Paukova mreža psihološke okupacije Srbije

Medijska i društvena scena Srbije već duže vreme počiva na sledećem „svetom trojstvu“ ideološko-medijske manipulacije: da su Srbi najodgovorniji za rat i ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji 90-ih, da su se u tim godinama desile sve loše stvari, a da je vreme pre toga bilo „zlatno doba“, i da je svako ispoljavanje nacionalnog osećanja u Srba akt nesavremenosti, blizak šovinizmu i nasilju. Ove tri gotovo „naučne istine“, širene u agitpropovskom maniru, pokušavaju da postanu aksiome: teze koje ne treba dokazivati, već se podrazumevaju. Cilj ovog projekta je da onemogući pokretanje bilo koje teme od srpskog nacionalnog interesa, tj. da metodom udaranja ovakvih medijskih etiketa unapred diskvalifikuje svaku novu nacionalnu, kritičku i polemičku misao na društvenoj sceni. Krajnji epilog trebalo bi da bude proizvodnja unutrašnjeg psihološkog osećanja stida od vlastitog identiteta, društveno povlačenje i moralna predaja. Svi spoljni eksperimenti i udari koje smo doživeli u poslednjih petnaest godina ništa su prema ovoj specijalnoj operaciji koja treba da Srbe „oslobodi“ istorijskog instinkta samoodržanja, „denacifikuje“ i umrtvi za svaki aktuelni nacionalni imperativ. Radi se o složeno isprepletanoj intelektualno-naučnoj i političko-medijskoj paukovoj mreži, u koju smo se upleli i koja preti da nam isiše sve nacionalne sokove.

Možda će zvučati preterano, ali tvrdimo da će od psihološkog oslobođenja iz ove paukove mreže zavisiti sudbina srpskog naroda u 21. veku. Evo zašto.

Sistem podjarmljene svesti

Pomenuti sistem ideološko-medijskih manipulacija počiva na sledeće četiri jednačine, koje će biti predmet naše „matematičke“ analize, kad već sve druge dosadašnje argumentovane intelektualne rasprave nisu dale rezultata.

Komunisti = antifašisti

Ne smemo nikako dozvoliti da istorija Srba u 20. veku počinje Miloševićevim odlaskom na Gazimestan 1989. godine i tzv. „buđenjem srpskog nacionalizma“. Primetno je da se u javnom diskursu više i ne pominje pola veka titoizma na ovim prostorima, a zaboravljen je i period pre i za vreme Drugog svetskog rata. Ako tako nastavimo uskoro ćemo se kao u nekoj magli pitati da li je Jasenovac ikada postojao i da li je uopšte bilo ratova na svetu i Balkanu pre nego što ih je Milošević (čitaj Srbija) pokrenuo. Razlog ove istorijske zaboravnosti („higijena sećanja“ za koju se zalažu „drugosrbijanci“ ne dopire dalje u prošlost od 90-ih godina 20. veka) leži u tome što epoha titoizma još uvek nije prošla, komunizam u Srba zapravo još uvek nije pao, odnosno bivši komunisti su i dalje na svim vodećim položajima u društvu (u politici, ekonomiji, medijima, nauci). Naše vreme možemo najtačnije nazvati „neotitoizmom“, iz prostog razloga što je u potpunosti obnovljen vrednosni sistem te epohe, koji počiva na tri ideološka stuba: materijalizmu, sekularizmu i anacionalizmu, kao i na očekivanju „obećanog raja“ večitog bratstva i jedinstva (jugoslovenske/evropske) Unije.

Zašto se o svemu ovome ne govori? Zato što je komunizam još davno nabacio plašt antifašizma i slobodarske revolucije koja se ne dovodi u pitanje. Evo te jednačine:

Osnovna teza: Komunizam je bio na strani zapadnih demokratija u Drugom svetskom ratu i spada u demokratske i slobodarske tekovine svetske civilizacije. Titoizam je bio „demokratski komunizam“. Kao univerzalni antifašizam on je i danas aktuelan i neophodan.

Protivteza: Komunizam je nastao kao neprijatelj kapitalizma i demokratije i najpre je sklopio ugovor o nenapadanju sa nacizmom. Komunizam koristi rat između nacizma i zapadne demokratije za izvoz svojih ideja i komunističke revolucije širom Evrope i sveta. Komunizam je bio antifašistički pokret samo u onoj meri u kojoj je to bio deo njegove taktike za osvajanje vlasti.

