Protesti građana i naprednjačko harangiranje

- „Zaustavljanje Srbije na putu napretka“, „ugrožavanje prava građana“, „odraz političke nemoći“, „automajdan - želja da se destabilizuje Srbija“, „nedopustiv način protesta“, „blokiraju puteve da bi stigli do vlasti - pozadina protesta u Srbiji“, „građanska bahatost“, „loše po ugled zemlje“, „fašisti tuku narod“, „teror manjine nad većinom“ - ovo je samo manji deo naslova plasiranih u režimskim medijima, kojima su na najgrublji način žigosani protesti građana izazvani visokom cenom goriva.

Ovi protesti su još jednom jasno pokazali antidemokratsku i autoritarnu prirodu naprednjačkog režima. Režima u kome nema mesta za građanske inicijative koje se odvijaju van striktne kontrole vlasti.

Otvorena i bahata diskvalifikacija - kojom su se i ovom prilikom koristili dežurni tzv. politički analitičari (apologete režima), kao i državni funkcioneri - samo pokazuje da je u našem društvu ostvarivanje političkog pluralizma još uvek nedostižni ideal i da se po svaku cenu nastoji poništiti svaki društveni i politički angažman koji nije deo uhodanog režimskog mehanizma.

Na taj način se samo dodatno razgrađuje i potire mogućnost stvaranja demokratskog političkog sistema - u kom bi se dosledno poštovali osnovni principi demokratskog društva, a svako opoziciono iskazivanje volje građana ne bi bili stigmatizovani kao „pokušaj izazivanja haosa“ i „rušenja države“.

Na sceni je iznova oprobani sistem koji je primenjivan u vreme vladavine Slobodana Miloševića. Tada su inicijative građana i opozicije, koje su dovodile u pitanje stanje u određenim sferama društva, proglašavane za „delovanje snaga haosa i bezumlja“. Sada se od strane naprednjačkih glasogovornika koristi ista matrica diskvalifikovanja i denunciranja. Pritom se, na najgrublji i najprizemniji način, koriste već poznati i viđeni metodi medijskog harangiranja, u čijoj osnovi je namera da se svaki protest građana i opozicije proglašava za „antidržavno delovanje čiji je cilj da oslabi pregovaračku poziciju Aleksandra Vučića u za nas presudnim pregovorima oko rešavanja kosovsko-metohijskog pitanja“.

Još jednom se pokazalo da naprednjački režim, ma koliko da svakodnevno demonstrira svoju političku snagu i monolitnost, u stvari pokazuje znake slabosti i ranjivosti, ali i nespremnost za prihvatanje najminimalnijeg izraza kritički intoniranog mišljenja. To je i za očekivati, jer se radi o režimu koji nije zasnovan na izgrađenim i stabilnim demokratskim institucijama, kao ni na poštovanju demokratskih procedura, već na kultu ličnosti, autoritarnom načinu vladavine i ogoljenom političkom voluntarizmu.

Dodatni problem je u tome što se opozicija (koja u ovom trenutku nema dovoljno snage da pokrene šire i delotvornije proteste građana) dalje žigoše kao „rušilačka i izdajnička“. A upravo su ovi protesti pokazali da građani nemaju poverenje ni u vladajuću stranku, ali ni u aktuelne opozicione stranke. Zato je sasvim prirodno da se javio spontanitet u organizovanju građana - koji nema prevashodno politički cilj. On samo očito pokazuje da u našem društvu ne postoje osnovne pretpostavke za funkcionisanje stabilnog i konsolidovanog demokratskog sistema.

Gubljenje poverenja u temeljne demokratske principe i načela dovelo je do razaranja i osipanja političkog pluralizma. Za ovo najveću odgovornost snosi vladajući naprednjački režim, jednostavno nesposoban da stvara politički sistem u kom će biti poštovani fundamentalni demokratski uslovi - podela vlasti, sloboda medija i kritičkog mišljenja, nezavisno sudstvo i izgradnja vladavine prava.

Međutim, bez obzira na to što ovi protesti imaju ograničen domet, pokazali su da se artikulacija nezadovoljstva građana (ovoga puta visokom cenom goriva) odvija mimo uspostavljenog autoritarnog sistema lične vladavine. Oni su ozbiljna opomena, ne samo za nemoćnu i razjedinjenu opoziciju, već i za naprednjačku vlast koja se već dobrano uljuljkala u „istorijske“ uspehe svog vođe, čiji kult „nepogrešivosti i izuzetnosti“ postaje jedini garant njihovog održavanja na vlasti.

Ako nam nešto poručuju (ne samo naša) politička istorija i tradicija, onda je to saznanje (koje za one na vlasti uvek dolazi prekasno) da se bez poštovanja i sprovođenja u život temeljnih načela pluralističke demokratije ne može održati nijedan sistem lične vladavine, bez obzira na to koliko on u određenom periodu izgledao jak i nedodirljiv. Jer, takvi sistemi uvek žive u stalnom strahu od nekontrolisanog i spontanog izliva narodnog nezadovoljstva, koje može imati i veoma neočekivane povode i uzroke.

Zato i nije iznenađujuća osorna i nervozna reakcija naprednjačkog režima. Njihov se način vladavine osovljuje na nesigurna i nestabilna uporišta, na lični oblik vladavine koji ne može garantovati stvarnu političku stabilnost - ma koliko se njeno održanje uporno proglašava za njihov najvažniji cilj i političko dostignuće.

Može se postaviti pitanje da li je Francuska država izgubila stabilnost, s obzirom na to da se u njoj odvijaju višemesečni snažni sindikalni i građanski protesti koji ozbiljno dovode u pitanje najvažnije inicijative i predloge Predsednika Republike Emanuela Makrona? Naravno da nije, jer se radi o stabilnom i razvijenom demokratskom sistemu, u kom se neprestano pozivanje na nužnost održavanja stabilnosti ne koristi kao ideološko oružje kojim se disciplinuje i stigmatizuje opozicija, a građani koji protestuju proglašavaju za „lopove“, „ludake“ i „kriminalce“.

Predsednik Republike Srbije bi morao biti oličenje demokratske kulture, umerenosti, ali i garant kritičkog dijaloga u našem društvu. Međutim, upravo je on taj koji inicira i podstiče naprednjačko harangiranje, stigmatizaciju i diskvalifikovanje građana i opozicije, te samim tim još jednom pokazuje da je jedino za šta je zainteresovan  - održavanje naprednjačkog režima na vlasti.

Ipak, daleko je on od toga da bude predsednik svih građana Srbije. Tu nameru nije nikada ni imao, jer uvek nastupa kao ostrašćeni naprednjački partijski aparatčik, koji otvoreno izjavljuje da njega ne obavezuje većinska volja naroda.