Ostavke i princip (ne)odgovornosti u našem političkom životu

Stranke i političke grupacije koje pripadaju građanskom i proevropskom opredeljenju morale bi prve da na delu pokažu da poštuju i sprovode osnovna demokratske i politička načela koja vladaju u evropskom političkom iskustvu i praksi. A jedan od temeljnih principa je da nakon gubljenja izbora predsednici stranaka bez ikakvog oklevanja i fingiranja podnose neopozive ostavke. To je izraz poštovanja elementarnog principa odgovornosti koji je potpuno iščileo iz našeg političkog života o čemu jasno svedoči i ponašanje opozicionih lidera koji su na našoj političkoj sceni već dve decenije a sada su doživeli katastrofalan poraz na proteklim lokalnim i parlamentarnim izborima.

Oni, po svemu sudeći, nemaju ni u primisli nameru da podnesu ostavke, već nagoveštavaju nastavak svoje očigledno uzaludne političke borbe. Govoriti da je veliki izborni uspeh što je koalicija SDS-LSV I LDP prešla izborni cenzus samo je dokaz više da lideri ovih stranaka nisu spremni da pokažu elementarno poštovanje principa odgovornost, bez obzira na to što se tako istrajno pozivaju na poštovanje evropskih vrednosti.

Pri tome, LSV je kao regionalna vojvođanska stranaka upravo u Vojvodini doživela veliki izborni poraz prepolovivši svoje izborno telo. Ona je i u Novom Sadu kao urbanom centru izgubila svoje najsnažnije političko uporište. Zar ovako neubedljivi rezultati na izborima nisu dovoljan znak Borisu Tadiću, predsedniku SDS-a, da je vreme da se povuče iz aktivne politike u kojoj je više od dve decenije.

Ako bivši predsednik Republike u koaliciji jedva uspe da prebrodi cenzus od pet posto aktivnog biračkog tela, zar to nije za njega dovoljno rečita politička poruka. Još je izrazitiji slučaj Demokratske stranke koja svoj težak izborni poraz nastoji da racionalizuje tvrdnjom da je ipak uspela da i, pored svih pritisaka i harangirajuće medijske kampanje, ostane u političkom životu time što je i dalje nakon ovih izbora zastupljena u parlamentu.

Međutim, ona je nakon ovih izbora prestala da bude najveća opoziciona stranka, izuzetno važna nacionalna demokratska institucija i stožer okupljanja tzv. građanske Srbije. Ona je sada mala stranka koja je jedva uspela da dostigne izborni cenzus i to je gorka istina sa kojom mora da se suoči pre svega aktuelno rukovodstvo i članstvo ove nekad moćne političke organizacije. To je samo jedan u nizu izbornih poraza koje je ova stranka doživela kao jasan znak da nije uspela da se konsoliduje i povrati svoj politički i društveni uticaj nakon gubljenja vlasti 2012. godine.

Predsednik DS Bojan Pajtić je doživeo ponižavajući izborni poraz u Vojvodini nakon 16 godina vršenja vlasti u ovoj pokrajini. DS je izgubila vlast u svim većim gradovima u Srbiji, a u Beogradu je zabeležen apsolutni izborni poraz, bez obzira na to što su odbranjeni Vračar i Stari grad. Jedini mogući politički racionalan potez nakon ovako drastičnog izbornog poraza je podnošenje ostavki Bojana Pajtića, predsednika DS, Balše Božovića, predsednika GO DS Beograda, članova Predsedništva DS i predsednika Političkog saveta ove stranke Dragoljuba Mićunovića.

„Poznati smo po promenama jednih istih ljudi. Uvek isti, ali još iskusniji. I bogatiji za još jednu kožu. U stvari, menjamo sve osim ljude. Možda takav srećan ishod i sjajne rezultate izbora ne bi narodu trebalo saopštavati odjednom kao iz vedra neba. Nego postepeno i u umerenim dozama, kako ljudima ne bi presela iznenadna radost“, prokomentarisao je na sebi svojstven način protekle izbore Matija Bećković.