Skrivena (tabu) teza: I antifašisti mogu biti zločinci. Komunizam je svetu naneo više zla nego nacizam, koji je doneo ogromnu pustoš i zlo. Komunisti su napravili više zločina nego nacisti, koji su bili masovne ubice. Sovjetski koncentracioni logori su nastali pre nacističkih, u kojima su nad ljudima rađeni stravični eksperimenti. Kakav je onda bio komunizam ako je bio gori od nacizma?

Da li ćemo u našem društvu ikada javno čuti istinu da je komunizam zločinački projekat, da su komunisti činili zločine u ratu i posle njega, da u Srbiji još postoji na desetine neotkopanih masovnih grobnica žrtava komunističkog terora 1944-45?

Da li su to uradili antifašisti? Da. Da li deklarativni antifašizam unapred nešto dobro garantuje? Ne. Kada ćemo moći da kažemo da je komunizam u Srbiji prošlost: kada budu otkopane grobnice i otvoreni policijski dosijei. U suprotnom, pošteno je da se u Srbiji vrati 25. maj za Dan večite komunističke mladosti, a Vlada toga dana svečano zaseda u praznoj „Kući cveća“, autentičnom sedištu sveukupno virtuelne države Srbije.

Milošević = srpski nacionalizam

Kada bude ukinuto istorijsko sećanje na Balkan pre Miloševića, onda će sva istorija biti izjednačena sa Miloševićevim periodom na vlasti. Neće postojati drugo shvatanje srpskog rodoljublja izuzev „miloševićevskog“. U njegovoj gazimestanskoj podvali biće sahranjena cela srpska istorija i svi prošli i budući oblici nacionalnog organizovanja i delovanja. Milošević (tj. Srbi) je krivac za sve ratne zločine, a srpske žrtve su zanemarive ili samorazumljive u odnosu na srpsku krivicu. Nema srpskog rodoljublja koje nije nasilje i mržnja prema drugom i drugačijem. To je istorijska konstanta srpskog identiteta.

Ova druga jednačina glasi ovako:

Osnovna teza: Srpski nacionalizam oličen u Slobodanu Miloševiću je neprolazna kategorija u srpskom narodu, i pre i posle njega (od Nemanjića i Garašanina do bilo koje nacionalne organizacije koja će se pojaviti u budućnosti). Radi se o genetskom šovinizmu koji je uvek spreman na izazivanje verske, nacionalne i međudržavne netrpeljivosti i sukoba. Zato je nad srpskim narodom potrebno uvesti trajno starateljstvo.

Protivteza: Slobodan Milošević nije bio srpski rodoljub, već komunistički aparatčik sa izgrađenim političkim karijerističkim stilom. Helikopterima Državne bezbednosti upao je u srpsku istoriju (i njene arhetipske tačke: Kosovo i Hilandar), sa nacionalnom maskom na licu i sa ciljem da se održi na vlasti po svaku cenu. Predao je teritorije onima sa kojima nije bio u ratu, već se sa njima odlično razumeo jer su potekli iz istog komunističkog šinjela. Godine 1999. je ratovao sa onima sa kojima je pre toga 10 godina sarađivao. Oni koji su mu organizovali dolazak na vlast organizovali su mu i odlazak sa vlasti. Oni koji su ga spolja održavali na vlasti, jer im je ispunjavao sve želje, na kraju su ga se otarasili. Tek u zatvoru, daleko od žene koja ga je uvek čuvala da ne skrene sa puta, setio se Srpstva i braneći sebe branio istinu o srpskom narodu kako je znao i umeo, dok je puna istina o njemu još uvek ostala nepoznata.

Skrivena (tabu) teza: Klinton i Buš su ratni zločinci. Na globalnom planu se razvijaju elementi neofašizma, koji pod maskom širenja demokratije, borbe protiv terorizma i rušenja diktatorskih režima širom sveta koriste mnoge totalitarne metode i čine ratne zločine. Kada se napada Milošević prećutkuju se Klinton i Buš. Kada se govori o Miloševićevom ratnom angažmanu to podrazumeva postojanje samo jedne strane koja je za sve kriva. Kao da u tom ratu nije bilo druge, treće i ostalih strana. Kako je „naš zločin“ naknadno postao alibi za mnogo veće i istorijski konstantne tuđe zločine nad nama, koji su prethodili „našem velikom zločinu“?

Zašto protivnici Miloševića nikada ne spominju Ameriku i njenu ulogu u njegovom održanju na vlasti, a još više u sponzorisanju svih antisrpskih projekata u poslednjih 15 godina? Zašto „proleteri svih zemalja“, veliki borci protiv socijalne nepravde i za ljudska prava, podržavaju neofašizam na globalnom planu, kršenje međunarodnog prava i bombardovanje suverenih država? Na ovom pitanju se najbolje sami demistifikuju mnogi savremeni „levičari“ i „antifašisti“.

