Radovan Treći u Narodnoj skupštini

Naš društveni život pun je parapolitičkih i paradržavnih pojava, pokreta i organizacija. Nastao je jedinstven i bizarni parapolitički svet u kome se stvaraju mnogobrojni prividi, ali i groteskni primeri funkcionisanja našeg pseudopolitičkog sistema. Primera je mnogo i teško je izabrati onaj koji bi mogao biti najilustrativniji.

Ako postoji neka toliko puta prepoznata i potvrđena pravilnost i kontinuitet u našoj varijanti političkog života, onda se ona sastoji u tome da se naši aktuelni i bivši državni funkcioneri, poslanici i direktori javnih preduzeća teško ili nikako ne odriču svojih jednom stečenih ma i najsitnijih privilegija.

Često se u javnosti javljaju vesti o nekadašnjim funkcionerima koji ne žele da vrate diplomatske pasoše iako su obavezni da to u rade u jasno određenom roku. Takođe se odomaćio običaj da se ljudi koji su nekada obavljali državne funkcije oslovljavaju kao bivši ministri iako oni imaju svoja zanimanja i karijere. Ali kao da je najvažnije biti predstavljan kao bivši ministar, bivši poslanik ili bivši direktor, time kao da se samo potvrđuje jednom dostignuti politički i hijerahijski status.

Ali odluka Administrativnog odbora ovog saziva Narodne skupštine o dodeljivanju trajnih – doživotnih legitimacija za bivše poslanike upravo potvrđuje sklonost ka zadržavanju i najbanalnijih privilegija po svaku cenu, pa i po cenu narušavanja elementarnih principa pristojnosti i dostojanstva našeg najvišeg zakonodavnog tela - Narodne skupštine. Možda bi se moglo uvesti i dodeljivanje trajnih potvrda hiljadama kandidata za poslanike.

Doživotne skupštinske legitimacije dobilo je do sada 317 bivših poslanika, što će im omogućiti da ulaze u Narodnu skupštinu kada god im se to prohte. U odluci Administrativnog odbora se kaže da bivši posanici sa doživotnom skupštinskom legitimacijom imaju pravo da pristupaju arhivi, dokumentima o radu Narodne skupštine, učestvuju u svečanostima u skladu sa protokolom, a ipak je najzanimljivije objašnjenje koje se odnosi na pravo bivših poslanika da koriste skupštinsku biblioteku, ali i što je još važnije da svraćaju do skupštinskog restorana.

Ali poznata je činjenica da se poslanici, bivši i sadašnji, retko mogu sresti u skupštinskoj biblioteci, a gotovo niko nije iskoristio počasnu člansku kartu Narodne biblioteke. Nema više poslanika kakav je bio Desimir Tošić, koji je redovno koristio bibliotečki fond i vredno radio u njenim prostorijama.

Ali ovo dodeljivanje trajnih legitimacija bivšim poslanicima se može tumačiti i kao neprimeren pokušaj da se stvara neka vrsta parapolitičkog Gornjeg doma u našem parlamentu.

U našoj političkoj istoriji bilo je ozbiljnih teorijskih rasprava o prednosti uvođenja dvodomnog sistema u parlamentarni život, a u vreme trajanja socijalizma imali smo skupštine u kojima je bilo po nekoliko različitih veća, ali nikada nismo imali funkcionisanje klasičnog dvodomnog sistema. Ovaj farsični i bizarni način dodeljivanja doživotnih skupštinskih legitimacija bivšim poslanicima samo je još jedan dokaz više do koje mere u našoj politici tvrdokorno opstaje i dominira oligarhijwki princip funkcionisanja naših pseudopolitičkih elita. Ostaje nam samo da se zapitamo šta bi na ovo rekao drug član - Radovan Treći.