Prvi gej režim Srbije

U svojoj marketinškoj studiji iz 1988, inspirisanoj „pi-ar katastrofom“ koja je pretila homoseksualnoj populaciji zbog pojave HIV-a, naslovljenoj „Posle bala: kako će Amerika savladati svoj strah i odbojnost prema gejevima tokom 1990-ih godina“, Maršal Kirk i Hanter Medsen strategiju „osvajanja“ predstavljaju na sledeći način: „Kampanja koju izlažemo u ovoj knjizi, mada složena, ima svoj središnji oslonac u goloj propagandi, čvrsto utemeljenoj u davno ustanovljenim načelima psihologije i reklamiranja.“

Po rečima profesora Pola Randoa sa Ridžent univerziteta, cilj je bio „nametnuti prihvatanje homoseksualne kulture od strane mejnstrima, ućutkivanje protivnika i konačno preobraćanje američkog društva“. U tom smislu, ključ uspeha ležao je u biranju reči „gej“ umesto „homoseksualni“, tako vezujući nejasne ali pozitivne konotacije za tu pojavu (reč „gej“ izvorno znači „radostan“, „veseo“). Drugim rečima, „gej“ – i ako suštinski nema nikakve veze sa konceptom kojeg treba da etiketira – zvuči neuporedivo pozitivnije od „homoseksualca“. Zaista, u startu je već mnogo teže biti protiv nekoga ko je „radostan“ i „veseo“: čovek dobije nelagodan osećaj nekoga ko svojim prisustvom kvari žurku.

„Mi mislimo na preobraćanje emocija, uma i volje prosečnog Amerikanca, putem planiranog psihološkog napada, u obliku propagande kojom će mediji hraniti naciju... Nije važno to što će reklame biti laži, bar ne nama, jer ih mi koristimo za etički dobre svrhe,“ pišu Kirk i Medsen. A jedna od tih laži je i ta da su ljudi rođeni kao homoseksualci: „Mi tvrdimo da, iz praktičnih svrha, treba smatrati da su gejevi rođeni gej, i ako izgleda da je, kada je reč o većini ljudi, seksualna orijentacija proizvod složene interakcije između urođenih sklonosti i aktera iz okruženja tokom detinjstva i ranog puberteta.“ Jer, „kada bi se javnosti sugerisalo da je homoseksualnost nešto što je izbor, to onda otvara pandorinu kutiju sa etiketom 'moralni izbori i greh', dajući onima koji su religiozno nepopustljivi štap s kojim mogu da nas udaraju. Strejtovi moraju biti naučeni da je isto toliko prirodno za nekoga da bude homoseksualan koliko i da bude heteroseksualan: zlo i zavođenje nemaju ništa sa tim.“ I ako, naravno, po priznanju samih autora, potencijalno mogu i te kako da imaju. Ali to već otvara pitanja „moralnih izbora i greha“, što se svakako mora izbeći. Jer, ključ pobede u marketingu je postavljanje teme na pravi način, pa makar i pomoću laži.

Evo, dakle, crno na belo. Pokret za „gej prava“ je vrhunski projektovana kampanja za menjanje svesti prosečnog čoveka, koja se primenjuje kroz mas-medije u svim zemljama sa kooperativnim establišmentom. Kupelijan još citira uputstva Kirka i Medsena o tome kako treba napraviti asocijaciju između njihovih protivnika i nacista, čak i kako treba iskoristiti razne mrtve istorijske ličnosti i izbaciti tezu da su bili „gej“ (bez obzira da li je to tačno ili ne) – jer su, po rezonovanju autora, „nesumnjivo mrtvi, pa prema tome nisu u poziciji da demantuju tvrdnju i tuže za klevetu“. Razume se, i „povorke ponosa“ imaju vrlo bitno mesto. Važno je, pritom, početi skromno:

„Kada si veoma različit i ljudi te zbog toga mrze, evo šta treba da uradiš: prvo uglavi svoju nogu u vrata tako što ćeš izgledati što sličnije njima, i, tek onda – kada je samo jedna od tvojih različitosti konačno prihvaćena – možeš početi da pokazuješ svoje druge osobenosti, jednu po jednu... Kako kaže stara izreka, dozvoli kamili da promoli nos u tvoj šator i uskoro će slediti i cela kamila.“

Dakle, ne treba odmah sve da izgleda kao u San Francisku ili Nju Orleansu, ne treba odmah isticati druge, radikalnije, nastranije sklonosti – to će doći kasnije. Bitno je da kamila prvo promoli nos u šator.

Zašto su vrednosti koje promoviše „Povorka ponosa“ neprihvatljive za one koje ih ne dele? Dovoljno je, za početak samo rasčlaniti reč „diskriminacija“. To je reč koja, u izvornom značenju, označava moć razlikovanja. Kao što u prirodi čovek ili životinja, da bi preživeli, moraju biti u stanju da prepoznaju šta je opasno a šta nije, šta je bezbedno za jelo a šta nije, kakvo ponašanje doprinosi opstanku a kakvo vodi u smrt, tako i u duhovnom smislu čovek ima kapacitet da pravi razliku između stvari i da ih vrednuje, poseduje tzv. moralni ili duhovni kompas koji mu govori šta je opasno za zajednicu a šta nije. Za čoveka koji drži do vrednosti sadržanih u Starom i Novom zavetu ili drugim monoteističkim svetim spisima, razlikovanje između dobra i zla čini temelj njegovog života i životnih i večnih stremljenja. Za takvog čoveka je neprihvatljiva postavka po kojoj je sve jednako, gde su dobro i zlo, blud i čednost, homo i heteroseksualnost jednako vrednovani. Ako prihvati tu postavku, taj čovek svesno odstupa od načela koja su mu najsvetija i čine temelj ne samo njegovog života već i njegovog izbavljenja od konačne i trajne smrti.

