Srbija i „servilnost“

Ponovo nam se dešava obrazac viđen u avgustu ove godine. Najpre Vuk Jeremić i srpska diplomatija nešto logično i dobro urade. Ovoga puta to je odluka da se ne učestvuje u antikineskoj propagandnoj predstavi sa Nobelom. Onda se digne „evroatlantska kuka i motika“ i zavapi kako se Srbija ponovo vraća u „strašne devedesete“. Na kraju, državni vrh Srbije – tačnije Boris Tadić, stane da preispituje smisao takve odluke, došavši (kako najavljuje „Danas“[1]) do „realističkog“ zaključka da je bolje ne slediti srpske interese, već interese naših „prijatelja“ iz Vašingtona i Brisela.

Kina, koja nas je uvek pošteno podržavala oko Kosova, sada nas je samo lepo zamolila da u ovoj stvari budemo uz nju. Dobro znamo domete ljudskopravaške retorike – i sami smo bili njena žrtva 1999. Pošteno je i da svoj dug Kini vratimo. Konačno, ako imamo dve velike sile sa suprotnim interesima u nekoj stvari, a mi se oko toga moramo opredeliti i nekome zameriti, bolje je da se zamerimo onoj sili kojoj je do te stvari manje stalo. Amerikancima je ovo samo jedna od mnogobrojnih propagandnih akcija koje svakodnevno vode protiv Kine, Rusije, Irana, Kolumbije... Kinezima je, pak, ovo važna simbolička bitka za političko dostojanstvo. Bar bi Srbija trebalo da se trgne kada kineski ambasador kaže da „ovo nije pitanje mira“, već toga da li Kina još „trista godina treba da bude kolonija“[2]. Kinezi svakako znaju o čemu govore, ta zemlja ipak nije od juče. I pošto im je više stalo, Kinezi će svakako više ceniti našu podršku, nego Vašington ili Brisel (koji Srbiju ionako tretiraju kao sluškinju – siroticu koja služi samo za pranje sudova i za povremenu „zabavu“ birokratskih diplomata).

Kina, koja nas je uvek pošteno podržavala oko Kosova, sada nas je samo lepo zamolila da u ovoj stvari budemo uz nju.

Ali, onda se bučno aktivirao hor stalnih primalaca vašingtonsko-briselskih grantova (vidi spisak ovdašnjih korisnika samo jedne fondacije – NED[3]). Taj hor je preko evroatlantskih medija složno zagalamio kako se Srbija ponovo vraća u devedesete!? Zajedničko saopštenje lidera naših ljudskopravaških NVO potpisali su Milan Antonijević (Jukom – NED grant $39.900), Sonja Biserko (HOS – NED grant $36.800), Maja Mićić i Andrej Nosov (YIHR – tri NED granta:51.000$, 79.900$ i 99.790$), Nataša Kandić (FHP – NED grant 50.000$)[4], Borka Pavićević (CKD), Marko Karadžić, Miljenko Dereta (GI), Vojin Dimitrijević (BFP), Staša Zajović (ŽuC)[5].Pominjući „strahote devedesetih“, ovi javni pregaoci dramatično su poručili: „Pod hitno tražimo od države Srbije da pošalje predstavnike države da prisustvuju ceremoniji i da se javnosti objasni koju vrstu politike vodimo“. „Vrsta politike“ je posebno zanimljiv izraz. U ovom NVO apelu se ne kaže koje sve „vrste“ politike postoje, ali obično se smatra da spoljna politika može biti samostalna i servilna. Potpisnici ovog apela verovatno hoće da poruče da ako smo već izabrali servilnu politiku prema Briselu i Vašingtonu, onda treba dosledno da je se držimo. Ljubazno podsećanje.