Sloboda = sekularizam i anacionalnost

Kada se god pokrene pitanje ugroženosti nekog od segmenata srpskog nacionalnog identiteta to automatski označava početak nove srpske nacionalne histerije. Mehanizmi za negovanje i zaštitu tradicionalnih vrednosti u našem društvu zapravo su skriveni načini za progon Drugog. Promocija pravoslavne duhovnosti uperena je protiv drugih verskih zajednica, a pokretanje tema o srpskim nacionalnim interesima direktno usmereno protiv drugih naroda i država. Jedino rešenje za sistematsko onemogućavanje stalnog povampirenja rušilačkog srpskog nacionalizma nalazi se u potpunoj sekularizaciji i denacifikaciji srpskog društva. Srbi mogu prestati da budu opasnost za druge oko sebe samo ako definitivno neutrališu i iz javnosti eliminišu svoje pravoslavlje i rodoljublje, kao verski netrpeljive i ratnohuškačke nacionalne osobine.

Ova neobična jednačina počiva na sledećim pretpostavkama:

Osnovna teza: Svako javno pominjanje duhovnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda dovodi u pitanje druge vere i nacije na tlu Srbije, a i šire. Zato je nedopustivo da Srbi raspolažu mehanizmima vođenja „politike identiteta“, jer oni predstavljaju model pomoću kojeg se obračunavaju sa drugima. Samo odstupanje od korišćenja ovih mehanizama može zaštiti manjinska i ljudska prava u Srbiji i na Balkanu u celini.

Protivteza: Pravoslavno hrišćanstvo u Srba i srpsko rodoljublje nikada nisu bili upereni protiv drugih vera i nacija, već su branili svoje. U svim drugim državama većinski narod ima legitimno pravo da koristi mehanizme negovanja i zaštite vlastitog nacionalnog identiteta. Zašto bi to bilo uskraćeno samo Srbima?

Skrivena (tabu) teza: Sekularizam i internacionalizam u Srba su antihrišćanski i antinacionalni proizvodi. U našem društvu političke ideje odvajanja Crkve od države, nemešanja Crkve u politiku, građanskog društva, multikulturalizma i globalizma, svoj smisao postojanja nalaze u borbi protiv nepostojećeg, tj. izmišljenog srpskog klerofašizma, a zapravo su u funkciji negiranja i eliminisanja iz javnog diskursa svakog oblika društveno angažovane crkvenosti i patriotizma. Pod maskom promocije ljudskih i manjinskih prava nove generacije krije se odlučni obračun sa tradicionalnim sistemom vrednosti i nasleđenim duhovnim i kulturnim obrascima.

Postavlja se pitanje zašto je to tako i da li je tako kod drugih naroda? Zašto bi naš „građanski“, „multikulturni“, „globalni“ identitet isključivao naš duhovni i nacionalni identitet? Zar to poštovanje drugog i drugačijeg, koje bi trebalo da dosledno sprovodimo u našoj državi, ne treba da važi i za nas, kada je u pitanju odnos drugog prema našem identitetu? Zašto bi naše insistiranje da ostanemo ono što smo kroz vekove ugrožavalo bilo koga drugoga, izuzev u tome što taj drugi želi da mi ne ostanemo ono što smo bili već da se promenimo u projektovanom pravcu? Gde su naša sloboda izbora, naša ljudska i nacionalna prava? Ili to treba da iz nekog razloga za nas ne važi?

4. Hrišćanstvo i rodoljublje = propadanje u nazad

Svi pokušaji da se društveni aktivizam danas zasnuje na hrišćanskim i nacionalnim osnovama predstavljaju krajnje retrogradan čin i vuku naše društvo duboko unazad. Radi se o pokušaju oživljavanja davno prošlih vremena i društvenih oblika, zarobljenosti u prošlost, nemogućnosti da se živi i deluje u savremenosti, potpunom odsustvu osećaja za moderni svet. Ova vrsta duhovnog i nacionalnog angažmana je suštinski nesposobna za savremenu komunikaciju, ljudske i svenarodne potrebe u 21. veku. Reč je o intelektualnoj zaostalosti i nametanju svojih mrtvih ideja živom životu našeg doba.

Da vidimo na čemu se temelji ova jednačina:

Osnovna teza: Svaka tema koju pokreće hrišćanska i nacionalna misao danas je tema iz prošlosti. Njihovi glasnogovornici nemaju ni jednu ideju za budućnost i vode narod unazad i u novu propast. Takve ideje i njihovi nosioci trebalo bi da budu izopšteni iz savremene društvene komunikacije, jer svojom idejnom opstrukcijom stalno koče i remete društveni napredak.

