Politički život | |||
Sporazum bez garancije |
sreda, 30. april 2008. | |
Ni problem Kosova ne može se rešiti njegovim potiskivanjem i nametanjem druge teme – potpisivanjem SS, jer se potpisivanje Sporazuma neposredno tiče Kosova i celovitosti Srbije Potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju otvoriće ozbiljne probleme u Srbiji, posebno kada se ima u vidu da je on suštinski povezan sa rešenjem kosovskog problema. Nije teško zaključiti kakav će biti budući odnos Brisela prema ključnom državnom pitanju Srbije kada se ima u vidu da je on ni do sada nije uvažavao kao priznatu članicu UN. U rešavanju statusa Kosova, Brisel je podlegao interesima SAD i NATO-a. Prihvatio je politiku sile i arogancije umesto pregovora i kompromisa. Politika dvostrukih standarda zamenila je poštovanje međunarodnog prava. On nije uvažavao legitimne interese Srbije. Najdrastičniji primeri su samovoljna agresija na Srbiju 1999. godine, opstrukcija pregovora između Beograda i Prištine, podsticanje kosovskih Albanaca na jednostrano proglašenje nezavisnosti, priznavanje tog nelegalnog i nelegitimnog čina, slanje misije Euleks na teritoriju Srbije, kršenje međunarodnog prava, mešanje u unutrašnje stvari zemlje, svesno izbegavanje da se prizna ugroženost elementarnih ljudskih prava Srba na Kosovu i Metohiji itd. Mada je Brisel takav odnos prema Srbiji pokušavao da uvije u veo visokih evropskih vrednosti, nije se tu radilo o poštovanju univerzalnih normi, nego o prizemnim i pragmatičnim političko-vojnim interesima koji ne uzdižu, nego ruše te norme. Stoga se prema EU ne treba odnositi kao prema tabuu. Nedopustivo je svaki loš gest Unije prema Srbiji opravdavati njenom nedodirljivošću. Umesto toga, moramo razdvojiti šta su zaista visoke evropske vrednosti, a šta sebični pragmatizam birokrata EU, šta treba, a šta ne treba da prihvatimo od onog što Brisel nudi i čini prema Srbiji. Interesi Srbije ne poklapaju se uvek sa interesima EU. U procesu pridruživanja ne možemo se rukovoditi prvenstveno interesima vodećih zemalja EU, SAD i NATO-a. Nije saradnja to da se Srbija odriče svojih interesa uvek kada se oni ne poklapaju sa njihovim. Tako se ni problem Kosova ne može rešiti njegovim potiskivanjem i nametanjem druge teme – potpisivanjem SSP, jer se potpisivanje Sporazuma neposredno tiče Kosova i celovitosti Srbije. Od trenutka kada je SSP parafiran, do danas, suštinski su se izmenile okolnosti. Izdvajaju se dva aspekta te suštinske promene. Jedan se tiče faktičkog ponašanja EU i njenih zvaničnika, a drugi tumačenja odredbi Sporazuma. Podsetimo se: SSP je parafiran u novembru, u februaru je uz podršku SAD, NATO i članica EU došlo do jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, zatim njegovog priznanja od vodećih zemalja EU. Zemlje Evropske unije koje su protivpravno priznale navodnu kosovsku nezavisnost direktno su prekršile parafirani Sporazum. Potom je usledila odluka o samovoljnom i nelegalnom slanju misije Euleks na teritoriju Srbije. Ovim poslednjim činom, EU je nedvosmisleno pokazala da ne poštuje njen suverenitet i teritorijalni integritet. To potvrđuju, kako izjave, tako i sami postupci zvaničnika Unije. Solana odlazi u Prištinu da oda priznanje nezavisnosti Kosova, Ren govori o podršci nezavisnom Kosovu od EU i potrebi da Srbija ima dobre susedske odnose sa Kosovom, francuski predsednik Sarkozi, kao i britanski premijer Braun još odranije ističu da će novi uslov za ulazak Srbije u EU biti priznanje nezavisne države Kosovo itd. Zvaničnici EU faktički se odnose prema Kosovu kao prema nezavisnoj državi. Jedan deo zagovornika bezuslovnog potpisivanja Sporazuma u zemlji ističe da se on poziva na Rezoluciju 1244 i da je time zagarantovana nepovredivost državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije. Kad bi zaista bilo tako, onda bi to potvrdili sami zvaničnici EU. Oni to, međutim, ne potvrđuju. Pošto zagovornici potpisivanja Sporazuma po svaku cenu u zemlji nisu ovlašćeni od EU da ga tumače, njihovo tumačenje ne može biti verodostojno pa, samim tim, i ne znači ništa. S druge strane, EU nedopustivo proizvoljno i tendenciozno tumači Rezoluciju 1244. Odluku o slanju misije Euleks zasniva na stavu iz Rezolucije u kome se govori o tome da generalni sekretar UN može pozvati na Kosovo međunarodnu misiju, iako je jasno da se to odnosi na već postojeću misiju UN, a generalni sekretar nikad nije pozvao Euleks. Da stvar bude još gora, zvaničnici EU svesno izbegavaju da navedu kako se u tom istom stavu govori o suštinskoj autonomiji Kosova u Srbiji, a ne o nezavisnoj državi. Države EU koje su priznale jednostranu nezavisnost cinično tvrde da su to uradile na osnovu i poštujući Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN. Ako već imamo primer neprihvatljivo proizvoljnog i tendencioznog tumačenja Rezolucije 1244, jasno je da ništa ne garantuje da EU sutra neće tumačiti Rezoluciju tako da se SSP odnosi na Srbiju bez Kosova. Bilo bi sasvim naivno verovati da će zemlje EU koje su priznale nezavisnost Kosova ratifikovati Sporazum u uverenju da se on odnosi na celu Srbiju i tako poništiti sopstveno priznanje nezavisnosti. Pre se može očekivati da će se priznanje kosovske nezavisnosti tražiti od Srbije pre ratifikacije da bi se na taj način naknadno legalizovao nelegitimni i nelegalni čin priznanja nezavisnosti. Konačno, način na koji se zvaničnici EU odnose prema Srbiji i kosovskom problemu, kao i način na koji tumače akte na koje se poziva SSP, ne daje garanciju da će Evropska unija potpisivanjem SSP poštovati celovitost Srbije. Potpisivanje Sporazuma je i za same potpisnike u ovom trenutku samo mrtvo slovo na papiru. Ono ne rešava nijedan suštinski problem, ali otvara mnoge. U krajnjoj liniji, vodi destabilizaciji zemlje, a bez definisanja jasnog odnosa EU prema celovitosti Srbije otvara se ozbiljna opasnost da zemlja bude potpuno prepuštena na milost i nemilost političkog i vojnog pragmatizma NATO-a, SAD i nekih članica EU. Savetnik predsednika Vlade Srbije [objavljeno: 30/04/2008, Politika] |