Poslednja šansa Demokratske stranke?

U nizu paradoksa i nelogičnosti koji prate i obeležavaju naš politički život sve se više izdvaja pojava da se u javnosti najčešće vode rasprave o stanju na našoj opozicionoj sceni. Učestale su ocene da je Srbija zemlja u kojoj gotovo da i ne postoji opozicija i da je ono što je od nje ostalo podložno daljoj dezintegraciji i fragmentaciji. Zato nije slučajno što su dežurni analitičari, uvek spremni da opravdavaju poteze vlasti, već prognozirali da će opozicija biti dotučena na predstojećim parlamentarnim izborima. Naravno da vladajuća struktura na mnogobrojne načine podgreva ovu priču o nepostojanju mogućnosti da se oformi snažna politička i programska alternativa ali i kredibilna opozicija.

Objava premijera da će biti održani vanredni parlamentarni izbori dočekana je retko viđenim višeminutnim ovacijama i aklamacijom na sednici Glavnog odbora vladajuće naprednjačke stranke. Odigrana je još jedna dobro režirana politička predstava koja je imala pre svega za cilj da potvrdi apsolutnu moć i uticaj predsednika SNS, ali i da jasno obelodani funkcionisanje njegovog kulta ličnosti. Tim više je značajnije pitanje kakvo je zaista stanje danas u opozicionim redovima. Ako prihvatimo ocenu da u Srbiji gotovo ne postoji opozicija, onda priznajemo da je naše društvo na pragu uvođenja specifičnog jednopartijskog sistema, a da je društvo nespremno i nesposobno da u svojim redovima oformi iole ozbiljnu opozicionu političku alternativu.

Ako nema opozicije, onda možemo slobodno reći da se društvo nalazi u nekoj vrsti kliničke političke smrti. A upravo se zbog stanja u našim postojećim opozicionim strankama delovanje koje je suprotstavljeno vladajućoj politici sve više premešta u sferu društva koje nije obuhvaćeno partijskim delovanjem jer su one većinom izgubile nekadašnji kredibilitet i moralni integritet. Tim više je situacija teža za one političke snage i stranke koje su još uvek u sebi uspele da sačuvaju opozicioni potencijal. Zato se i postavlja sasvim očekivano pitanje zašto su i nakon četiri godine naprednjačke vladavine opozicija, i naročito Demokratska stranka, nesposobne i i nespremne da se ozbiljno idejno i organizaciono konsoliduju.

Međutim, stvari postaju jasnije kada se pogleda na koji način pokušavaju da se ujedine tzv. prave proevropske i građanski orijentisane političke organizacije. Kada predsednik DS Bojan Pajtić izjavljuje da nemamo pravo da se delimo i pri tome upućuje poziv pravim proevropskim strankama, pokretima uglednim pojedincima i fantomskim sindikatima za dogovor o zajedničkom nastupu protiv SNS-a (uz obavezu da neće ulaziti u koaliciju sa naprednjacima) onda je jasno da se i dalje istrajava ma prevaziđenom anahronom modelu dosističkog načina udruživanja i nema nikakvog izgleda na uspeh u sudaru ne sa Srpskom naprednom strankom, već sa etabliranom vladajućom oligarhijom koja čvrsto kontroliše sve najvažnije sfere političkog života (medije, finansije i bezbednosne strukture).

I šta se nudi kao politička alternativa - izborni savez DS, SDS, LDP, Nove stranke, LSV-a i sijaset političkih aktera koji nemaju ozbiljan politički uticaj i značaj. Međutim, ovakav prevaziđen način okupljanja prave opozicije otvara suštinsko je pitanje - koga mogu ozbiljno predstavljati na jednoj izbornoj listi ljudi koji su do juče bili ogorčeni politički protivnici, oni koji su izrekli niz najvećih kritika i ličnih uvreda, ljudi koju su cepali DS, stranke i pokreti koji imaju potpuno različite političke orijentacije i programske prioritete. Kako se u jedan politički savez mogu smestiti zastupnici neoliberalne ekonomske koncepcije i socijaldemokrate, oni koji su za bezuslovno priznavanje nezavisnosti Kosova i oni koji ne dele takav stav, oni koji Republiku Srpsku proglašavaju za genocidnu tvorevinu i oni koji se ne slažu sa takvim stavovima. Oni koji su za ulazak u NATO pakt i oni koji su protiv takve orijentacije.