Protivteza: Svetosavlje je moderno. Duhovni i moralni, u osnovi egzistencijalni problemi čoveka i ljudske zajednice su univerzalni, svevremeni. Hrišćanski pogled na svet je aktuelan i delatan i danas. Uprkos proglašenju „kraja istorije, nacija i država“ nacionalni identiteti i države još uvek postoje, a istorija se obnavlja i ponavlja.

Skrivena (tabu) teza: Savremeni svet je bolestan. Mirnodopska utopija globalističkog „raja na zemlji“ se pokazala kao duhovna, moralna, ekološka, ekonomska i međunarodno-pravna propast. Progresizam više nije vladajuća ideologija i sve više je glasova koji dovode u pitanje potrošačku civilizacija koja svet vodi u besmisao i samouništenje. „Stare“ vrednosti ponovo dobijaju na značaju: duhovnost, moral, porodica, zavičaj, nacija, država ponovo su na ceni. Opasno pitanje glasi: da li su evrounijati u Srba i drugi ideolozi progresizma u našoj državi zapravo nesavremeni i prevaziđeni, dok društvene ideje i grupe inspirisane duhovnim i nacionalnim vrednostima iznova stupaju na istorijsku pozornicu kao modernost prve vrste?

Šta ćemo onda kada budemo poslednji verujući evrounijati ili amerikanofili u trenutku dok se ova dva ideološka koncepta u potpunosti urušavaju? Šta ćemo u slučaju da svi drugi narodi ponovo spremno dočekuju ovakav razvoj situacije, a mi ostanemo poslednji vernici globalnog svetskog poretka koji više ne postoji?

Ko je odgovoran što nova svetska kretanja nisu primećena, a srpski narod i njegov identitet se drže vezani u paukovoj mreži „političke korektnosti“?

Oslobođenje ili smrt

Trenutno se nalazimo u poziciji boksera koji je već dobio velike batine, ruke su mu vezane, a objašnjeno mu je da pravila igre nalažu da se bori nemrdanjem iz mesta. Da li su drugi već u gardu, spremni na dalje udarce, to nije bitno, o tome ne treba da misli, važno je da se skoncentriše na to da on svojim potezom ne ugrožava drugoga i prvi ne izaziva tuču. Možda mu se zbog toga sudije smiluju i nagrade ga.

Kakve će biti društvene posledice daljeg unutrašnjeg sagorevanja ovakvih osnovnih ideološko-medijskih teza u našem narodu? Povlačenje u sebe, nacionalni stid, odricanje i promena identiteta, uzmicanje u svakom društvenom smislu. Prosečan srpski čovek uskoro će zazirati od identitetskih tema, autocenzurisati u sebi svaku duhovnu i nacionalnu pomisao. Pokretanje tih tema iznutra će doživljavati kao potezanje istih onih stvari zbog kojih smo doživeli mnogo medijskih i istorijskih poraza poslednjih decenija, i želeće da se distancira od toga da „nikoga ne bi provocirao i pravio sebi probleme“. Sa druge strane, ova vrsta nacionalne frustracije izazvaće pojavu radikalnih društvenih ideja i grupa koje će dobro doći utvrđivanju projektovanog stereotipa o „pogubnosti srpskog nacionalizma“. A ako takvih radikalnih društvenih grupa ili pojedinaca i ne bude, izmislićemo ih, jer su nam stalno potrebni primeri koji potvrđuju zašto srpski narod treba držati u nekoj vrsti političkog protektorata.

Bez razotkrivanja prve teze nikada nećemo razumeti šta nam se desilo u 20. veku i kako je došlo do dezintegracije srpskog identiteta i države. Bez rešavanja druge jednačine svaki pomen rodoljublja biće tretiran kao „neonacizam“. Bez objašnjenja trećeg pitanja izgubićemo pravo i mehanizme za zaštitu vlastitog nacionalnog identiteta. Bez odgonetke četvrte nedoumice nećemo biti konkurentni na tržištu savremenih ideja, tj. bićemo unapred eliminisani iz takmičenja u kome se odlučuje sudbina naroda kome pripadamo

Zato je lično i svenarodno oslobođenje od ovih nametnutih medijsko-ideoloških matrica preduslov ne samo svakog društvenog aktivizma i uspeha, već i golog duhovnog i fizičkog opstanka srpskog naroda.

Autor je član Redakcijskog saveta časopisa „Dveri srpske“.