Политички живот | |||
Србија није у кризи већ у агонији |
среда, 03. јун 2015. | |
У Србији се често расправља о судбини владајуће коалиције, о реконструкцији владе, о односима Председника државе и Председника владе, о односима унутар Српске напредне странке или опозиције…Шта је смисао ових прича, ако се у њима не расправља о судбини државе и грађана? Време је да питамо „шта ћемо са Србијом“, али пре тога треба да видимо докле су нам Србију довели. Сведоци смо како садашња власт и њен први човек распродају остатке државног суверенитета и националног достојанства. Косово и Метохију су Бриселским споразумом као и пратећим договорима предали пројекту “Природне Албаније”. Успут нам властодршци помпезно најављују промену Устава. Знамо добро да је Устав последња нормативна брана за одржавање статуса КиМ у оквиру наше државе. Косово и Метохију су све заједно са рудним и воденим богатствима, са манастирима и светињама, са српским народом предали агресивном антисрпском,НАТО сателиту, албанској квазидржавици, без гриже савести,приказавши то јавности као тријумф и победу. Потписали су ИПАП споразум са НАТО. То значи да НАТО може слободно да прави маневре по Србији, и да можемо очекивати да нам НАТО војници слободно улазе у наша дворишта, у наше куће,у спаваће собе. Безнађе и депресија су завладали нашим друштвом и свакодневним животом обичних људи. Млади и школовани одлазе из земље и сваке године губимо по 30.000 паметних, школованих људи у генеративном добу. Срби су расути у 159 земаља света. Бела куга хара Србијом. Запљуснути смо таласом бруталних убистава и самоубистава. Стопа криминала је у порасту и нарочито је забрињавајуће, вршњачко, малолетничко насиље и злостављање које буја. Медијски простор је контаминиран вулгарностима и неукусом, који понижава прихватљиви јавни морал Безнађе и депресија су завладали нашим друштвом и свакодневним животом обичних људи. Млади и школовани одлазе из земље и сваке године губимо по 30.000 паметних, школованих људи у генеративном добу. Срби су расути у 159 земаља света. Бела куга хара Србијом. Запљуснути смо таласом бруталних убистава и самоубистава. Стопа криминала је у порасту и нарочито је забрињавајуће, вршњачко, малолетничко насиље и злостављање које буја. Медијски простор је контаминиран вулгарностима и неукусом, који понижава прихватљиви јавни морал. Понекад се чини како тренутна власт у Србији све ради како би своје грађане претворила у учеснике свеопштег националног ријалитија, у којем нема престанка пада нашег достојанства, личног и националног. Сведоци смо и краха политичке културе здравог надметања. Напредњачки батинашки одреди харају Србијом, као нпр. неки дан у Великој Плани. Више насилника обучених у црне мајце и дуксеве са капуљачама, наоружаних бејзбол палицама, металним шипкама, ланцима, бибер спрејевима и другим хладним оружјем, делили су летке којима су јавност позивали на линч председника општине Дејана Шулкића, чланова његове породице и сарадника. Насилници су у центру овог мирног града демолирали излоге кафића, поломили намештај, неколико аутомобила и нанели материјалну штету локалном становништву и објектима. Ноћни поход СНС-ове казнене експедиције на Велику Плану последица је освете, јер је на изборима за Савет Прве месне заједнице Српска напредна странка доживела понижавајући пораз од 21:0 од коалиције коју је предводио председник општине Дејан Шулкић, који је и члан Председништва ДСС. Можемо само да слутимо која средства ће СНС користити за очување власти у Србији, када буду осетили да им она узмиче под све већим незадовољством грађана. Нажалост, не морамо много да замишљамо, јер већ сада видимо да се, свако ко подигне глас против лоше власти, или укаже на њене погрешке, провлачи кроз медијског топлог зеца или му пред кућу стижу ескадрони страха. Никада као данас није било веће партизације друштва. Нико не може да добије посао ако није члан неке од владајућих странака, а ту предњачи СНС. И људи се учлањују, јер знају добро да данас једино у политици може да се добије запослење, пошто привреда не функционише. Иако се власт хвали стално успесима и смањењем незапослености, морам да подсетим да је данас 1695000 запослених, а пре годину дана их је било 1698000. Податак из 2007.