Ostavke i kraj jedne političke epohe

Sportisti raspolažu više nego drugi ljudi osećanjem mere. Oni neretko predvide momenat u kome se valja povući iz takmičenja. Umetnici recituju svoje stihove još na samrtničkoj postelji, a državnici moraju toljagama biti opomenuti da je vreme smeni. Političarima nikada nije dosta ovacija, kao ni ljubavnicima poljubaca.

U mnoštvu stavova koji prate analizu lokalnih izbora u Beogradu posebno se ističe ocena da su oni pokazali potpunu nemoć i veliki krah etabliranih političkih stranaka. A posebno je istican politički i izborni debakl Demokratske stranke koja prvi put nakon uvođenja višestranačkog sistema nije uspela da uđe u Gradsku skupštinu Beograda. Mogli smo čuti od predstavnika ove koalicije koju je predvodila Demokratska stranka da se u stvari pokušava stvoriti politička scena u kojoj neće biti mesta za političke stranke bez kojih je nemoguće da funkcioniše stabilan demokratski sistem. Umesto da se okrenu sebi i svojoj nemogućnosti da se i pored niza izbornih poraza konsoliduju glasogovornici ove koalicije licitiraju sada koji im je pokret ili izborna lista oduzela glasove i tako ih spustila ispod cenzusa.

Ovi lokalni izbori su svakako bili svojevrsno čistilište jer donose ozbiljno i dalekosežno prekomponovanje političke scene ne samo u Beogradu već i u celoj Srbiji. Izborni rezultati DS-a, DSS–a, LDP-a i SRS-a to jasno pokazuju. Može se slobodno reći da su ovi izbori doneli i okončanje jedne političke epohe za većinu tradicionalnih opozicionih stranaka.. Očigledno je da je došlo do potpunog iscrpljivanja i obesmišljavanja dosadašnjeg načina stranačkog organizovanja i političkog delovanja. Desilo se upravo ono o čemu je govorio Zigmund Bauman da „ljudi ne veruju u demokratiju jer je prestala da ispunjava obećanja“. A dodatni problem je u tome što je Demokratske stranka ostala učaurena u već davno prošla vremena očekujući da će se posle svega klatno vlasti neminovno vratiti na njenu stranu, jer to njoj po istorijskim i državotvornim zaslugama osnovano pripada.

Tu vrstu gubljenja veza se realnošću mogla se čuti i u izjavi Dragana Šutanovca u njegovom obraćanju nakon objavljivanja prvih rezultata lokalnih izbora “DS postoji 28 godina, danas je posrnula. Demokratija ne može da se zamisli bez DS-a, tako je bilo u prošlosti tako će biti u budućnosti. Na nama je da nastavimo da se borimo i to je naša obaveza. Svi stojimo ovde, ušli smo u Demokratski stranku kada ona nije bila na vlasti, već samo ideja“. Indikativna je i izjava Vesne Pešić „Potcenjujemo ono što smo jedini napravili od kada je višestranačja. Imamo samo jednu, pravu, modernu i organizovanu stranku – a to je DS. Ako ona propadne, ostaju nam nebuloze i kraj višestranačja“.

Ovom prilikom je rečeno da će se politička odgovornost za ovaj izborni debakl utvrđivati na organima stranke. I dalje će se govoriti o nužnosti očuvanja stranačkog jedinstva i okupljanja oko postojećeg rukovodstva koje je do juče tvrdilo da je uspešno završena konsolidacija DS. A ovi izbori su pokazali upravo suprotno. Zato je i neophodno da se konačno pogleda istini u oči i da se prestane sa širenjem ničim opravdanog političkog optimizma. Zato i nije slučajno što se opravdano postavlja pitanje. Da li DS polako odlazi u istoriju ili je ona već postala deo naše političke istorije. Jasno je da demokratija i te kako može da se zamisli bez Demokratske stranke, jer se njena sudbina, ali i budućnost višestranačja ne mogu vezivati za postojanje i delovanje bilo kojeg političkog lidera ili političke stranke ma koliko ona imala velikih društvenih i istorijskih zasluga. Politička istorija i jeste u velikoj meri i groblje nekadašnjih partija, o tome imamo niz veoma ubedljivih istorijskih svedočanstava. Zato j nužno osloboditi se ovog neutemeljenog pseudo-elitističkog, tzv . građanističkog ( krugodvojkaškog) ekskluzivizma i realno sagledati društvo u kome se danas odvija naš politički život. A u njemu ne postoje elementarni demokratski uslovi za delovanje opozicionih stranaka, a do krajnjih granica je ugrožena sloboda medija i kritičkog mišljenja.