Ovde se mora istaći da je reč o protivljenju javnom, državno sponzorisanom promovisanju relativizacije vrednosti. Ljudi koji drže do vrednosti iz monoteističkih svetih spisa, dakle, verovatno nisu skloni da prihvate da se novac od njihovih poreza troši za promovisanje onoga što je po njihovom verovanju i svetim knjigama, skaradno, bludno, protiv-božansko, satansko. I tu nema kompromisa. Jezikom marketinga - ili jesi ili nisi. I upravo zato javno, državno-sponzorisano promovisanje vrednosti koje se kose sa onima iz svetih spisa izaziva tolike reakcije – jer se poklonici tradicionalnih vrednosti primoravaju da saučestvuju u nečemu što je u najdubljem neskladu sa njihovim moralnim i duhovnim usmerenjima. S druge strane, ta ista populacija u ogromnoj većini nema ništa protiv privatnog iskazivanja čak i onoga što smatra nemoralnim – dok god nije primorana da u tome čak i posredno saučestvuje.

Nije, naravno, isključeno čak i to da je većinska Srbija za homoseksualizam, za totalnu nediskriminaciju - tj. nerazlikovanje između vrednosti - ali niko to ne zna, zato što to nije bila tema nijedne kampanje, osim u najapstraktnijem smislu (npr. propagiranje„evropskih vrednosti“, u kojima skoro svako može videti ono što želi da vidi, i da ne vidi ono što ne želi da vidi). A zašto to nikad nije bila eksplicitna tema? Skoro sigurno zato jer oni koji je nose u srcu duboko strahuju da bi ih propagiranje „gej“ i sličnih vrednosti koštalo izbora i vlasti.

Zato je neprihvatljivo da Marko Karadžić iz Ministarstva za ljudska prava, kao državni sekretar ne samo svog, već bilo kog ministarstva, nastupa, kako su Dveri srpske lepo primetile, kao nezvanični glasnogovornik „Povorke ponosa“. Neka neko kaže – odakle to Karadžić crpi mandat i politički legitimitet za svoje nastupe? Čiji god on kadar bio, jasno je da sadašnja vladajuća koalicija nije birana niti da bi Srbiji nametnula novi, državotvnorni Statut Vojvodine, niti da Srbiju potuljeno i podmuklo približava Srbiju NATO-osovini, niti da organizuje „povorke ponosa“ u Srbiji. Jednostavno, to nije bilo u izbornom programu bilo koje od vladajućih stranaka. „Povorka ponosa“ je zapravo samo još jedno kukavičije jaje koje se naknadno pokušava poturiti srpskoj populaciji, nakon izbora, bez prethodno verifikovanog, legitimnog političkog mandata zasnovanog na jasno predočenom predizbornom programu. I zato se može reći, ne ulazeći u to da li je Karadžić L, B, G i/ili T – ili ništa ili sve od navedenog – da on sasvim sigurno politički uzurpira svoj položaj i da nije pozvan da ikome deli lekcije sa svoje funkcije, bar kada je reč o „Povorci ponosa“. Kada i ako bude bio deo pobedničke koalicije u čijem je programu promovisanje vrednosti oličenih u pomenutoj manifestaciji, tek onda će imati legitimitet da nastupa onako kako nastupa sada, pa čak i da obezbedi finansiranje za buduće „povorke ponosa“ (a tada bi nosioci tradicionalnih vrednosti, ako su u manjini, morali da razmisle da li da uskrate državi svoje poreze i rizikuju egzistenciju zarad sopstvenih ubeđenja). On sada samo neovlašćeno zavlači ruku u tuđi džep, tj. džepove svih onih koji drže do tradicionalnih vrednosti, kao i svih onih koji su dovedeni u zabludu tokom poslednje predizborne kampanje time što nisu znali da glasaju i za državno sponzorisanje „Povorke ponosa“.

Dakle, u sadašnjim uslovima, „Povorka ponosa“ nema nikakav politički legitimitet. Štaviše, ona bezobrazno krši prava populacije koja zastupa tradiciionalne, monoteističke vrednosti, jer ih primorava da čak imaju finansijskog udela u njoj (posredno finansirajući državne činovnike koji će se tamo pojaviti, policiju koja će to obezbeđivati, NGO koje učestvuju u organizaciji).

Jedno je sigurno: ako vlast istraje u održavanju „Povorke ponosa“, njeni nosioci biće u srpskoj povesti večno obeleženi - kao pripadnici prve gej vlade (gej režima?) u srpskoj istoriji. Jer, to su „vrednosti“ za koje su se opredelili, terajući „strejt“ većinu (ili bar veliki njen deo) da finansira promovisanje „gej“ načina života (na stranu to što uvek deluju nekako „gej“ nakon potpisivanja novih kreditnih aranžmana kojim buduća pokoljenja dodatno zakopavaju). Ako su spremni da nose taj pečat, samo napred. Jer, nakon 20 septembra, nazad više neće moći.