године каже да је тада било преко 2 милиона запослених. Дакле имамо очигледан пад који се не може правдати само кризом. А Србија данас није у кризи. Она је у агонији, у беди и сиротињи. Средњу класу чине они који имају сваки дан да једу и да плате рачуне за струју и инфостан. Какво је стање у економији, како живе грађани? Нема те категорије становништва која није осетила последице погрешне економске политике Владе: пензионери због смањивања пензија, запослени у приватном сектору због смањења привредне активности, запослени у јавном сектору због смањења зарада,а не треба занемарити ни укидање накнаде по основи минулог рада, пољопривредници због смањења субвенција…о незапосленима и онима који већ данас живе од социјалне помоћи да и не говорим. Пољопривредници су очајни јер је увозних производа из Европске уније све више, а њихове шансе да продају домаће млеко, јаја, месо…све су мање. А како и да не буду мање, када немачки сељак прима субвенцију од државе по хектару од 500 евра, а српског сељака држава помаже са 50 евра по хектару! Немогуће је издржати такву конкуренцију. Да ли се стање у држави поправља трагичним споразумима са Међународним монетарним фондом и пристајањем на све услове које нам постављају? Не можемо живети боље ако прихватимо да плате и пензије ограничимо. Лаж је да ће то довести до консолидације јавних финансија. Да питамо Грке како су прошли са својим мерама штедње? Колико им се дуг повећао за свега три године? Могу ли сада да га врате? Хоћемо ли живети боље и ми, и генерације после нас, ако прихватимо њихове препоруке и за тепсију рибе распродамо све што је остало? У чијем интересу је приватизација Телекома, у чијем интересу је продаја ПКБ-а, продаја земље и ораница, у чијем интересу су све чешће најаве приватизације ЕПС-а и Комерцијалне банке? То није у интересу Србије и грађана који у њој живе. Продуктивност у нашој земљи расте само у сивој зони где се јавља политичка корупција и лични интереси повезани са опстанком на власти. У академској сфери се неочекивано увећава број дипломаца и научних звања са опскурних факултета без икаквог рејтинга. Рецепт за излазак Србије из ове економске слепе улице лежи у мењању стратешке политичке оријентације. Пут у ЕУ девастира Србију. Да би се опоравила Србија треба да откаже гостопримство ММФ-у. Треба да своје новчане резерве користи за стварање нових вредности као што је улагање у производњу и капиталне инфраструктурне пројекте. Народна банка Србије треба да буде централна банка, а не мењачница, и да буде подршка и контрола комерцијалним банкама. Везе економског типа треба јачати с Руском Федерацијом и институционално организовати сарадњу с Русијом путем Канцеларије за сарадњу с РФ. Не треба ни говорити да треба обуставити продају предузећа од националног значаја и забранити продају земље странцима. А то све Србија може да уради једино ако се ослободи бриселских стега и условљавања. Не кошта ништа, а много се добија. Власт на олтар европских интеграција наставља да приноси нове жртве. Како другачије, ако не жртвовањем последњих трагова достојанства, објаснити посету премијера Александра Вучића Албанији? Вучићева посета у већини домаћих медија представљена је као херојско дело, јер су „Албанци спремали сачекушу за Вучића“, али је његовом заслугом „Боже правде одјекивало Тираном“, а његовом чврстином је чак и „Рама одустао од Велике Албаније“. Иза ове пропагандне машинерије крије се чињеница да је Вучићева посета Тирани још једно понижавање Србије. Како другачије оценити одлазак код Едија Раме након његовог прошлогодишњег дводневног великоалбанског дивљања по Србији, ратнохушчаких изјава и комадања Србије? Како оценити