Umesto preuzimanja odgovornosti i podnošenja ostavki, unutar DS je otpočela grozničava izborna trka za opstanak u političkom i stranačkom životu. Formiraju se izborni štabovi, pojavljuju stare i proverene klijentelističke grupacije i lobističke grupe. To je samo jasan znak da se i DS i nakon ovog katastrofalnog izbornog poraza i dalje kreće u svom zatvorenom oligarhijskom krugu u kome dominiraju istrošeni i anahroni politički i stranački funkcioneri, koji mogu samo da konačno dokrajče ovu stranku, a nikako ne mogu da je revitalizuju i konsoliduju. Jer šta više mora da se desi da se unutar DS pokrenu neophodne i neodložne radikalne kadrovske i programske promene koje će ovoj stranci vratiti toliko potreban moralni integritet, afirmisati nove i neistrošene ljude i ideje. To je jedini način da se pokrene članstvo i pristalice iz duboke neverice i letargije.

Sada može biti formiran samo jedan štab u DS, a to je onaj u koji će se slivati ostavke njenih najodgovornijih funkcionera. Jer toliko puta se pokazalo da se ozbiljnije i dalekosežnije promene unutar DS ne mogu odvijati u okviru postojećih etabliranih i ušančenih oligarhijskih krugova, već je neophodno otvoriti proces koji će omogućiti najširu raspravu o uzrocima poraza na izborima, ali i stvoriti prostor za ravnopravnu izbornu utakmicu u kojoj će učestvovati što širi krug članstva i novih kandidata.

Sama činjenica da se dovodi u pitanje učešće članstva na neposrednim izborima u stranci dovoljno govori da se stranačka oligarhija neće povući bez ozbiljnog političkog pritiska koji će doći pre svega iz redova članstva koje je sada apsolutno marginalizovano i bez ikakvog realnog političkog uticaja.

Jedino razlaganjem i demontiranjem uspostavljene stranačke nomenklature i sada preovlađujućeg oligarhijskog stranačkog ustrojstva mogu se stvoriti uslovi da ova stranka ne dođe iznova u situaciju da prelaženje izbornog cenzusa proglašava za spasonosni uspeh i veliko političko dostignuće. Predrag Milojević, naš veliki novinar i hroničar političkog života u Srbiji, pišući o Nikoli Pašiću, izrekao je veliku istinu o važnosti spoznaje o završetku jedne političke epohe. „Kao i mnogo puta do sada i njemu se desilo da nije shvatio i osetio da je došlo vreme da se povuče iz političkog života.“

A upravo se završava jedna epoha u delovanju i istorijskom razvoju ne samo Demokratske stranke. Da bi ona spremno dočekala nove političke izazove, ona mora da doživi pre svega radikalne kadrovske promene i da konačno profiliše svoje autentično ideološko i programsko stanovište. U tome joj neće pomoći istrošeni i kompromitovani funkcionerski izborni štabovi, sitna politička trgovina i međusobna namirivanja i lobiranje jer oni nikako nisu ona ozbiljna i toliko potrebna zaloga revitalizacije DS, već uzrok njenog daljeg stagniranja i propadanja.

Došao je trenutak gorke i teške istine za Demokratsku stranku, koji ukazuje da se otvara poslednja prilika da se unutar njenih redova pokrene sveobuhvatan procese uključivanja preostalog članstva za njenu suštinsku obnovu i vraćanje na njene izvorne demokratske i moralne principe. Ti principi su napušteni u vreme kada je stranačka oligarhija politički pragmatizam i politički marketing proglašavala za osnovno političko sredstvo za osvajanje i održavanje na vlasti. Zato je podnošenje osnovni i preko potrebni uslov za vraćanje toliko potrebnog moralnog i ličnog integriteta u političko delovanje i politički život DS.