Političko i stranačko delovanje je tim teže jer živimo, kako to kaže K. Mandruco, u kvazidemokratskim društvima koja nisu potpuno autoritarna, ali nisu ni suštinski slobodna. Jasno je da nakon ovih lokalnih izbora može samo doći do daljeg jačanja autoritarnosti naprednjačke vlasti.

Jedino što je te večeri, nakon saopštavanja prvih rezultata mogao i morao da učini predsednik DS Dragan Šutanovac je da podnese neopozivu ostavku i time otvori prostor za radikalno preispitivanje dosadašnjeg i budućeg delovanja ove organizacije. U međuvremenu je ostavku podneo Balša Božović kao predsednik Gradskog odbora DS u Beogradu , ali njegova ostavka je morala da usledi nakon parlamentarnih i lokalnih izbora kada je DS izgubio vlast u većini gradskih opština. Jedino podnošenjem ostavki nakon kraha na izborima može da se u naš politički život konačno unese sistem neposredne odgovornosti onih stranačkih funkcionera koji predstavljaju i predvode svoju stranku na izborima.

Sama činjenica da te odgovornosti do sada gotovo nikada nije ni bilo dovoljno govori o tome da su stranke bile i ostale najveća prepreka u procesu dublje i radikalnije demokratizacije našeg društva. Ostavka Predsedništava pokreta Dosta je bilo možda nagoveštava da će doći do promena u našoj političkoj kulturi i ustanoviti političku odgovornost za neuspeh na izborima. Upravo zato što su naše stranke anahrone, zatvorene u svoje oligarhijske i klijentelističke krugove javljaju se društveni pokreti i samoorganizovanje građana kao jasno određena i artikulisana kritika preovlađujućeg stranačkog života koji nije više sposoban da na pravi način prepozna i oblikuje većinsku volju građana i kreativnu energiju mladih ljudi koji traže da ispolje svoje viđenje i shvatanje politike.

Velika pouka ovih izbora je sadržana u krahu uspostavljenih odnosa unutar etablirane i fragmentirane opozicije što otvara mogućnost za radikalna preispitivanja, afirmaciju novih ljudi, razvoj inovativnih ideja, razbijanje straha i stvaranje političke i društvene alternative koja će se odlučnije suprotstaviti već uspostavljenom autoritarnom naprednjačkom režimu. Ovi izbori su nedvosmisleno pokazali da je vladajuća stranka koristeći sve raspoložive državne resurse razorila, a i dalje razara već dovoljno slabu i istrošenu strukturu i institucionalni okvir našeg društva. Jer jedino tako i može da produžava svoju autoritarnu i osionu vladavinu, podjarmljujući i poništavajući temeljne društvene i političke ustanove i institucije.Osnovni ne samo politički veći temeljni civilizacijski izazov je sadržan u pitanju, kako se i na koji način suprotstaviti naprednjačkom režimu.

To sigurno ne može sadašnja demotivisana, anahrona, izdeljena i bezidejna stranačka opozicija koju je očigledno pregazilo vreme. Jasno je da unutar opozicionih redova i novih društvenih pokreta mora da dođe do ozbiljnih rasprava i preispitivanja kako bi se stvorili uslovi za uspostavljanje novog i savremenog modela društvenog i političkog delovanja. A podnošenje ostavki je jedan od odlučujućih činilaca i uslova u pokretanju ovog političkog procesa koji može dovesti do suštinske i delotvorne konsolidacije preostalih opozicionih snaga.