договоре о изградњи аутопута Тирана-Приштина-Ниш него као економски и политички штетне пројекте за Србију? Србија треба своје ограничене ресурсе да користи за изградњу инфраструктурних пројеката који су Генералним мастер планом саобраћаја у Србији утврђени као приоритетни развојни пројекти, а не да их разбацује на реализацију оних које је својевољно, супротно стратешким документима Владе и интересима Србије, улагујући се Европској унији, обећао председник Владе. Аутопутна мрежа у Шумадији и западној Србији, путеви у источној Србији, Мачви, Банату, и Срему приоритети су Србије и Србија треба да улаже средства у њихову изградњу, а не у аутопут Ниш-Приштина-Тирана, који је интерес Албаније, јер се њиме повезује са централном Европом, али и шире своју “природну Албанију”. Шта тек рећи о најавама премијера Вучића да ће Србија прихватити сугестију из САД да смањи зависност од руског гаса, тако што ће се придружити гасоводу који има америчку подршку и који ће спровести гас из Азербејџана у Европу? Српски енергетски заокрет није у економском, политичком и геополитичком интересу Србије и водио би потпуној колонизацији наше државе. Плашим се да је корак у том правцу и предстојећа Вучићева посета Сједињеним Америчким Државама. Неки преостали мудри и храбри људи кажу да имамо на делу увођење пузајућег ауторитаризма, који спроводе властодршци и њихов први човек. Контрола медијске сфере подсећа на ону када је наш данашњи премијер био министар за информисање 1998. и 1999. године. И данас, баш као онда се фабрикују кампање против политичких противника и свих оних који се усуђују да другачије мисле. На сцени је гашење локалних електронских медија који представљају трибину са које се још може чути опозициони глас. Неодговорно се на југу Србије приватизују ТВ станице без размишљања да оне не падну у нпр. Албанске руке, тако да Срби на југу остају без својих медија изложени пропаганди туђе земље у властитој отаџбини. Преко државне инфраструктуре и полуга моћи, успоставља се контрола над привредним и финансијским токовима, злоупотребљавају се безбедносне структуре у личне сврхе. Целокупна технологија управљања подсећа на једну суседну државу, где се истим методама служи човек који је тамо већ 25 година на власти. И наравно, никако не смемо амнестирати утицај спољног фактора који толерише овакве егзотичне облике владавине у срцу Европе, све дотле док им локални властодршци свесрдно испуњавају геополитичке прохтеве, а успут и интензивно припомажу на промени свести својих поданика. Циљ је да се изврши промена традиционалног колективног иентитета након које би се добила нека аморфна маса много прихватљивија укусу глобалних моћника. Kритикама Вучићеве власти ниједног тренутка не желим да од кривице ослободим власт Демократске странке и Бориса Тадића која је већину штетних процеса, од предаје Косова и Метохије, преко експлозије јавног дуга и буџетског дефицита, до концентрација власти у рукама једног човека, гушење медија и опозиције, и започела. Нeвeрoвaтнo je да из опозиционих редова незванично можемо чути идеје о oпoрeзивaњу Српскe прaвoслaвнe црквe и вeрских зajeдницa, кao дa ћe тo извући зeмљу из кризe у кojу су je Стeфaнoвић и њeгов тадашњи шеф Борис Тадић гoдинaмa гурaли. Невероватно је кo дaнaс сeби дaje зa прaвo дa удaрa нa сaмe тeмeљe нaшeг друштвa и трaдициje српскoг нaрoдa. Дeмoкрaтскa стрaнкa Србиje увeк je билa нa брaнику трaдициoнaлних српских и хришћанских врeднoсти и нeћe дoзвoлити никoмe дa oд Српскe прaвoслaвнe црквe и традиционалних верских заједница у Србији прaви мoнeту зa пoткусуривaњe у свojим унутaрстрaнaчким сукoбимa, jeр oнa нe мoжe и нe смe бити мaркeтиншки трик пojeдинaцa зa прикупљaњe jeфтиних пoлитичких пoeнa. Треба рећи истину до краја. Није сва кривица на овој, као ни на предходној, веома лошој власти. Не смемо да аболирамо од кривице страни фактор, све оне центре моћи који већ дуго времена, у континуитету раде против српских државних и националних