Ovakav niz različitih pristupa samo je još jedan dokaz da je najveći deficit naše opozicije i ukupnog političkog života vapijući nedostatak elementarne idejne načelnosti i moralnog integriteta. U to smo se uverili toliko puta. Udruživanje tzv. pravih proevropskih i građanskih partija i njihovo objedinjavanje oko rušenja aktuelnog premijera tanka je zaloga za politički uspeh i ponavljanje već viđenog koncepta ujedinjavanja po receptu Demokratske opozicije Srbije. A kada se kao jedan od glavnih ideologa i garanta ovakvog ujedinjavanja javi Čedomir Jovanović, onda je politička farsa zaista potpuna.

Udruživanje tzv. pravih proevropskih i građanskih partija i njihovo objedinjavanje oko rušenja aktuelnog premijera tanka je zaloga za politički uspeh i ponavljanje već viđenog koncepta ujedinjavanja po receptu Demokratske opozicije Srbije.

Svako u Srbiji zna da je budućnost opozicije na ovim izborima rešenje odnosa na relaciji DS-SDS-LDP samouvereno ističe Čedomir Jovanović, ne shvatajući da birače nimalo ne zanimaju njihove bolesne sujete i stalna preganjanja o tome ko je stožer okupljanja tzv. prave proevropske opozicije. Ovaj sada žustri opozicionar do pre nekoliko meseci je otvoreno i bezočno nudio svoje dobre usluge Aleksandru Vučiću, opravdavajući taj potez tvrdnjom da vladajuća koalicija nije samo preuzela glavne delove programa DS već da ona uveliko sprovodi suštinske i noseće političke ideje Liberalno demokratske partije. I tu je on zaista u pravu kada pogledamo vladine osnovne postulate spoljne politike, insistiranje na uspostavljanju regionalne saradnje i dobrosusedskih odnosa po svaku cenu, sprovođenje Briselskog sporazuma kojim se derogira prisustvo srpske države i njen suverenitet na Kosovu i Metohiji, stalno pozivanje na promenu mentaliteta srpskog naroda i razaranje njegovog nacionalnog identiteta i kulture. I tek kada je ova ponuda grubo odbijena ili prezrivo odbačena, javlja se opet opozicioni poriv kod predsednika LDP i on je spreman na ponovno ujedinjavanje.

Za lidere ovih etabliranih opozicionih stranaka vreme kao da je stalo i oni se sada vraćaju iz svoje duboke hibernacije, nudeći sinergiju ovih izraubovanih stranaka i političkih lidera kao odgovor na izazov već uspostavljenom autoritarnom režimu koji se održava na izgrađenom kultu snažnog i odlučnog vođe. A već sada je sasvim jasno da ovakva opozicija nema nikakve perspektive formiranjem ovakvog političkog saveza koji upravo predstavlja negaciju elementarnih načela doslednosti, čestitosti i integriteta, čije poštovanje jedino može obnoviti delovanje opozicionih stranaka koje su sada u očiglednoj političkoj defanzivi. Ovaj trio političkih lidera samo je dokaz da“ vodeći samoproklamovani lideri tzv. prave građanske proevropske orijentacije ne shvataju elementarnu činjenicu da su oni već proigrali svoju istorijsku priliku i da je njihovo ponovno izborno ujedinjavanje samo izraz slabosti i političke nužde da se održe u političkoj areni, a u društveni život ne unosi ništa novo, osim farsičnog ponavljanja i već viđenih političkih formula.

Ova prevaziđena politička alhemija neće doneti toliko potrebnu dinamiku u opoziciono delovanje jer je ona samo ponavljanje opštih političkih mesta, a ne može biti garant da će pokrenuti veći procenat apstinenata jer su oni izabrali ovakvu poziciju da ne učestvuju u politici i ne izlaze na izbore upravo zbog načina kako su političke poslove vodili predstavnici ove tri stranke razarajući mogućnost da se u Srbiji uvede vladavina prava i izgradnja delotvornih institucija čiji rad neće zavisiti od volje jednog čoveka. To su oni isti političari koji su tek pod pritiskom "Otpora", snažnim uplivom nevladinih organizacija i delovanjem samoorganizovanih građana stvorili koaliciju sposobnu da pobedi na izborima 2000. godine.

Ali istorija se ne ponavlja, a više nema ni spremnosti, a ni odlučnosti građana da brane nadu u mogućnost stvaranja istinskog demokratskog poretka. 

