbama i nismo ograničili period do kada se porodice mogu da jave.“ Pravni koncept za pokretanje tužbe vrlo je jednostavan: „na temelju međunarodnih presuda, gdje je RS označen kao počinitelj genocida u BiH.“

Ta „nova pravna situacija“, koju su srpske institucije stvorile motu proprio iz servilnosti, bez ikakve potrebe i na štetu svoje države i građana, uskoro će ih pohoditi.

Međutim, ako se stvar postavi na takav temelj, nema ni jednog logičnog razloga zašto bi se parnica ograničila samo na Republiku Srpsku. Ona to i neće biti. Kako je jedan od glavnih pokretača ove inicijative, Murat Tahirović, predsednik Saveza logoraša Bosne i Hercegovine, značajno napomenuo, „mi još čekamo presudu Jovici Stanišiću, nakon koje će biti puno lakše tužiti.“

Jovica Stanišić je bio šef resora državne bezbednosti Srbije od 1. januara 1992. godine i tokom celog perioda rata, sve do 1998. godine. Presuda u njegovom predmetu, koji je u toku pred Haškim tribunalom, irelevantna je za parnicu koja se vodi protiv Republike Srpske. Ali ukoliko sudsko veće bude usvojilo osnovnu tezu tužilaštva, da su Stanišić i srpska DB, preko svojih lokalnih surogata i ubacivanjem sopstvenih paravojnih snaga, kontrolisali tok ratnih zbivanja u BiH i delovali kao produžena ruka zvanične Srbije u vršenju agresije protiv međunarodno priznate susedne države, ta presuda jeste vrlo relevantna za analogni odštetni zahtev koji se priprema protiv Republike Srbije. Tada će se, bar prividno, steći pravne pretpostavke da se i na teret Republike Srbije stave „etničko čišćenje, premlaćivanja i maltretiranja u logorima, uništavanje imovine, silovanja, masovna ubistva i na kraju genocid.“ Jer, kako prenosi „Oslobođenje“, „sve su ovo zločini počinjeni od 1992. do 1995. godine,“ zbog kojih hiljade Podrinjaca mogu da podnesu tužbu.

Logika potencijalnih tužbi nije nimalo zanemarljiva, pod uslovom da njene premise budu prihvaćene. Parničari verovatno nisu toliko naivni da smatraju da će svoja materijalna potraživanja ostvariti preko pravosudnih sistema Republike Srpske i Republike Srbije. To i nije njihov konačni cilj, na čije ostvarenje oni računaju ozbiljno. Pod pretpostavkom da postupaju racionalno, njihov cilj je da što brže u okviru ta dva sistema iscrpu sve pravne lekove kako bi osnovna pitanja koja se parnicom pokreću mogli internacionalizovati obraćanjem Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Na taj način, oni će imati izvanrednu šansu da obema srpskim državama i njihovim građanima nanesu ne samo tešku materijalnu štetu, nego ujedno i moralnu i političku.

Pravni koncept za pokretanje tužbe vrlo je jednostavan: „na temelju međunarodnih presuda, gdje je RS označen kao počinitelj genocida u BiH.“

Nema sumnje da bi suprotna strana potražila način da se pravno „osveti“ Republici Srpskoj i Srbiji čak da Deklaracija nije bila usvojena. Ali svaka normalna osoba postaviće logično pitanje: šta je zadatak poslanika Narodne skupštine Srbije? Da stranim parničarima protiv sopstvene države i građana koji su ih izabrali, odnosno poreskih obveznika od kojih primaju platu, pomažu ili da im odmažu? Na stranu presude Haškog tribunala gde se na vrlo sumnjiv i sporan način utvrđuju „činjenice“ na kojima će se zasnivati ova tužba. Ali kako će se advokati Republike Srbije u Strazburu snaći u „novoj pravnoj situaciji“ koju su suludo proizvele ustanove države koju zastupaju? Kakav će biti njihov odgovor na krunski argumenat suprotne strane, da parafraziramo profesora Knopsa, da „izvinjenje pruža samo neko ko je imao udela u izvršenju krivičnog dela za koje se izvinjava“?

Kukavičkim podleganjem stranom pritisku i ucenama na početku 2010. godine, srpski politički establišment (što se ne odnosi samo na korumpiranu skupštinu) suštinski je doprineo daljem materijalnom razaranju, moralnoj diskreditaciji i političkoj podčinjenosti svoje države. Godinu dana kasnije, bumerang se vraća.

(Autor je predsednik holandske nevladine organizacije, „Istorijski projekat Srebrenica“)