Predsednički izbori u Srbiji, za koga glasati?

Redovni predsednički izbori u Srbiji, raspisani su za 2. april tekuće godine. Izborna kampanja će biti veoma kratka, s obzirom da su izbori raspisani 2. marta, odnosno samo mesec dana pre njihovog održavanja. Ovo se ne odnosi na vladajuću većinu i njihovog kandidata, aktuelnog premijera Srbije Aleksandra Vučića, s obzirom da on sa te pozicije vodi kampanju već mesecima. Iako je javnost bila podeljena oko mišljenja da li će Tomislav Nikolić biti ponovo kandidat vladajuće stranke za drugi predsednički mandat (što po zakonu ima pravo), bilo je sasvim očigledno da će se Aleksandar Vučić kandidovati za predsednika Srbije, iako je mesecima govorio kako ga ne zanima funkcija predsednika i nema nameru da se kandiduje. Činjenice su govorile u prilog suprotnom. Tomislav Nikolić je od početka svoje naprednjačke karijere išao linijom manjeg otpora, što je dovelo do toga da je Aleksandar Vučić preuzeo kontrolu nad Srpskom naprednom strankom. S druge strane Aleksandar Vučić je indirektno, dugo vodio kampanju preko žute štampe protiv Nikolića i njegove supruge, s optužbama o korupciji, nepotizmu, bogaćenju, nepoštovanju zakona i sl. Zbog toga je Nikolićev autoritet bio veoma nizak a njegova politička moć slaba, što je vremenom postajalo sve intenzivnije. S obzirom na to da nije verovatno kako bi Nikolić pobedio protiv-kandidata u predsedničkoj trci, jedini mogući kandidat za sigurnu pobedu bio je Vučić.

Vučić je za svoju kandidaturu dobio podršku kako Srpske napredne stranke, tako i većine drugih stranaka sa kojima je u koaliciji, od kojih je najznačajnija Socijalistička partija Srbije.

Suštinski predstojeći izbori neće mnogo toga promeniti, sem što će to biti poslednja „velika“ pobeda Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića. Teško je reći da izbor zaista postoji. Srpska politička scena već godinama funkcioniše uz preveliki uticaj zapada, a još jedna otežavajuća okolnost je ta da je istrošena i da su stranke koje je čine gotovo do jedne iskompromitovane. Ono što je svakako veliki uspeh Aleksandra Vučića, je to da je iskoristio sve slabosti i mane političkih činilaca.  On je za vrlo kratko vreme stavio pod kontrolu gotovo čitavu patriotsku scenu, i partije koje su navodno bile njegova opozcija, kao što su Srpska radikalna stranka a takođe i niz marginalnih stranaka/pokreta poput Zavetnika, 1389, DSS, Treće Srbije odnosno Narodnog slobodarskog pokreta, Naših i sl. Istovremeno, Vučić je ostvario veliki uticaj raznim vidovima pritisaka i u partijama sa kojima je u koaliciji (SPS, NS, SNP i sl.), o čemu otvoreno govori njegov bivši koalicioni partner Velimir Ilić.

Od 11 potvrđenih kandidata za predsednika Srbije, 4 kandidata „konstruktivne“ opozicije (Vojislav Šešelj, Nenad Čanak, Aleksandar Popović i Miroslav Parović) su zapravo kandidati vlasti.  Opozicija nije uspela da se konsoliduje i da ponudi manji broj kandidata. Preostalih pet opozicionih kandidata (osim jednog čiji je cilj izvrgavanje ruglu političkog sistema) moguće je  podeliti na one koji se privrženi evropskim integracijama i prozapadno orijentisani i kojima je suverenitet Srbije sporedna stvar (Saša Janković, Vuk Jeremić, Saša Radulović) i sa druge strane na kandidate kojima nisu za to da suverenitet Srbije zamene za članstvo u EU (Boško Obradović, Milan Stamatović). Po mnogim anketama procenjuje se da između Jankovića, Jeremića i Radulovića, Saša Janković ima najveće šanse da se pozicionira kao kandidat prozapadne opozicije. Što se tiče kandidata koji zastupaju politiku odbrane državnih i nacionalnih interesa, ali ne samo deklarativno (Obradović, Stamatović) u prednosti je Boško Obradović koji ima stranku iza sebe i koji nije nikada bio deo vladajuće koalicije. S obzirom na to  da ova politika nije favorizovana od strane zapada, samim time šanse za pozicioniranje kandidata koji zastupaju takvu politiku i zaista žele da je sprovode, nisu velike.

Svojevrsni fenomen na ovim izborima je kandidat Luka Maksimović, koji dobro marketinški osmišljenom kampanjom pridobija popularnost razočaranih i neopredeljenih glasača i mlađe populacije, i koji će u tom smislu verovatno povećati izlaznost glasača. Njegova popularnost zasnovana je na dobrom performansu i šaljivim porukama, kojima ismeva postojeći politički sistem i političare (za šta postoji dosta osnova), ali postoji mogućnost da je to još jedan ne toliko bezazleni projekat marketinških stručnjaka zapada.