Međutim, ugovor sa građanima je kao netragom nestao već 6. oktobra 2000. godine i ta cena se plaća i danas. Ali istorija se ne ponavlja, a više nema ni spremnosti, a ni odlučnosti građana da brane nadu u mogućnost stvaranja istinskog demokratskog poretka. Oni više nisu spremni da se angažuju pod vođstvom isluženih i delegitiminisanih političara koji se opet nude kao jedina politička alternativa. Ne treba praviti velike analitičke uvide da bi se spoznalo da opozicija nije uspela da ostvari nekoliko osnovnih uslova koji bi joj omogućili da konačno izađe iz sadašnje izuzetno nepovoljne i defanzivne pozicije.

Opozicione stranke treba da doprinesu pre svega stvaranju čistih programskih i ideoloških pozicija, a ne da nude nedosledno ujedinjavanje dodatno podgrevajući već postojeću političku i idejnu konfuziju, formiraju jasnu i konkretnu političku i programsku alternativu kao realan i održiv odgovor za rešavanje najznačajnijih socijalnih, ekonomskih i društvenih pitanja, precizno se odrede prema dosadašnjoj neoliberalnoj i restriktivnoj ekonomskoj politici štednje i izvrši što radikalniji raskid sa dosadašnjim političkim liderima.

Jedino tako opozicija može da pokaže da još uvek postoji jer će tako ostvariti neophodno uspostavljanje i obnavljanje moralnog integriteta, što je od presudne važnosti za vraćanje izgubljenog poverenja u republikanske i demokratske vrednosti.

U parlament bi ušli predstavnici evroskeptičnih i konzervativno orijentisanih snaga koji su dosledno posvećeni odbrani tradicionalnih, državnih, nacionalnih i porodičnih vrednosti, Kosova i Metohije, ali i ostvarivanju posebnih odnosa sa Rusijom.

Za razliku od tzv. građanskog i pravog proevropskog saveza, formiranje patriotskog bloka je obeleženo stvaranjem što jasnije programske platforme šta može obezbediti ozbiljniji uspeh na izborima i uneti svojevrsnu dinamiku u naš paralmentarni život. U parlament bi ušli predstavnici evroskeptičnih i konzervativno orijentisanih snaga koji su dosledno posvećeni odbrani tradicionalnih, državnih, nacionalnih i porodičnih vrednosti, Kosova i Metohije, ali i ostvarivanju posebnih odnosa sa Rusijom.

Zato je i primer Demokratske stranke od posebne važnosti za oblikovanje novog pristupa opozicionom delovanju, ali ovim pozivom njenog predsednika ona pokazuje da nije sposobna da načini neophodan pre svega programski i kadrovski preokret i izvuče se iz pogubnog okrilja dnevnopolitičkih i politikantskih interesa. Predstojeći izbori su verovatno poslednja šansa da Demokratska stranka prestane sa dosadašnjom praksom stalnih kompromisa i neprincipijelnih koalicija koji neprestano urušavaju njen politički kapacitet i demokratski legitimitet. Ovo je prilika da Demokratska stranka konačno izađe sama na izbore i na taj način sebe programski jasno profiliše i kadrovski osveži i ojača.

Nespremnost Demokratske stranke da organizuje neposredno izjašnjavanje članstva o načinu kako treba izaći na izbore i koje su koalicije prihvatljive govori o nemoći ove stranke da izađe iz ustaljenog načina vođenja politike koji obezbeđuje stranačkoj oligarhiji mesto u parlamentu, bez obzira na to što se formiranjem neprincipijelnih koalicija dalje slabi i razara sama stranka. To je posebno važno jer opozicija mora imati pre svega jasno artikulisani korpus ideja koje sledi, stvarnu privrženost temeljnim demokratskim načelima i ispoljavati odavno zaboravljene i napuštene vrline čestitosti i načelnosti kako bi mogla prevladati gotovo nemoguće uslove u kojima se danas odvija naš politički život koji je sve više obeležen otvorenom autoritarnošću - težnjom za uspostavljanjem ličnog oblika vladavine, dominacijom klijentelizma, kulta neprikosnovenog vođe, marginalizacijom parlamentarizma i apsolutnom dominacijom izvršne vlasti ali i medijskom kontrolom u kojoj nema mesta za kritički dijalog, već se svakodnevno suočavamo sa nizom monologa i stvaranjem atmosfere vanrednog stanja.