|
Za vreme Miloševićevog režima, pristalice demokratske opozicije su u svakoj izbornoj noći bile oduševljene negde do ponoći, dok su im opozicioni lideri saopštavali prve rezultate sa Vračara, Starog grada ili iz poznatih četničkih sela, u kojima se još čeka da im se kralj javi iz Londona. Radosno se dele ministarski resori, predviđa kako će kazniti crvenu bandu, dok se oprezni opozicionari koji sugerišu da treba još sačekati jer ne znamo konačne rezultate, doživljavaju kao kukavice i već im pronalaze tetku ili brata od strica u režimu. Oko jedan sat posle ponoći, na izbornim poselima se polako rađa sumnja, opozicione konferencije za štampu se iznenada odlažu, a demokratski mandati se tope dok se saopštavaju rezultati iz egzotičnih, provincijskih opština u kojima demokratija još nije zakucala na vrata. Sat ili dva kasnije, dok sa državne televizije saopštavaju kako je u kosovskim opštinama, gde policija ne sme da uđe, Milošević dobio 99 odsto glasova, opozicionari već kreću utučeno kućama, uz povike: krađa, znao sam da su to veliki banditi, ali da su ovoliki...
U demokratskoj Srbiji se, međutim, ustanovila praksa da veoma rano javnost sazna precizne izborne rezultate, koje nijedna stranka ne pokušava da osporava. Čak su i kampanje bile korektne, bez histerije, psovačkog rečnika i medijskih podmetanja, sve do proleća 2008. godine, kada je Srbija, kao i u doba Miloševića podeljena na naše i njihove, a stranačke centrale su preko nezavisnih medija pod njihovom kontrolom počele da huškaju građane jedne na druge, dok ste u boljim beogradskim restoranima mogli da vidite najveće borce za Evropu i Kosovo kako se dogovaraju o boljoj budućnosti za sve, a za njih posebno.
Rezultati su jasno pokazali da je lista Borisa Tadića uverljivo pobedila i da je Demokratska stranka možda postala najsnažnija stranka u Srbiji. Te noći su lideri i glasači te opcije slavili, i sami iznenađeni velikim uspehom koji nijedna istraživačka agencija nije predvidela, a njihovi rivali izgledali kao teški gubitnici. U tom slavlju se nekako zaboravilo da su na prošlim i pretprošlim izborima uverljivo pobedili radikali pa niko ozbiljan nije video Tomislava Nikolića kao premijera, dok su se sve moguće rasprave vodile oko toga da li će premijer biti Koštunica ili Đelić. Ovi izbori su sasvim drugačiji, jer se ispostavilo da jedino Čedomir Jovanović nema nikakav koalicioni potencijal za ostatke pokojnog DOS-a, dočim Ivici Dačiću demokratski lideri pevaju serenade za laku noć.
Pred građane Srbije su medijski udarnici već prostrli dve jasne opcije – evropska vlada sa socijalistima koja će nas definitivno izvući iz gliba devedesetih godina ili patriotska, dakle antievropska (tako su svi pošteni ljudi naučili na medijima koji su okrenuti budućnosti a ne činjenicama) sa radikalima i Koštunicom. Niko doduše nije objasnio običnim građanima kako su to Dačić i gospodin Palma postali evropejci, a Koštunica dokazani neprijatelj demokratije, koji nas vraća u Miloševićevo doba u kojem je, kako zli ljudi i antievropski orijentisani pričaju, Dačić bio portparol SPS, a Palma zamenik srpskog junaka Željka Ražnatovića Arkana. Ništa principijelniji nije bio ni Koštunica kada je sa istim likovima pravio dogovore o koalicijama, ali je zbog toga ozbiljno kažnjen od birača, medija i javnosti.
Priča o neprincipijelnosti u srpskoj politici bi svakako bila duža od Tihog Dona, samo što u njoj nema nikakve umetničke vrednosti, više nam liči na neku dugu, humorističku seriju u kojoj se niko ne smeje. Ona počinje od jednostavne činjenice, koje se izgleda niko ne seća, da su sve velike opozicione stranke, naizmenično, pravile koalicije sa diktatorom Miloševićem (osim kada je iznenada odlučio da prisili Karadžića da prihvati Vens-Ovenov plan – tada su opozicioni lideri išli složno na Pale). Posle 5. oktobra ili možda ranije, svi najbogatiji ljudi Srbije su veoma lako dobili indulgenciju novih vlasti, a potreba za pravdom se svodila na medijsko harangiranje protiv delova tog režima koji su zakasnili da kupe ulaznicu za novo društvo ili, možda, nisu imali novca da to urade.
Tako će i danas, kada je neki komedijant slučaj uredio da se dva raspukla dela demokratskog bloka udvaraju socijalistima od kojih navodno zavisi hoćemo li u Evropu ili ćemo ostati gde jesmo, grupa velikih biznismena možda odlučiti kakvu ćemo vladu dobiti. Samo će razmisliti da li su za njihov biznis bolje evropske integracije ili možda neka meka, delimična izolacija, i onda javiti stranačkim centralama kakav kabinet, tj. javni servis bi oni želeli da vide. Možda takav rasplet političke krize u sebi ima previše cinizma, ali su se same stranke potrudile da nas ubede u to jer je samo oko jednog pitanja – njihovog finansiranja – postignuto opšte nacionalno jedinstvo. O trivijalnim stvarima, kao što su Evropa i Kosovo, možemo da se žestoko svađamo, ali smo kao braća složni kada nam neko dirne sponzore. A oni imaju običaj da finansiraju najmanje tri, uglavnom suprotstavljene stranke.
I dok građani danima strepe hoće li bolje istrgovati “naši” ili “njihovi”, Srbija bi mogla da uđe u ozbiljnu političku krizu jer će se u svakoj od dve ponuđene varijante polovina građana osetiti kao veliki gubitnici. Tačno je da u zapadnim zemljama, čim se završe izbori, onaj ko je dobio jedan glas više dobija sva prava da vodi zemlju, ali tamo ne postoje nikakve dileme oko suštinskih pitanja od nacionalnog značaja. A i pobednik, u cilju nacionalnog jedinstva, obično pozove ugledne predstavnike poraženih da budu deo nove vlade. Možda bi zato za Srbiju bilo najbolje napraviti vladu koja bi iza sebe imala nacionalni konsenzus. Izgleda sasvim nerealno, ali su sve zemlje u tranziciji to imale. Mislimo na konsenzus.
(NIN) |
.jpg)