интереса. Наши интереси и њихови интереси се мимоилазе. Наш интерес је да правило јаку и стабилну Србију. Њихов да Србија буде слаба и нестабилна. Наш интерес је да код грађана Србије пробудимо наду у боље сутра и жељу да се боре за своја права. Њихов да се српска јавност успава и потом, да нам се, како то рече један амбасадор, промени свест. Наш интерес је да будемо слободни, јер се само слободни народи могу развијати. Њихов да нас коришћењем разних инструмената и техника окупирају, и да трајно останемо економска периферија са јефтином радном снагом. Наш интерес је да градимо демократске институције Републике Србије. Њихов интерес је да српске институције буду само пуки сервис међународних организација. На крају, наш интерес је да кроз институције система бирамо најбоље који ће водити земљу. Њихов интерес је да проналазе оне који ће најбоље спроводити одлуке глобалних моћника, што је најочигледније на примеру последњих догађаја у Македонији. Све агресивније иступање албанског фактора на простору Балкана, претње од радикалног исламског тероризма, као и питање енергетске одрживости и безбедности овдашњих земаља кроз реализацију пројекта “Турски ток“, намеће израду нове агенде у сарадњи држава Балкана. Ту мислимо на Грчку, Бугарску, Србију, Македонију и Црну Гору. Само кроз колективну сарaдњу и афирмацију међусобних односа, ове државе могу одолети изазовима са којима се суочавају и учинити, да макар на регионалном нивоу, прерасту од објеката ка субјектима међународне политике. Немамо илузија и свесни смо да многобројне историјске трауме отежавају разумевање између ових држава, али исто тако верујемо да је то могуће превазићи потребом да се осигура стабилан и безбедан развој региона. То не значи да ћемо окренути леђа постјугословенском простору на коме живе наши сународници. Србија треба да настави да штити опстанак Републике Српске, и да указује на перманентно кршење људски права Срба у Хрватској које тамошње јаке србофобичне снаге излажу прогону и понижењу. У Црној Гори је на делу етноцентрична монтенегризација српског народа. Србија као матица је дужна да штити своје сународнике,а не да их као Вучићев, али и Тадићев режим предаје на милост и немилост, све зарад од Брисела прописаних добросуседских односа. Успешност добросуседских односа се мери количином повлачења и попуштања српске стране . То хитно треба да престане, јер искуство каже да нисмо таквим понашањем ништа постигли. Управо обрнуто. Повлачење Србије је увек јачало апетите других страна. Шта свима, којима је стало до Србије, ваља чинити у оваквим околностима? Патриотске странке, удружења, угледни појединци треба да се окупљају, сабирају и да пруже отпор! Потребна је јасна, бескомпромисна и суштинска опозициона снага садашњем режиму. Међутим, желим да подвучем, ако је ДСС опозиција режиму, ДСС никада нећемо бити опозиција Србији. Ако неко мисли да се власти у Србији домогне подршком „украјинском“ или за наше прилике реалнијем „македонском“ сценарију, дестабилизацијом земље, ми ћемо се најоштрије супротставити. Када је у питању отаџбина, стабилност земље и будућност наше деце, бранићемо Србију свим расположивим средствима. Спремни смо да као доследна опозиција, поведемо још одлучнију борбу за заустављање даљег пропадања Србије. На том путу, позивамо све оне који деле наша политичка убеђења да нам се придруже, а оне који су некада били разочарани нама, да нам се врате, места има, а свака подршка је у овом злом времену потребна. Само слободна Србија, а не бриселска колонија може економски,политички и морално да усправи и опорави Србију. Зато сви којима је до Србије стало треба да устану против овог економског и политичког колонијализма и да се окупе око идеје слободне и суверене Србије. Душа и слобода су две ствари које Србији и српском народу отимају. А те две речи суштински одређују живот сваког од нас. Дугујемо нашој отаџбини Србији! И зато треба да јој вратимо и слободу и душу. (ДСС-Сведок) |