Patriotska ideja u Srbiji je iskompromitovana, ali očigledno nije potrošena jer su na nju zaigrali kako kandidati vlasti, tako i kandidati opozicije. Iako vlast nije ispunila dosadašnja obećanja, već je u mnogim segmentima sprovodila suprotno od toga, predizborna retorika se opet bazira na patriotizmu. Tako je kandidat vlasti Aleksandar Vučić umesto Vebera, kritike lenjosti sopstvenog naroda i ideje preumnjavanja Srba, ponovo prešao na temu Kosova i Metohije, bratske Rusije i snažne Srbije. Najveće zamerke na račun vladajuće koalicije odnose se na politiku prema Kosovu i Metohiji, nebrigu prema Srbima koji žive u bivšim jugoslovenskim republikama, partijsko zapošljavanje, kriminalizaciju društva, korupciju, cenzuru, podanički odnos prema briselskoj i vašingtonskoj administraciji. S druge strane veliki deo nacionalne elite koji se zalagao za odbranu državnih i nacionalnih interesa pokazao je spremnost da za sitne ustupke vlasti proda svoju politiku, gde je najbolji primer nekada kredibilna DSS. Za DSS će biti uspeh na predstojećim izborima, ukoliko njen kandidat uspe da osvoji 1%. Jasna granica između „opozicionih“ kandidata vlasti i pravih opozicionih kandidata uočljiva je kroz kritiku (često neargumentovanu) i kompromitovanje od strane medija. Ovde je potrebno imati u vidu da svi pravi opozicioni kandidati ne nude i promenu sadašnje politike. Recimo kandidat Vuk Jeremić zastupa takođe politiku evropskih integracija, vojne neutralnosti, očuvanja Kosova i Metohije u sastavu Srbije, dovođenja stranih investitora, saradnje i sa zapadom i sa istokom, ali je u dosadašnjem političkom delovanju (kao i sadašnja vlast) pokazao da ne sprovodi ono što govori. Takođe je kao i kandidat vlasti, pokazao spremnost da menja svoje političke stavove zbog napredovanja u karijeri i interesantno je da srpskoj javnosti pokušava da se predstavi kao „ruski“ kandidat, iako nema nikakvog osnova za to.

Što se samih izbora tiče, potrebno je napomenuti da se pre pet godina, pobedom Nikolića u drugom krugu predsedničkih izbora, promenila vlast tako što je Ivica Dačić napustio koaliciju sa Demokratskom strankom i ušao u koaliciju sa Srpskom naprednom strankom, nakon što je tadašnji predsednik Demokratske stranke izgubio u drugom krugu na predsedničkim izborima. Mislim da sada takva šansa ne postoji i da je verovatno kako će kandidat vladajuće koalicije pobediti već u prvom krugu, manje verovatno u drugom, što će najviše zavisiti od Zapada. S obzirom da zapad ima kontrolu nad mnogim segmentima preko kojih i kontroliše vlast, regularnost izbornog procesa će takođe zavisiti od njihove volje. Na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima uočene su brojne vrlo grube neregularnosti u izbornom procesu i obelodanjena je krađa glasova, ali to nije naišlo na jasnu kritiku i osudu zapada.

Pobedom na predstojećim izborima, Aleksandar Vučić će sa mesta premijera preći na funkciju predsednika Srbije. U političkom smislu, s obzirom da je u Srbiji ustanovljen premijerski sistem, odnosno da je politička moć skoncentrisana u rukama premijera, a da predsednik nema prevelika ovlašćenja, taj prelazak predstavlja gubitak političke moći. Međutim, verovatno je da će Vučić vršiti uticaj na  Vladu preko svojih kadrova, i da će sa budućim premijerom imati saglasnost oko toga.  S obzirom da je Aleksandar Vučić dobio podršku SPS-a i da se Ivica Dačić odrekao kandidature za predsednika u korist Vučića, realno je očekvati da će on sa mesta prvog potpredsednika Vlade preuzeti funkciju premijera. 

Posle predsedničkih izbora, počeće formiranje novih opozicionih struktura, na osnovu ostvarenih rezultata. Veliki problem je činjenica da je sadašnja vlast uspela da razgradi postojeće partije i iskompromituje veći deo opozicije, međutim s druge strane time su razotkriveni kapaciteti i čvrstina političkih struktura i pojedinih političara.

Političkoj sceni Srbije je neopohodna promena, koja podrazumeva odlazak starih, istrošenih i iskompromitovanih stranaka i kadrova i stvaranje novih struktura ali pod manjim uticajem stranog faktora.