Tu je naravno i zabrinuti uvodnik Svetlane Lukić u „Peščaniku“ (NED grant 38,700$), prepun izraza kao što je „sumanuta spoljna politika Srbije“, „sramotna odluka“, „sukob sa elementarnim civilizacijskim i demokratskim normama“, „tzv. kineska podrška tzv. teritorijalnom integritetu i suverenitetu“, „personifikacija samoubilačke i glupe spoljnje politike Srbije, Vuk Jeremić“...[6]. I E-novine su, budno stojeći na straži evroatlantskog pravoverja, odmah upozorile da je „Srbija i ranije pokazivala zavidan nivo servilnosti prema zahtevima koji su dolazili iz Pekinga“, podsećajući da je „srpska diplomatija, pod upravom Vuka Jeremića i njegovog klana, donosila čudne odluke rukovođena pogrešnim kriterijumima savezništava u odbrani iracionalnog teritorijalnog integriteta na Kosovu“[7] (podvukao A. S). Hvala „Peščaniku“ što nas je obavestio da je teritorijalni integritet Srbije „takozvani“. I „E-novinama“ što su nas naučile da je isti taj teririjalni integritet „iracionalna“ kategorija.

Vuk Drašković je dramski, kako samo on ume, zavapio da Srbija „bira između puta u budućnost ka EU i povratka u prošlost i ostajanja u paklu“[8]. Čedomir Jovanović i njegov LDP su uputili apel Skupštini nazvan „Moralno i političko posrnuće naše diplomatije“[9]. U njemu su protestovali protiv „nastavka robovanja naše diplomatije prevaziđenom modelu `kosovske politike`” i zatražili da se hitno sastane skupštinski Odbor za inostrane poslove, kako bi „doneo odgovarajuće zaključke koji bi, makar delimično, umanjili sramotu i štetu koju smo kao zemlja u međuvremenu pretrpeli“. „Odluka o bojkotu dodele Nobelove nagrade za mir je poslala vrlo lošu poruku svetskoj javnosti, a naročito Evropskoj uniji kojoj težimo“, objavila je i Liga socijaldemokrata Vojvodine, preko svoje portparolke Aleksandre Jerkov[10].

pošto im je više stalo, Kinezi će svakako više ceniti našu podršku, nego Vašington ili Brisel (koji Srbiju ionako tretiraju kao sluškinju – siroticu koja služi samo za pranje sudova i za povremenu „zabavu“ birokratskih diplomata).

„Danas“ je, želeći da svoje čitaoce upozna i sa mišljenjem stručnjaka, odmah preneo i hrabro mišljenje „stručnjaka za međunarodne odnose, Predraga Simića i Aleksandre Joksimović, koji ocenjuju da Srbija bojkotom ceremonije u Oslu pokazuje da je problematična njena doslednost na putu ka EU, odnosno da joj je, u ovom slučaju, podrška Kine na međunarodnom planu važnija od potpunog saglasja s politikom zapadnih zemalja, koje su snažno podržale odluku Nobelovog komiteta“[11]. Oglasio se i analitičar ISAC fonda Milan Pajević, koji je rekao da „ako je naš spoljnopolitički cilj Evropska unija, onda se moramo ponašati u skladu s tim ciljem“ i da „ne može spoljna politika da zavisi od jednog ministra, ili od raspoloženja jednog ministra, ili jedne vlade, ili jednog predsednika“[12]. I analitičar Vladimir Pavićević (BOŠ) ocenio je za „Danas“ da Srbija „ovim bojkotom otkriva staru boljku svoje spoljne politike – tumaranje“[13]. "Svrstavanje uz Libiju, Iran ili Kinu po ovim pitanjima znači udaljavanje od Evrope", upozorio je Pavićević.

Naravno da se odmah javila i EU birokratija. Portparolka evropskog komesara za proširenje Štefana Filea, Anđela Filote, izjavila je da je „Evropska komisija razočarana i zabrinuta zbog odluke Srbije da bojkotuje ovogodišnju dodelu Nobelove nagrade za mir“[14], i da će „ta poruka biti preneta vlastima u Beogradu“. Prema njenim rečima, „suviše je rano da bi se moglo reći da li ovakva odluka Srbije može negativno uticati na mišljenje komisije o njenoj kandidaturi za članstvo“[15]. Najoštriji je, naravno, bio znameniti Jelko Kacin,koji je izjavio da je „šokiran odlukom Srbije“[16]. „Nema ni jedne zemlje kandidata (za članstvo u Evropskoj uniji), ili potencijalnog kandidata, koja na takav način manifestuje svoju servilnost“, zgroženo je upozorio Kacin, a B92 preneo na vrlo istaknutom mestu[17] (NED grantovi: Radio B92 – 52.500$, Fond B92 – 22.750$, ANEM – 66.610$). On je preteći dodao da je „to dokaz da o srpskoj spoljnoj politici treba obaviti pravu raspravu, ne samo u Srbiji, nego i u Evropskoj uniji“.

