Politika, 24.10.2008.  Svaki povod je dobar da se rasplamsaju političke i druge strasti, a najbolji je onaj koji u sebi sadrži račun kojim se troškovi uvećavaju za 60 odsto. Problemi s nabavkom i plaćanjem gasa stariji su od mnogih ministara u ovoj vladi, ali se broj eksperata za ovu temu namnožio od onog dana kada je srpska vlada najavila poskupljenje u navedenom procentu. Najavila, a onda ga razvodnila otvarajući prostor za odloženo plaćanje i plaćanje na rate, što mu, u suštini, dođe kao kad vam lekar neku gorku „medicinu”, koju je neprijatno odjednom popiti, razdeli na tri dela.
Biznis s naftom i gasom dovoljno je komplikovan sam po sebi i ne bih se upuštao u detalje, jer već ima dovoljno tumača čija glasnost raste sa stepenom nerazumevanja problematike.
Ono što je, međutim, zanimljivo jeste teza da najveću galamu dižu oni koji bi preko ovog slučaja da obezvrede i ponište rusko-srpski gasni sporazum, da ga miniraju, a to najeksplicitnije tvrdi Nenad Popović, DSS-ova agilna „Katica za sve ekonomske poslove”. To nas uvodi u strateško politički aspekt cele priče koji nužno ima i svoje reperkusije na stranački rejting i uticaj na srpskoj sceni.
Gotovo da je došlo do podele na „proruske” i „antiruske” stranke, što, logično, ometa mogućnost hladnokrvnog razmatranja tekućih poslova. „Gasprom” je inače i sam pogođen svetskom krizom, drastičnim padom cene nafte, visokom zaduženošću, sumnjivim spekulacijama na Volstritu, tržišna vrednost mu je za nekoliko meseci opala za oko 40 odsto, pa je logično i da bez naših malih svađa preduzima mere koje bi trebalo da ga oporave.
Eksperti kao posebno zanimljivu navode činjenicu da su, spasavajući bilans, Rusi Nemcima pre desetak dana prodali četvrtinu svog najperspektivnijeg gasnog polja. Nije nemoguće da će se u budućnosti, malo odmaknutoj od trenutne krize a podstaknute tom istom krizom, izgubiti ekskluzivnost ruskog gasa i da će on biti u još većoj meri mešavina rusko-evropskih para i strateških interesa, a ne treba isključiti ni Amerikance u tom poslu, na žalost domaćih tumača svetskih zbivanja koji su već ožalili Ameriku kao respektabilnu svetsku silu.
I ideja o promeni pravca „Južnog toka” počiva donekle na „Gaspromovom” ekonomskom posrtanju. Ponovo je u opticaj ubačena ideja da „Južni tok” teče preko Rumunije, jer je to jeftinije. To još ne znači da bi Srbija bila izbačena iz igre, ali Bugari bi se našli u nebranom grožđu. Ova vest o rumunskom pravcu nekako se podudarila s vešću da Bugari razmišljaju da svoj deo kraka, onaj koji ide prema Grčkoj, prodaju „Ševronu”.
Pretpostavlja se da je na to mislio moskovski, dobro obavešteni „Komersant”, kada je pre nekih desetak dana pisao da je rumunski pravac vraćen u opticaj jer „ima nekih problema u Bugarskoj” pominjući i Srbiju u kojoj, a to je važno za ovu priču, „postoje ozbiljni problemi u implementaciji međudržavnog sporazuma”.
Predsednik Srbije Boris Tadić založio se pre neki dan da se u atmosferi novih globalnih bezbednosnih i ekonomskih odnosa Srbija ponaša pragmatično. Ako vlast u Srbiji strateški razmišlja o državnoj energetskoj strategiji onda mora što pre da otvori i „zapadni prolaz” do istočnih polja nafte i gasa, pa bi što brža integracija u Evropsku uniju bila jedan od poželjnih amortizera od hirovitosti ruskog partnera. U EU su, inače, dosta glasni zagovornici ideje da bi bilo neophodno stvoriti „kartel potrošača”, kao ekskluzivni odgovor na rusko ekskluzivno posedovanje velikih količina energenata, a zagovornici te ideje, čini mi se s pravom, računaju da bi kao udruženi potrošači bolje prolazili nego što sada prolaze.
Ono što je, čini mi se, bitno za nas jeste da sve odluke treba da budu izbalansirane i transparentne, kako se to moderno kaže. Ne gajim veliku nadu da će Dačićevo angažovanje policijskih struktura na rasvetljavanju domaćih brljotina oko poslova s energentima oboriti cenu gasa. Ali, to još nije razlog da se dignu ruke od mešetara u tom poslu, pa sve da se Rusima to ne dopadne.
Čak i beloruska „Elgazeta” piše i upozorava na značaj ispravnih strateških odluka u poslovima s ruskim energetskim monopolom da bi „Lukašenko ostao predsednik nezavisne države”.
U tom smislu dobro je da se i ovde ta rasprava otvori, makar i posle loše vesti o poskupljenju gasa.
glavni urednik nedeljnika „Vreme”
|
.jpg)