I pošto su nam čuvari istine i ispravnog evroatlantskog puta sve tako lepo objasnili, Demokratska stranka i Boris Tadić su, kako izgleda, opet počeli da se kolebaju. Šefica poslaničke grupe Za evropsku Srbiju Nada Kolundžija je izjavila da Odbor za inostrane poslove treba da sasluša Vuka Jeremića i zatraži odgovarajuća „objašnjenja“[18]. A „Danas“ je, najpre, još jednom podsetio da je „većina (podvukao A. S) domaćih i stranih javnih ličnosti, kao i nevladinih organizacija i pojedinih političkih stranaka“ ocenila „da je odluka veoma loša po međunarodni imidž Srbije, posebno zbog njenih evropskih ambicija“ (LDP, SPO, LSD – većina stranaka?; Simić, Joksimovićeva, Pajević i Pavićević – većina javnih ličnosti?; HOS, FHP, GI i Jukom – većina NVO?). Ali, onda je u članku ipak sa olakšanjem dodato da je „Danasu rečeno iz izvora bliskih državnom vrhu u Beogradu“ da se "trenutno razmatra mogućnost promene stava"[19]. Ovu važnu „Danasovu“ informaciju odmah je preneo i B92[20].

Sve se, dakle, dešava isto kao i u avgustu, kada je na dnevnom redu „ubeđivača“ bila rezolucija o Kosovu. Sada još samo preostaje da u Beograd hitno doputuje Štefan File, ili da Tadić bude urgentno pozvan kod Keti Ešton u Brisel, pa da se istorija farsično ponovi.

Sve se, dakle, dešava isto kao i u avgustu, kada je na dnevnom redu „ubeđivača“ bila rezolucija o Kosovu. Sada još samo preostaje da u Beograd hitno doputuje Štefan File, ili da Tadić bude urgentno pozvan kod Keti Ešton u Brisel, pa da se istorija farsično ponovi.

U avgustu sam mislio da je srpski državni interes u tadašnjoj diplomatskoj kontroverzi toliko jasan da će Tadić ipak odoleti svim bezobrazlucima i pritiscima[21]. Prevario sam se. Sadašnja kontroverza je, u odnosu na tadašnju, nešto manje važno državno pitanje. Ali, kako je Tadić krenuo da od avgusta beskompromisno „sarađuje“ sa Briselom i Vašingtonom – a rat sa sopstvenim građanima zarad gej parade, ponižavajuća vukovarska izvinjavanja i ekonomski bezumna prodaja Telekoma samo su dalji pokazatelji te „beskompromisnosti“ – postalo je prilično teško pouzdati se u Tadićevu političku racionalnost, barem u ovom pitanju. Zato mogu da kažem jedino da se ne bih sasvim iznenadio ako se Tadić opet „dogovori“ sa Eštonovom.

Ali bih se svakako iznenadio ako nakon toga Jeremić ne bi podneo ostavku. Tadić mu je, zaokretom od 9. septembra, prvo srušio „kosovsku politiku“ i ogroman dvogodišnji trud. Tadić, zatim, nije ništa učinio da pomogne Jeremićevu kandidaturu za potpredsedničko mesto u DS (gde se Jeremić, trenutno, koprca kao riba na suvom). Sa ovim Tadićevim mešanjem, koje najavljuje „Danas“, autoritet Jeremića, kao šefa diplomatije, bi bio dezavuisan. Ako Jeremić misli o svojoj političkoj budućnosti, preko takvog poniženja teško da bi smeo da pređe.

Hajde da vidimo šta će se dogoditi. Hoćemo li biti svedoci neznatnog (ali važnog) povratka državnog dostojanstva? Hoćemo li biti svedoci drame jedne izneverene političke lojalnosti? Ili ćemo biti svedoci još jedne farse plaćenog „atlantizma“ i „realističke“ političke servilnosti?